Човек из прошлог века

Ако бих рекао да је наслов овог текста заправо надимак глумца о коме ћу писати, то вам вероватно ништа не би значило.  Разлога за текст о њему је много, примарни је као и увек тај што спада у сам глумачки врх, али је такође и културна икона и једна од најважнијих личности које су продефиловале Холивудом, као и у Брандовом случају, његов утицај је немерљив. Мислим да је у питању глумац чије реплике широке масе најчешће цитирају, из простог разлога - снимио је веома велики број врло важних филмова. Али, није се бавио само глумом. Поред цигарета и алкохола, што је ваљда стандардан багаж за сваког глумца, обожавао је шах, голф и пловидбу. Без глумица изгледа није могао, све четири супруге су му биле из те професије. Упркос релативно кратком животу, много тога је оставио у наслеђе, ако бисмо погледали све култне филмове у којима се појавио, требало би нам много времена. Са друге стране, осим тог једног Оскара, није освојио баш импозантан број награда, тако да би та чињеница могла да превари површније аналитичаре. Заправо, сврха овог текста и јесте пре свега омаж и детаљан осврт на сва његова глумачка достигнућа, којих је било и те како много. Најпре да разјасним нешто кад је у питању његово име - знам како се изговара, знам да је изговор урезан у памћењу већине овдашњих људи неправилан, али немам намеру да будем цепидлака - он ће за мене, увек остати Хемфри Богарт - нисам то мењао тридесет година, па нећу ни сад. Пре него што кренем на битне ствари, да појасним надимак из наслова - пошто је било уврежено популарно веровање да нови век почиње 1900, а не 1901, а дотични се родио пред сам крај 1899. године, назвали су га "The Last Century Man". Наравно, постојао је и много чувенији надимак, Боги.

Дакле, Хемфри Дефорест Богарт се родио на католички Божић 1899. године у Њујорку, у добростојећој породици. Отац му је био угледни хирург и опијумски зависник, а мајка илустратор часописа, милитантна сифражеткиња, образована у Француској. По речима самог глумца, пољубац у њиховој кући је био догађај, јер су оба родитеља била строго посвећена каријерама, често су се свађали и усмеравали мало емоција на Хемфрија и његове две млађе сестре. Похађао је јаке приватне школе, а на крају је преко породичних веза завршио на престижној Филипс академији у Масачусетсу. Надали су се да ће на Јејл, да студира медицину, међутим 1918. године је избачен из школе. Постоји више верзија догађаја и више могућих разлога, а неки од њих су наводно бацање директора у језеро, пушење и пијење, као и ужасне оцене које је имао. Ипак, треба рећи, да је, и поред тога што је био лош студент, обожавао читање, и често опширно цитирао писце попут Платона, Поупа, Емерсона и Шекспира. Од оца је наследио љубав према пецању и пловидби, па је, кад је избачен из школе без изгледа за неку каријеру, морнарица била логичан избор. Из морнаричких дана потиче и најзанимљивија верзија приче о томе како је Боги зарадио своје сада већ чувено шушкетање у говору - наводно је пратио затвореника, који га је распалио ланцима преко уста у покушају бекства, те га је овај стигао, савладао и оборио, али они који су га ушивали нису то најбоље урадили, па је мана остала. Постоји још неколико прича, а у новије време се појавила и она да је у питању наследна ствар, јер и Хемфријев син Стивен такође шушка као отац му. Било како било, после морнарице, управљао је позоришном трупом породичног пријатеља (отац глумице Алис Брејди, Вилијем), те је ту и начинио прве глумачке кораке. Први лик који је тумачио био је јапански конобар (комад "Лутање", једна реченица текста, 1921.) и то тумачење се допало Алис Брејди и његовом оцу, али критичарима и не баш. Међутим, он је већ одлучио да је глума његов животни позив.

