Режија: Том Мекарти
Сценарио: Џош Сингер, Том Мекарти
Сценарио: Џош Сингер, Том Мекарти
У главним улогама: Марк Рафало, Мајкл Китон, Рејчел МекАдамс, Лијев Шрајбер, Џон Слетери, Стенли Тучи, Били Крадап
Дође време и на лични осврт на филм године. Нисам хтео ништа да пишем док га не одгледам и други пут, са бољим снимком, у односу на скринер од прошлог пута. Могао сам боље да видим неке ствари, али се коначна оцена није битно променила. И поред тога што се по одређеним кулоарима говоркало да би овај филм могао да се окити највећим признањем, та предвиђања су била прилично стидљива, а као неко ко је одгледао скоро све номиноване филмове сем "Марсовца" (не интересује ме још једна прича о херојству и мукама врлог америчког јуноше на коју су спрчкани милиони долара, нарочито ако је тај јуноша Мет Дејмон. Ридли Скот ће увек бити велики због "Осмог путника" и "Блејд ранера", овакве глупости му не требају), могу да кажем да је једину праву конкуренцију имао у Ињаритуовом "Повратнику", због импозантног изгледа и епске приче, али Американци не воле да их неко подсети на њихове кољачке корене и истребљење читаве једне културе, па онда и не чуди што "Повратник" није успео. Није му помогла ни чињеница да је Алехандро Гонзалес Ињариту прошле године са одличним Birdman-ом већ покупио обе статуе, а овде се окитио режијском. Даље, "The Big Short" није лоше замишљен и не могу да кажем да је свеукупно лош филм, али реализација одређених сегмената је просто ужасна, јер је просто немогућ за праћење и разумевање ако се не разумете у економију и банкарство. Уз то, усудио се (истина, врло благо) да бркне у око владарима света који такође финансирају и Холивуд, тако да ме не чуди што је прошао прилично млако што се награда тиче. "Бруклин" и "Соба" једноставно нису довољно озбиљни да би били прави конкуренти (пре свега мислим на тематску озбиљност). Спилберг је опет хтео да игра на карту политике, рата и пропаганде, прошло је једном са "Шиндлеровом листом", није са "Спасавањем редова Рајана", што је далеко супериорнији филм од овога, те је и овде очекивано извисио. "Побеснели Макс" је одличан, тотално у старинском фазону, прилично сам одушевљен њиме, уз симболичне мањкавости, али некако нисам ни очекивао да се озбиљно умеша у битку за најбољи филм, тим пре што је претходно скупио шест ловорика. То оставља "Под лупом" који се уклапа у образац - тема јесте шкакљива, али приказује храброст и одважност људи у тешкој ситуацији и непоколебљивост појединаца да истрају у правој одлуци - враћа се вера у пољуљано човечанство, могу се поново до изнемоглости понављати псеудоинспиративне мантре о моћи да се промени свет и слична срања, све је у реду, статус кво је очуван. Показали смо да можемо.
Почетком овог века, истраживачка секција Бостон глоуба долази до шокантног открића да једног свештеника већ тридесетак година прате оптужбе за сексуално злостављање деце. Загребавши површину, долазе до запањујуће истине о вишегодишњем масовном злостављању деце од стране свештеника и исто тако масовном заташкавању од стране црквених власти. Мала али упорна екипа креће у борбу за обелодањивање осетљивих информација, што ће протрести темеље католичке цркве и покренути ланац открића широм света.
