Rosencrantz and Guildenstern Are Dead (1990)

Сценарио и режија: Том Стопард
У главним улогама: Гери Олдмен, Тим Рот, Ричард Драјфус, Ијан Глен, Доналд Самптер

Док не дође инспирација за нови текст дужине "Горског вијенца", враћам се појединачним критикама, и то прилично несвакидашњим филмом. Заиста не волим чувену флоскулу "није за свакога", јер онда испада да делим људе на "интелигентни који ће скапирати хумор и референце које су изнад приземних баналности и за које је потребна интелектуална подлога" и на "смешан им је локални Менгеле хумора, Андрија Милошевић, и његови сатрапи који се кревеље са њим", што ми заиста није намера, али будите сигурни да овај филм и хумор презентован у њему дефинитивно нису свачија шоља чаја. Ја ћу покушати да објасним зашто моја јесу. Да бисте могли у потпуности да појмите све чега се дотиче, треба да будете добро упознати са комадом "Хамлет" Вилијема Шекспира и да поседујете прилично добро знање енглеског језика. Ако испуњавате те услове, можете му се препустити. Или ће вас одушевити или ће вам бити смртно досадан, трећег нема. Већина људи коју знам мисли ово друго, али има и неких који се слажу са мном. Први пут га гледах током студија, у комбинацији припрема за полагање англоамеричке књижевности 20. века и специјалног курса Шекспира. Тада ми је био добар. Ових дана сам га поновио после осам или девет година и, бар из мог угла, то је много сложенији филм него што га први пут доживех. Комплекснији, слојевитији, а богами и бољи него што је тада изгледао.

Двојица небитних ликова из "Хамлета", његови пријатељи са факултета, позвани су на двор да покушају да открију узроке његовог чудног понашања. На путу до тамо, као и на самом двору, њих двојица, кроз наизглед не много повезане разговоре, преиспитују концепте вероватноће, судбине, живота и смрти, све време остајући потпуно несвесни свега што се око њих дешава, ма колико важно било, и неминовности онога што им је зацртано у животу (или, у представи, ако хоћете). Да ли ће открити оно због чега су дошли, и хоће ли схватити шта се догађа у свету око њих?

Том Стопард је позоришни комад, који је литерарни предложак за овај филм написао 1964. године, и требало је да прође пуних 26 година да би филмска адаптација дошла на ред. Представа је била инстант успех, а када су се, после многих перипетија и безмало четврт века, коначно стекли услови да се сними и филм, писац се сам прихватио и режије (и то му је једини потписани филм за сада иза камере), и снимио га на простору бивше Југославије, конкретно Хрватске и Словеније, отприлике годину дана пред избијање рата. Идеја да се минорни ликови избаце у први план и да се догађаји посматрају из њихове перспективе отворила је неслућене могућности. По мени је највећи успех филма у апсолутно бриљантном миксовању наизглед неспојивих елемената - комедије апсурда и егзистенцијалне филозофије, иронично-циничних игара речи са оригиналним текстом Хамлета, хумора гега и хумора ситуације (у једном тренутку су Абот и Костело или браћа Маркс, у следећем као да су изашли из скечева Монти Пајтона). Тај константни перфектни баланс између најдебилније спрдње и најинтелигентнијег интелектуалног хумора је веома битан за квалитет филма и он је практично неосетан, зато све и функционише тако добро - а онда се убаци нешто смртно озбиљно, тек да нас подсети да је оно што гледамо у суштини трагедија. Разлог што је све било могуће извести на тај начин је што су Гери Олдмен и Тим Рот (односно, Тим Рот и Гери Олдмен) толико добри у својим улогама да је то тешко описати. Њихова глума је утолико боља ако знамо да је овде морала да буде апсолутно сведена и суздржана, будући да нам о њиховим карактерима у самом "Хамлету" ама баш ништа није речено. Ова двојица несрећника, ако се тако може рећи, месечаре кроз живот, не сећајући се ничега, осим да су "по њих послали јутрос", те не схватајући ни изблиза у каквој се причи налазе и које су све ствари (и животи) у игри. Њихова потпуна бесловесност се огледа у чињеници да не запажају ни откривени концепт гравитације, или парне машине. Играју са картама које су им подељене. А подељено им је да буду пиони у игри јачих од себе, а да тога нису ни свесни. Њихови животи су на широј скали толико небитни, толики су аутсајдери, да делују потпуно изгубљено у простору и времену, те је просто и небитно који је који (око тога се чак и они збуњују, што је веома иронично, с обзиром да је најпре било предвиђено да сваки тумачи улогу оног другог). Они су једноставно жртве околности које не разумеју, и стога им је немогуће да их избегну. Колико пута само заврше у истој соби замка и то сасвим мирно прихватају. Чак се нигде не повлачи јасна паралела да ли су они људи или глумци који су толико дубоко ушли у своје улоге да је немогуће направити дистинкцију.  Па, ипак, упркос незнању, они константно преиспитују шта се око њих догађа, и то се огледа у неким од интелигентнијих игара речи написаних за позоришне потребе. Смисао живота, судбина, самосвест, слободна воља и оно што је предодређено и зацртано су само неке од ствари којима покушавају да се баве. А њима је зацртано да буду учесници (иако не много битни) трагедије. А то повлачи одређене последице.