Боги у својим двадесетим

У време док се здравље његовог оца погоршавало, (чему је помогла зависност од морфијума), као и породичне финансије, Хемфри је уживао на позорници, иако су улоге биле минорне, а он био подизан у веровању да је глума посао испод џентлменског нивоа. Одговарала му је лежерност глумачког посла и доста је времена проводио по бирцузима, већ се одајући пићу, док је са друге стране вредно пекао занат на даскама, био упоран и марљив. За 13 година, до 1935, одиграо је двадесетак позоришних улога (углавном их је  на почетку презирао, због једнодимензионалности и млитавости, биле су то улоге малолетника или споредне роле у романсама). У то време је и упознао своју прву жену, Хелен Менкен, коју је неколико година касније (тачније 1926.) и оженио, иако се у почетку томе снажно опирао. Она је тада била истакнута позоришна глумица, 10 година старија од њега, и темперамент јој је био изразито буран. Издржали су мање од годину дана, иако је формално трајало годину и по, али су остали пријатељи. Хемфри је своју другу жену, Мери Филипс, упознао 1923. године преко заједничких пријатеља, а оженио ју је 1928, отприлике пола године после првог развода. Током везе су наступили заједно у неколико представа. Када се десио познати крах берзе, бродвејска продукција је, разумљиво, значајно опала, те су многи фотогенични глумци кренули у Холивуд, трбухом за крухом. Боги је дебитовао и пре тога у двадесетоминутном несачуваном филму "Плесачки град" са Хелен Хејз. Срећа му се најзад осмехнула када је Фокс студио потписао уговор са њим 1930. године, где је после учешћа у још једном кратком остварењу, коначно дебитује и у дужој форми, и то у раном звучном филму великог Џона Форда, крими-драмедији "Уз реку" (Up the River), која има велики историјски значај ако се зна да је у њој на филму дебитовала још једна глумачка громада, Спенсер Трејси. Трејси је тада већ био изузетно цењен глумац на Бродвеју коме се Богарт дивио, а иако су два глумачка дива постала доживотни пријатељи и заједно изгурали много тешких пијанки, никад више нису радили заједно, највише због чињенице да су их уговори везивали за различите студије, а касније нису могли да се договоре око редоследа имена на екрану ("Часови очаја" Вилијема Вајлера, Трејсија заменио Фредрик Марч). Следећи филм "A Devil With Women" изашао је само шест дана после првог. Од 1930-34. снимио је неколико филмова и одиграо неколико представа, али ништа од тога се не би могло назвати хитом. Поменућу, опет, више у историјском контексту, филм "The Bad Sister"(1931) који ће остати упамћен као деби холивудске легенде, Бети Дејвис, која је често сарађивала са Хемфријем у ранијим улогама. Фокс га је отпустио после две године и периоди без посла су били дуги. Половином тридесетих, све је ишло лоше - други брак му се распадао, улоге су биле практично никакве, а родитељски брак није штимао и окончао се очевом смрћу (1934). Умро је у дуговима које је Хемфри касније отплатио, а глумац је у то време био депресиван, раздражљив и већ озбиљан пијанац. Очајнички му је требало нешто да га изведе на прави пут, пре свега нека добра улога, која би га лансирала.

Окамењена шума

1934. године, продуцент Артур Хопкинс је чуо Богијев глас док је наступао у представи "Позив за убиство" и хтео да га ангажује у улози одбеглог убице Дјука Мантија у комаду Роберта Шервуда "Окамењена шума". Кад је видео да је у питању Богарт, признао је да се мало разочарао, јер није очекивао да ће човек који је увек играо "лепотане који машу тениским рекетом" успети да уђе у толико другачији лик. Ипак, био је толико убеђен да тај лик треба да има баш такав глас, да је решио да му да прилику. Одиграо је представу скоро 200 пута, и то сјајно, он и главни глумац, Лесли Хауард, су се сјајно допуњавали и добили невероватне критике. Богарт је блистао у за њега тотално атипичној улози. Ворнерови су малтене одмах пазарили филмска права понесени успехом представе. Потписани су Лесли Хауард и Бети Дејвис у главним улогама, али је студио хтео већу звезду за улогу главног антагонисте, па је изабран Едвард Џи Робинсон, о чему је Хемфри обавестио свог пријатеља, који се тада налазио у Шкотској. Лесли Хауард је потом послао телеграм Џеку Ворнеру, у коме је мање-више писало "No Bogart, no deal". Шеф, познат по честим неслагањима са својим глумцима, је био принуђен да попусти и изабере Богија, али је покушао да му наметне уметничко име, што је овај тврдоглаво одбио. Робинсон је био срећан што неће по ко зна који пут играти гангстера, а "Човек из прошлог века" се савршено снашао у кожи коју је већ познавао. Лик Дјука Мантија је иначе инспирисан Џоном Дилинџером. Коначно је постигао успех и у филму А продукције, што му је донело чврст уговор код браће Ворнер. Услугу Леслија Хауарда, који је касније погинуо у рату под крајње сумњивим околностима, није заборавио, те је ћерки рођеној 1952. дао име Лесли.