Иако тема није нова, увек је осетљиво причати о томе, нарочито ако се ради о истинитој причи и тако блиској прошлости, а и приступ материјалу је веома битан. Из поштовања према жртвама, њихова имена су промењена, све остало је нетакнуто. Лако је видети одакле филм црпе своје утицаје - пре свега, ту је класик Алана Пакуле "Сви председникови људи" у коме Дастин Хофман и Роберт Редфорд глуме новинаре Вашингтон Поста који су обелоданили Вотергејт аферу, па пророчки злокобна "Мрежа" Сиднија Лумета, "Џ.Ф.К." Оливера Стоуна, те Клунијев "Лаку ноћ и срећно". Том Мекарти још помиње и "Грађанина Кејна" и "Кец у рукаву" Билија Вајлдера као филмове који су утицали на њега при снимању. Безбедно је рећи да су готово сви они бољи од "Под лупом", али то никако не значи да је то лош филм. Као највећи квалитет бих издвојио врло мало празног хода, у два сата трајања ћете можда само једном или двапут пожелети да потерате мало напред или погледати на сат, што је увек добро. Сценарио има добру концепцију, не развлачи ствари превише, и није збркана папазјанија попут "Опкладе века" коју лаик не може ни у сну да испрати. Клавирски скор Хауарда Шора није помпезан ни бомбастичан, меланхоличан је и готово минималистички, али рекао бих да су кратке деонице потпуно у тону са темом и самим филмом, а и сет је потпуно усклађен да личи на редакцију и локације из стварног живота, за шта сви заслужују велике похвале. Међутим, као што рекох на почетку, не могу да се отмем утиску да је ово био прилично "безбедан" избор за најбољи филм. Мекарти је одлучио да причу исприча на одређени начин и успео је у томе. То има својих предности и мана. С тим у вези, филм има сјајну глумачку екипу коју предводи фантастични Мајкл Китон. Прошле године му је замало измакао Оскар за Ригана Томсона, а ове је на крилима те улоге, поново добио меснату ролу Волтера Робинсона која му је савршено легла, али сада није завредео ни номинацију, усудићу се да претпоставим, из разлога што нису знали да ли да му је дају за главну или споредну улогу. Одиграо је упорног Робинсона са великом прецизношћу, уз све покрете и манире који га красе. Лијев Шрајбер је такође одличан као нови уредник, аутсајдер јеврејин, који решава да причу изведе на чистац и уздрма страсти у новој средини, а сјајан је (вероватно и вредан номинације за споредног глумца) и Стенли Тучи као адвокат жртава који је одлучан у намери да се њихов глас чује, иако испрва није рад да прича пуно о свему томе, јер зна на каквог се противника намерио. Неке од најбољих реченица у филму припадају њему. Ту је и Били Крадап као адвокат љигавац који у име цркве годинама врши нагодбе у случајевима злостављања. Добро је искористио мало оно мало свог времена на екрану. Џон Слетери, коме директно одговарају Рафало, Китон и Мекадамсова, игра Бена Бредлија, чији је отац у стварном животу био уредник Вашингтон Поста за време Вотергејт афере (Џејсон Робардс освојио Оскара за споредну улогу у "Свим председниковим људима" за улогу старијег Бена Бредлија). Слетери је овде такође био солидан, али није имао превише прилике да се покаже и заблиста. Но, барем по мом мишљењу, нису сви били толико добри. Заправо, они који су номинално били најбољи, у мојим очима то нису.
Намерно сам за крај оставио номиновани двојац, Рафала и Мекадамсову, јер их сматрам апсолутно најслабијим шрафовима у машини. Номиновани за најбољег главног глумца трчкара по канцеларији, изговара генеричке реченице, чека да га прими адвокат (Сви председникови људи, anyone?) и ЈЕДНОМ у току целог филма дигне глас, чак и тада звучећи као ментално заостали кловн. Несрећна Рејчел се толико труди да је то просто болно, али не успева ништа сем да изгледа као да константно има спазам лица и да сажаљиво гледа онога са ким прича, без обзира да ли је то геј жртва злостављања или њена баба која верује у безгрешност цркве. А бабина реакција на целу ситуацију је апсолутно непроцењива - "дај ми чашу воде". Вриснуо сам од смеха, ничим изазван. Кад смо већ код WTF сцена, како не поменути ситуацију у којој Китонов лик дође у кућу старог уредника у потрази за информацијом и одређеним списком, а овај га изнапушава на мртво име и избаци из куће, само да би десет секунди касније рекао "пуј, пике, не важи, ево ти списак". Али, главни разлог због кога мислим да овај филм није вредан ловорике за најбољи јесте суштински недостатак емоционалног душевног потреса који оваква тема мора да понуди. Једноставно, нисам осетио (боље речено, филм ми није показао) сву страхоту и ужас тих чинова сексуалног злостављања деце од стране болесника у мантијама, начин на који је све приказано није дочарао сву изопаченост, девијације и махнитост тих људи, нити хорор кроз који су малтретирана деца прошла - а ако хоћете да направите меморабилан филм, за овакву тематику је то суштина. Овде је фокус истраживачко новинарство и истрајност људи који хоће све да раскринкају, и то је у реду - саопштене су чињенице, исказано је гађење - али су унесрећени на крају само статистика. Бар ја то тако видим, и то је по мени главна фалинка филма - недореченост у том аспекту.