Иако су немоћни да било шта ураде, ипак их осваја блага параноја када размишљају ко су стварно и шта је њихова стварна сврха на том одређеном месту. И да ли људи који су по важности међу последњим ликовима у тако великој причи, имају било какву сврху, осим да буду убијени на крају? То ће мало боље објаснити фантастични Ричард Драјфус у улози главног глумца позоришне трупе из комада "Хамлет" која касније долази на двор да одигра представу, и чији се путеви укрштају са двојицом несрећних јунака. Драјфус нимало не заостаје за њима у глумачком смислу, веома су жива његова објашњења о вези живота са уметношћу. Неке од најбољих реченица су његове, и он их испоручује у грандиозном маниру, сјајно балансирајући комично и трагично, урнебесно и цинично. Ијан Глен (познатији широј публици као Џора Мормонт из "Игре престола") је прикладно махнит у улози Хамлета (једној од својих првих филмских), чије дословно преписане реченице театрално изговара, са одговарајућом дозом отрова, хумора и цинизма по потреби.  У улогама глумаца из Драјфусове трупе нашли су се бројни хрватски глумци чијим вас именима нећу замарати, нису превише позната. Овај комад се често упоређује са Бекетовим "Чекајући Годоа", и то са пуним правом, због поменуте филозофије и комедије апсурда, али "Годо" се никада до те мере и на тај начин не спрда са својим несрећним јунацима. Већ сам рекао да је филм интелигентан спој више елемената, слепстика и академског хумора, омажа и пародије, филозофије и гротеске. Многе ствари су отворене за интерпретацију и то је оно што је најлепше. Тројица главних глумаца заиста показују ко су и шта су и уживање је гледати их, а они којима је филм досадан и бесмислен можда похватају неке од метафора на друго гледање. А можда их и не одушевљава могућност да су неки (ако не и сви) људи само марионете у рукама луткара.

Ипак, да не буде да је филм без мана, ево да набројим и неке ствари које ми се нису баш свиделе. Филм је (можда нужно) у неким сегментима деловао и те како превише позоришно, па, иако се види јако режијско присуство Стопарда, на моменте цела ствар изгледа као да је изашла директно из театра, та транзиција на велики екран је можда могла бити за нијансу боља. Даље, одређене форе су можда мало превише...хм, како бих рекао...академске, те и поред свести да нам треба претходно знање да се порвемо са метафорама, алегоријама и референцама, можда се понекад и претерује у томе. Мада, није то посебно велика замерка, јер је цео филм у том тону, поента и јесте у тим муњевитим разменама двојице злосрећних хероја. А кад су они сами већ толико брзи, можда је и ритам филма могао да буде за нијансу бржи. Али, све у свему, заиста сам уживао, знајући шта могу да очекујем од писца какав је Том Стопард, надреални коктел Шекспира, Бекета и комичних тандема са почетка златне ере Холивуда ми је баш легао. Јако ми се свидело исказивање симпатије за ову двојицу будала, дечије збуњеног кловна Олдмена (који ипак изговара најдирљивију реченицу у филму "Whatever became of the moment when one first knew about death?") и који константно открива принципе физике и природе уопште, те приземнијег и "интелигентнијег" Рота, који не успевају да избегну оно што им је предодређено, чак ни када трупа предвођена Драјфусом у представи предвиди њихов крај и начин на који ће се он десити ("Wheels have been set in motion, and they have their own pace, to which we are condemned"). Колико пута су сваког од нас избори које правимо (или изостанак реакције у одређеним ситуацијама) начинили жртвом догађаја и околности? Комад и филм нас терају на преиспитивање сопствених страхова и сопствене судбине. А шта више можете тражити од једног филма?

П. С. Сваки филм кроз који се провлаче песме Пинк Флојда од мене има додатни плус.

ОЦЕНА: 4+