"Ћорсокак", са Клер Тревор (1937)

До озбиљног заокрета у каријери није дошло још четири до пет година, Богарт је одрађивао свој уговор, али није био задовољан, због новог калупа у који је убачен. У прве две године, у 8 од 12 снимљених филмова, глумио је гангстере и криминалце, што га је на дуге стазе излуђивало. Ипак, ни у лудилу се не сме рећи да је већина тих филмова лоша, напротив, доста тих наслова се може назвати веома добрим, чак и одличним. Најпре се мора поменути да су иза камере били махом великани седме уметности попут Раула Волша, Мајкла Кертиза или Вилијема Вајлера ("Dead End" са слике). Када се остварења из тог периода ставе на папир, можда Богијев глумачки профил заиста делује једнолично, али нисам чуо да ико приговара Дензелу Вошингтону, који малтене читав живот игра исту улогу, част изузецима, а успео је да напакује и два Оскара. Има ту неколико запажених филмова, пре свих Вајлеров "Ћорсокак" у коме се Богијев гангстер Бејби Фејс Мартин враћа у стари крај да посети мајку и бившу девојку, сада проститутку оболелу од сифилиса. Аутентична атмосфера гета, група деце без перспективе која спроводи лоповлуке, па и теже преступе и обрачун против криминалца који показује и неке добре стране, свакако чине овај филм важним насловом из овог периода. Један од веома битних је такође и "Анђели гарава лица" (Angels With Dirty Faces, 1938) Мајкла Кертиза, фантастични гангстерски филм, који је први пут спојио Хемфрија са Џејмсом Кегнијем, створивши тако један од препознатљивијих холивудских филмских дуета. Богарт је савршено оживео поквареног и љигавог адвоката кога обожавате да мрзите и који не преза од гажења по лешевима да добије шта жели. Негде у овом периоду се оженио трећи пут. Глумица Мајо Мето, звана Слаги (Пужић, Хемфри је такође купио и брод и дао му то име) је имала најнасилнији темперамент од свих његових супруга, па је брак од почетка био турбулентан упркос чињеници да су гајили осећања једно према другоме. Њена лудачка љубомора је често била узрок свађа, те су од првих дана добили надимак "The Battling Bogarts" (Сукобљени Богартови). До краја деценије, уследило је још филмова у којима се Богијеви ликови наслањају на оне које је већ глумио, а из хрпе треба издвојити поменуте "Бурне двадесете" и "Мрачну победу", (1939), као и "Они возе ноћу" (1940), са Џорџом Рафтом, глумцем коме Богарт, поред Леслија Хауарда, дугује каријеру, јер је одбио три филма која су Богија лансирала у орбиту.
1941. година је коначно преокренула његову каријеру у жељеном правцу. Тражио се глумац за улогу Роја Ерла, лопова кога по изласку са робије унајмљује стари шеф да помогне млађима у пљачки (филм "Висока Сијера" Раула Волша). Хемфри је месецима слао телеграме Џеку Ворнеру, преклињући га за улогу. Први избор је био Пол Муни, који је напустио студио, а затим је на ред дошао Рафт који је одбио улогу кад је од Богарта чуо да поново хоће да га ставе у кожу гангстера. Ворнер је онда позвао трећу алтернативу и рекао му да је улога његова, ако престане да му шаље телеграме. Иако изгледа као маса улога које је он већ тумачио, ова је и много више од тога, јер Хемфри Богарт у лик Роја Ерла уноси топлину и емотивност, он је лопов са осећајем за част, морал и достојанство. Сценарио за овај фантастичан филм је написао познати Џон Хјустон, коме је већ дуго амбиција била да почне да се бави режијом. Када се то најзад и десило, а Џорџ Рафт поново одбио улогу мислећи да филм неће постићи успех (а и није желео да ради са неискусним редитељем, није било дилеме да ће у главној улози бити његов велики (а касније и најбољи) пријатељ Боги. Колико је несрећни Рафт лоше проценио, нема потребе ни наглашавати. Филм је постигао огроман успех и био важан на много нивоа.

"Малтешки соко", са Мери Астор (1941)

Пре свега, сматра се првим филмом ноар жанра, те првим филмом који је дословно интерпретирао књигу (филм је исти од речи до речи и од сцене до сцене). Иако нема физичке сличности са ликом из књиге, Богарт је растурио улогу Сема Спејда, приватног детектива из Сан Франциска, кога фатална жена увлачи у компликовану причу о вредној статуи сокола, крађи и убиству. Сјајно се уклопио у профил лукавог и циничног, али часног детектива, увек спремног да помогне, али и да прозре фолирање коме је изложен. Снажно потпомогнут остатком поставе (Асторова, Питер Лори, Сидни Гринстрит, Бартон Меклејн), као и феноменалним сценариом, Хемфри Богарт је најзад био спреман да се нађе у категорији најважнијих глумаца Холивуда. Две поменуте улоге су му коначно отвориле врата елите (дозволите да кажем да је филм снимљен за 2 месеца, те мање од 300 хиљада долара).