Сума сумарум, "Spotlight" је далеко од лошег филма. Скреће пажњу на релевантан друштвени проблем, и чини то на релативно питак и интересантан начин, али недостају ти метафорички ударци у плексус и међуножје који су апсолутно нужни за овакву врсту филма, а овде су овлаш презентовани само у последњим кадровима, где не престаје звоњава телефона и ређају се безбројна места разоткривених злочина, да би као шлаг на торту дошла судбина кардинала бостонске надбискупије. Ипак, недовољно за вишедеценијско памћење, какво се овом филму пројектовало и какво ова прича дефинитивно заслужује. Може да се овери, само без превеликих очекивања.
ОЦЕНА: 3 + / 4 -
 |
| Под лупом |
Иако тема није нова, увек је осетљиво причати о томе, нарочито ако се ради о истинитој причи и тако блиској прошлости, а и приступ материјалу је веома битан. Из поштовања према жртвама, њихова имена су промењена, све остало је нетакнуто. Лако је видети одакле филм црпе своје утицаје - пре свега, ту је класик Алана Пакуле "Сви председникови људи" у коме Дастин Хофман и Роберт Редфорд глуме новинаре Вашингтон Поста који су обелоданили Вотергејт аферу, па пророчки злокобна "Мрежа" Сиднија Лумета, "Џ.Ф.К." Оливера Стоуна, те Клунијев "Лаку ноћ и срећно". Том Мекарти још помиње и "Грађанина Кејна" и "Кец у рукаву" Билија Вајлдера као филмове који су утицали на њега при снимању. Безбедно је рећи да су готово сви они бољи од "Под лупом", али то никако не значи да је то лош филм. Као највећи квалитет бих издвојио врло мало празног хода, у два сата трајања ћете можда само једном или двапут пожелети да потерате мало напред или погледати на сат, што је увек добро. Сценарио има добру концепцију, не развлачи ствари превише, и није збркана папазјанија попут "Опкладе века" коју лаик не може ни у сну да испрати. Клавирски скор Хауарда Шора није помпезан ни бомбастичан, меланхоличан је и готово минималистички, али рекао бих да су кратке деонице потпуно у тону са темом и самим филмом, а и сет је потпуно усклађен да личи на редакцију и локације из стварног живота, за шта сви заслужују велике похвале. Међутим, као што рекох на почетку, не могу да се отмем утиску да је ово био прилично "безбедан" избор за најбољи филм. Мекарти је одлучио да причу исприча на одређени начин и успео је у томе. То има својих предности и мана. С тим у вези, филм има сјајну глумачку екипу коју предводи фантастични Мајкл Китон. Прошле године му је замало измакао Оскар за Ригана Томсона, а ове је на крилима те улоге, поново добио меснату ролу Волтера Робинсона која му је савршено легла, али сада није завредео ни номинацију, усудићу се да претпоставим, из разлога што нису знали да ли да му је дају за главну или споредну улогу. Одиграо је упорног Робинсона са великом прецизношћу, уз све покрете и манире који га красе. Лијев Шрајбер је такође одличан као нови уредник, аутсајдер јеврејин, који решава да причу изведе на чистац и уздрма страсти у новој средини, а сјајан је (вероватно и вредан номинације за споредног глумца) и Стенли Тучи као адвокат жртава који је одлучан у намери да се њихов глас чује, иако испрва није рад да прича пуно о свему томе, јер зна на каквог се противника намерио. Неке од најбољих реченица у филму припадају њему. Ту је и Били Крадап као адвокат љигавац који у име цркве годинама врши нагодбе у случајевима злостављања. Добро је искористио мало оно мало свог времена на екрану. Џон Слетери, коме директно одговарају Рафало, Китон и Мекадамсова, игра Бена Бредлија, чији је отац у стварном животу био уредник Вашингтон Поста за време Вотергејт афере (Џејсон Робардс освојио Оскара за споредну улогу у "Свим председниковим људима" за улогу старијег Бена Бредлија). Слетери је овде такође био солидан, али није имао превише прилике да се покаже и заблиста. Но, барем по мом мишљењу, нису сви били толико добри. Заправо, они који су номинално били најбољи, у мојим очима то нису.
ОЦЕНА: 3 + / 4 -
Нема коментара:
Постави коментар