Увек ћемо имати Париз

О филму "Казабланка" нећу много да причам, јер ко га не воли и ко не зна шта је важно у вези с њим и колико је важан за светску кинематографију, нема шта да тражи на овом блогу. Рећи ћу само пар занимљивости, а једна од њих је да је поменута Богартова трећа жена много пута у наступу лудила и љубоморе оптуживала мужа за аферу са Ингрид Бергман, а заправо су једва разговарали ван снимања, из непознатих разлога. По причи глумице Џералдин Фицџералд, једини њихов разговор је био на заједничком ручку са њом, и то о томе како да напусте снимање филма. Обоје су сматрали дијалоге смешним (на лош начин), а радњу невероватно претераном. Никад више нису играли заједно упркос непорецивој хемији на екрану, а колико су погрешили у процени показало је време. Хемфри је зарадио и прву номинацију за Оскара, а по мени је требало и да га освоји. Изгубио је од Џејмса Кегнија (Yankee Doodle Dandy), али је "Казабланка"  (коју је такође одбио Џорџ Рафт) била филм године. Снимио је и веома успешан ратни филм "Сахара" наредне године, али је ипак морао да сачека још једну како би забележио још једну антологијску улогу, али и коначно на прави начин заокружио приватни живот. А све је почело наизглед безазленом опкладом.

Са будућом женом у "Имати и немати" (1944)

Хауард Хокс се кладио са Ернестом Хемингвејем да ће и од његове најгоре књиге успети да направи добар филм, а то је урадио избацивањем већег дела приче, као и класних разлика које оправдавају наслов. Када је Хокс открио Беколову, понудио јој је избор између Керија Гранта и Богија. Избор је пао и започета је једна од познатијих романси у Холивуду, а пошто је било великог интересовања јавности за њу, лик Слим је проширен и дата јој је значајнија улога. Филм је заиста фантастичан и Богарт блиста у лику Харија, капетана брода на Мартинику, који са својим помоћником алкосом бива принуђен да помогне члану француског покрета отпора у бегу од нациста, у исто време покушавајући да смота младу певачицу из бара где обично виси, а која симпатише тај исти покрет отпора. Сценарио пршти од ингениозних реплика и прожет је циничним хумором, а иначе један од косценариста је и Нобеловац  Вилијем Фокнер. Иначе, најпознатију реченицу из филма "Знаш како се звижди, зар не, Стив? Само скупиш усне и дуваш" је написао сам Хауард Хокс, који је мислио да се Хемфри заправо заљубио у лик који Лорен тумачи и да је морала да га игра целог живота (мада, неки кажу да је био љубоморан што није изабрала њега). Било како било, њих двоје су започели тренд да се муж и жена заједно појављују у више филмова, касније су га апсолвирали многи, а највише Пол Њумен и Џоен Вудворд. Да поменем само да је и на сахрани свог четврт века старијег мужа, Беколова у сандук ставила малу златну пиштаљку (референца на поменуту реченицу). А кад сам већ почео о заједничким филмовима, да се дотакнем и следећих. Прва два су по мени боља од следећа два, а други филм који су заједно снимили (такође је Хауард Хокс био иза камере) је био адаптација чувеног романа Рејмонда Чендлера "Велики сан" у коме се Богарт појављује као детектив Филип Марлоу.

"Велики сан" (1946)

За тај филм је везана занимљивост око изласка - изашао је годину и нешто дана након што је комплетиран, са значајним променама у сценарију које би експлоатисале романсу између главних јунака и разговорима пуним сексуалне тензије и предигре. Беколова је 1945. већ снимила веома неуспешан ратни филм "Поверљиви агент" и сматрало се да би јој још један неуспех запечатио судбину. На срећу, повучени су прави потези, а сам Рејмонд Чендлер је био одушевљен улогом Хемфрија Богарта, и поред тога што су му брачни проблеми (због афере са партнерком) и опијање због беса венчане жене страшно сметали, успео је да уради сјајан посао, а затим и да коначно формално оконча брак који је одавно био несрећан. У нови, четврти, ступио је пар недеља по завршетку снимања "Великог сна", у мају 1945. Уселили су се у нераскошну кућу у мирном делу Беверли Хилса и окружили се животињама, укључујући гомилу кокошака и патака, као и великог пса. После две године, Боги је набацио мастан уговор са Ворнеровима, милион долара годишње у наредних петнаест година. Отворило се са два нова партнерства, у питању су "Мрачни пролаз" и "Острво Ларго" који су по мени мање успешни од прва два. Иако је последњепоменути филм постигао велики успех и добио и појачања у екипи попут Едварда Џи Робинсона, Лајонела Беримора и Клер Тревор, која је зарадила и Оскара, ја тим остварењем нисам одушевљен, јер пуца од предвидивости, што је чудно, с обзиром да се ради о филму Џона Хјустона. Ипак, исте године је тандем најбољих пријатеља снимио још један филм, потпуно супротан поменутом.

"Благо Сијера Мадре" (1948)

Филм о двојици партнера, просјака у Мексику, који се удружују са искусним копачем у намери да пронађу злато дубоко у планинама, где поред разбојника и жеге вреба и сопствена похлепа и параноја је био веома успешан критички, али не и финансијски, што се и дало очекивати, без љубавне приче и срећног краја, али и Ворнерове најскупље продукције дотад (буџет је био 3.5 милиона, а ово је и један од првих филмова готово у потпуности снимљен ван Америке). Ипак, данас ужива култни статус и сматра се једним од најбољих филмова из тог периода, док се нарочито хвали Хемфријева глума и његова трансформација и опијеност потенцијалним богатством, где је до краја његов лик потпуно изобличен од похлепе. Утицај филма се види и по томе што је био главна инспирација за "Биће крви" Пола Томаса Андерсона, док се један од ликова из филма "Донесите ми главу Алфреда Гарсије" који сам на овом блогу већ рецензирао, зове Фред Си Добс. Који вам доказ више треба? По мени је Боги заслужио макар номинацију за Оскара за свој рад у овом филму. Те године је отворио и своју продукцијску кућу "Сантана", што је, наравно, разбеснело Џека Ворнера, који је осећао да губи моћ, јер су из студија одлазили врхунски глумци, а губио је и утакмицу са телевизијом, која је све више напредовала. Међутим, посао са "Сантаном" није дуго трајао, није био профитабилан. А отприлике у исто време је такође био и укључен у борбу против Мекартијевог иживљавања над његовим колегама, но та борба се није најславније завршила, касније је морао да се правда за све и свашта.
Наредне године (1949) родио му се и син Стивен. (Стив је његов надимак из "Имати и немати"). То се десило за време снимања филма "Токио Џо". Кад је открио да му је жена трудна, био је мало опрезан и уплашен, али уживао је у улози родитеља и био одушевљен дечјом природношћу и наивношћу. Те године је добио и награду "Кисела јабука" за најнекооперативнијег глумца године Такође, није знао да га улога најближа његовом приватном карактеру тек очекује. Та улога и филм јесу познати и хваљени (тек последњих година), али на моју велику жалост, ни изблиза колико Богартове најпознатије улоге, а по мени може да иде барабар са њима.

"На усамљеном месту" (1950)

У филму "На усамљеном месту", Богарт је заиграо човека по имену Диксон Стил. Иако му име личи на неког црног порнићара са мочугом од десет инча, он је само потенцијално насилни писац са злокобним смислом за хумор који постаје осумњичени за убиство. Лепа комшиница му пружа алиби, те се, како обично и бива, између њих рађа љубав, али како време пролази, јунак почиње да показује своје мрачније пориве, те му драгану обузима сумња. Фантастичан сценарио који вас увек држи на ивици, Хемфри каквог још нисте видели, те врхунска режија Николаса Реја, који је већ претходно радио са Богијем у филму "Куцај на било која врата", а главну женску улогу у овом атмосферичном остварењу поверио рођеној жени, Глорији Грејем, са којом му се брак тада распадао, али је знао да је најбоља за ту улогу, што је ова и потврдила. Обоје су прескочени за номинације. Велика звезда немих филмова Луиз Брукс, која је познавала Богарта из његових раних дана, у свом есеју "Хемфри и Боги" написала је да је Диксон Стил приватно најсличнији Богију, јер деле исти осећај изолације међу људима, те је могао да га одигра веома слојевито, јер је то профил сценаристе - поносан на своју уметност, себичан, пијан и склон нападима беса. Ипак, упркос похвалама критичара, награде су га заобилазиле (ако не рачунамо поменуту "Киселу јабуку"). Но, Оскар је чекао иза угла, а потврдило се утврђено правило да му се најбоље ствари дешавају у колаборацији са Џоном Хјустоном (ако не рачунамо карналне колаборације са женама).

"Афричка краљица", Боги и Кејт (1951)

Сјајно се снашао Боги у овој улози, опет му је савршено легао лик капетана пијандуре који бива упетљан у ратна дејства против Немаца усред афричке џунгле. Услови су били ужасни, али су све издржали - дизентерију, одвратну храну и воду, нападе нилских коња, и ко зна шта све не још, а само се Богарт и Хјустон нису разболели, јер су јели конзервисану храну и пили много алкохола. Филм је веома добар и сјајно је легао Богију, а на снимању се родило и доживотно пријатељство између Кетрин Хепберн и Лорен Бекол. Ипак, не могу да се отмем утиску да је за неке раније улоге могао лагано да добије награду и да му ово дође као компензација (нарочито ако се има у виду Брандово тумачење Стенлија Ковалског из исте године). Такође, много је ценио Брандову глуму, рекавши при посети сету "Трамваја": "Овај момак ће глумити Хамлета кад ми сви будемо продавали кромпире". Остао је скроман, рекавши "Најбољи начин да преживите освајање Оскара је да никад више не освојите ниједан".  И није, а имао је још једну прилику (по мени је ту направио бољу улогу него у "Афричкој краљици", али тада је вага претегла на Брандову страну и филм "На доковима Њујорка"). Годину дана после Оскара, родила му се ћерка Лесли, последњи филм са Џоном Хјустоном (комична авантурица "Удри врага") је снимио 1953, а последњи сет меморабилних филмова 1954. године. Било их је чак три.

Побуна на Кејну (1954)

Први и најбољи је био "Побуна на Кејну" проказаног редитеља и бившег члана партије, Едварда Дмитрика, који се тријумфално вратио у Холивуд после робије, филмом у коме официри једног брода самовољно разрешавају капетана дужности када овај покаже знаке менталне нестабилности. Да ли је то био злочин или неопходна мера која спасава животе? Упркос томе што је било противљења избору Хемфрија Богарта за улогу капетана Квига због старости и све горег здравља, он је пружио једну од својих најкомплекснијих и најбољих улога, која се по профилу наслања на Добса из "Блага Сијера Мадре". Одлучан и ауторитативан, али и психички лабилан и повремено агресиван, у једном тренутку губи конце, а ту је и посада препуна различитих профила људи који на то различито реагују. Глумачка екипа препуна звезда - Ван Џонсон, Хозе Ферер, Фред Мекмареј, Ли Марвин - је донела студију озбиљне паре, ово је био један од највећих хитова те године и то са правом, нарочито су напете сцене суђења при самом крају. Богарт је био номинован за Оскара трећи и последњи пут (по мени, требало је пре да га освоји за овај филм), а младом глумцу Морису Миклвајту је филм био инспирација за уметничко име.
Затим је снимио "Сабрину" са пријатељем Билијем Вајлдером, али тај филм није најбоље испао, јер он и Вилијем Холден нису могли да се гледају, а и није му се свидела Одри Хепберн, коју је назвао неталентованом и рекао да не уме да глуми (и сам сам врло резервисан према глуми дотичне, али то је вероватно било због тога јер је хтео своју жену у тој улози). Филм је свакако бољи од римејка са Харисоном Фордом, али никад нисам волео тенденцију гурања Одри у романсе са 30 година старијим мушкарцима, па био то и Хемфри Богарт. Пред крај живота се извинио Билију Вајлдеру за ужасно понашање и навео личне проблеме као узрок. Глумио је и у "Босоногој контеси" са Авом Гарднер, да би се пред крај каријере вратио на комедију филмом "Ми нисмо анђели", у коме глуми једног од три одбегла робијаша који помажу породици трговца код кога се крију да превазиђе разне кризе. Стао је у одбрану Џоан Бенет, која је у то време била персона нон грата у Ворнер студију и рекао да неће да глуми без ње. Уопште, имао је тенденцију да буде великодушан и пажљив према глумцима са личним проблемима, или онима који су на црној листи. За време снимања филма "Лева рука Бога", партнерка Џин Тирни је била усред борбе са маничном депресијом, и он јој је много помогао да запамти текст и да одради ту улогу до краја. У "Часовима очаја" се пред сам крај вратио у младост и улоге тврдокорних негативаца. У последњем филму је глумио боксерског промотера.

Зашто си ми заврљачио у лице суву питу
од кокосовог брашна?

Популарност Богија се огледа и у многим другим сферама, а са леве стране видите кадар из култног цртаћа "Slick Hare" када несрећни Елмер покушава да дође до зеца по наруџбини Лутке (надимак Лорен Бекол је "Baby"), али Душко Дугоушко по обичају задаје проблеме. У другом ("8 Ball Bunny") се појављује у Добсовом лику и пита Душка који покушава да одведе малог пингвина кући: "Would you help a fellow American who's down on his luck?" Филмови "Свирај то поново, Сем" и "Човек са Богартовим лицем" су директан омаж Хемфрију, а број песама које садрже референце на њега је веома велики. Такође, једна од епизода стрипа "Фантом" има причу која је мешавина заплета неколико његових најпознатијих филмова. Како је сам признао пријатељу Ричарду Бартону, једна од неостварених жеља му је била да заигра Шекспира у позоришту, али је знао да га никад не би озбиљно схватили због вечитог "tough guy" имиџа. Рекох већ на почетку, иако је био лош ђак, читао је изузетно много.
Средином педесетих, здравље је почело рапидно да му се погоршава. Пристао је да посети доктора тек у јануару 1956, кад су проблеми са јелом и кашаљ постали неподношљиви. Убрзо му је дијагностикован рак једњака, чему су, наравно, значајно допринела пијанства и три до четири пакле дневно. Почетком марта су му уклоњени једњак, ребро и део плућа, али је већ било прекасно. Дотад му је већ било тешко да се креће, али се јуначки борио и шалио на свој рачун. Чести посетиоци су му били Френк Синатра, као и Кејт Хепберн и Спенсер Трејси, који га је први назвао Боги. Њих двоје су били са њим и ноћ пред смрт, када је на Спенсерово "Лаку ноћ, Боги" мирно и са осмехом одговорио "Збогом, Спенсе". Трејси се заледио. Разумео је.
Хемфри Богарт је умро следећег јутра, 14. јануара 1957. Био је тежак 36 килограма. Одржана је једноставна сахрана уз звуке омиљених му композитора, Баха и Дебисија, и присуство свих највећих звезда Холивуда. Џон Хјустон је одржао посмртни говор, а било је и читања поезије. Кад смо код звезда, Боги је своју добио 1960. године (мислим на ону на чувеном Булевару, наравно), а 1997. је добио и своју поштанску марку из едиције "Легенде Холивуда". На крају, 2006. године, део 103. улице у Њујорку је добио име "Humphrey Bogart Place". Нема сумње да фасцинација његовим ликом и делом траје и данас. Потпуно заслужено, ако смем да додам.
Живео је само 57 година, али је успео да постане један од највећих. Можда му је надимак био "Човек из прошлог века", али његово наслеђе ће трајати и у столећима која долазе.

АПЕНДИКС - СУБЈЕКТИВНА ЛИСТА ДЕСЕТ НАЈБОЉИХ БОГАРТОВИХ ФИЛМОВА :

1. CASABLANCA (1942) - MICHAEL CURTIZ
2. THE BIG SLEEP (1946) - HOWARD HAWKS
3. TO HAVE AND HAVE NOT (1944) - HOWARD HAWKS
4. THE MALTESE FALCON (1941) - JOHN HUSTON
5. THE CAINE MUTINY (1954) - EDWARD DMYTRYK
6. THE TREASURE OF THE SIERRA MADRE (1948) - JOHN HUSTON
7. IN A LONELY PLACE (1950) - NICHOLAS RAY
8. HIGH SIERRA (1941) - RAOUL WALSH
9. ANGELS WITH DIRTY FACES (1938) - MICHAEL CURTIZ
10. THE AFRICAN QUEEN (1951) - JOHN HUSTON

Ретроспектива: Година кад је Холивуд процветао

Често ми говоре када покушавам да направим било какво поређење између старог и модерног Холивуда, а знамо како се такви покушаји завршавају, да због носталгије не гледам на ствари реално, и да су се и у златно доба снимали лоши филмови и жестоки промашаји, а ипак сам према њима много благонаклонији него према данашњим блокбастерима и помпезно најављиваним филмовима од 300 милиона препуних специјалних ефеката. Ја никад нисам ни покушао да порекнем чињеницу да је и раније било лоших филмова, али се у највећем броју случајева пажња обраћала на важне ствари, а то је пре свега квалитет сценарија. Било је и тада размажених звезда које су радиле по своме, али се значење те речи временом користило све слободније, па смо некад имали на пример Бети Дејвис и Џоан Крофорд, а данас имамо Сандру Булок и Џулију Робертс. Мислим да заиста не треба додатно да појашњавам аналогију. Још неке ствари које апсолутно није за поређење су оригиналност писаца, глумачки квалитет и количина новца у оптицају. Тада филмови нису морали да се прилагођавају просечним дебилима који не желе да замарају мозак док гутају помфрит и цевче кока-колу. Дакако да је и тада било лимунадица, филмова за опуштање и идеалистичких остварења (за оне који не знају, жанр романтичне комедије је зачет тридесетих, а не осамдесетих или деведесетих година прошлог века), али су они имали много више душе и искрености него данашње бљувотине, из простог разлога што је у њих лакше поверовати, лакше је везати се за ликове, филмови су реалнији и много боље одглумљени. Тако да није никакво чудо што константно пљујем визуелно спектакуларне, али идејно празне филмове, који би без бомбастичних ефеката вредели колико и епско остварење наше кинематографије "Свемирци су криви за све". Никад није могуће рећи за много филмова да су екстра квалитетни, само што је некад тај број био 10-12, а данас је рецимо 2. Логично питање које се намеће би било која је прва година са мало већим бројем веома квалитетних филмова. Било их је подоста (узмите у обзир да је и тада 9-10 наслова било номиновано за филм године, додуше са пуним правом, за разлику од данас), али мислим да је логичан избор за годину почетка холивудског процвата управо она о којој ћу овде писати - 1939. Као и увек, покушаћу све да поткрепим чињеницама.

Ако бисмо погледали имена људи номинованих за најбољу режију, који су тад сви одреда били режисери у повоју, са ове дистанце је јасно зашто је испало да је ово веома битна година за свет филма. То су били Френк Капра, Сем Вуд, Џон Форд, Виктор Флеминг и Вилијем Вајлер. Помаже и чињеница да је година жанровски била веома разноврсна, а када су у питању највеће зараде, поред неколико највећих хитова, међу првих десет се нашло и неколико наслова који дугорочно гледано нису оставили неки посебан траг у светској кинематографији, пре свега ту мислим на Babes in Arms (мјузикл са Џуди Гарланд и Микијем Рунијем), као и већ поменут наслов The Rains Came, па и Dodge City, једно у низу партнерстава Ерола Флина и Оливије де Хавиланд. Но, како ће се видети у наставку текста, ова година је заиста веома богата и плодна сјајним насловима, управо зато и пишем о њој, јер су неки просечни наслови доста бољи од најбољих филмова из неких других година. Зато мислим да је и наслов овог текста потпуно на месту, 1939. се са правом може назвати годином процвата Холивуда, једна од оних у којој се немерљив потенцијал ове индустрије могао јасно видети. Но, да не дужим више, ево уобичајене листе.

1. GONE WITH THE WIND - Victor Fleming 

Спектакл у правом смислу те речи, у многим сегментима остао недодирљив од настанка па до данас. У своје време, наравно, био један од највећих блокбастера икад (ако се то тако може назвати), коштао нешто мање од 4 милиона и траје нешто мање од 4 сата. Снимљена у раскошном техниколору, епска сага по роману Маргарет Мичел је такође и први филм у боји који је освојио Оскара за филм године. Сценарио Сиднија Хауарда је савршен (освојио првог постхумног Оскара), а боље је не улазити у детаље око перипетија које су творци претрпели у току снимања да би све испало како данас јесте. Поменућу само неколико битних и занимљивих ствари - и после три четврт века са правом слови за једну од најбољих љубавних прича на великом платну, врхунски усликан филм који је започео Џорџ Кјукор, а завршио Виктор Флеминг. Од 400 глумица које су читале текст за улогу Скарлет О'Харе, изабрана је у Холивуду готово потпуно непозната Вивијен Ли. Доста мушкараца, укључујући и Кларка Гејбла и Леслија Хауарда није волело филм, нити је у њему хтело да глуми, али су на крају из различитих разлога пристали (конкретно, Гејбл је то учинио због бонуса који му је омогућавао развод од жене и будућу женидбу са Керол Ломбард). Остало је, у правом смислу те речи, историја и нећу предуго говорити о значају овог филма, јер се све углавном зна. За оне који нису гледали, нећу улазити ни у детаље око заплета, нека то учине што пре. Глума готово свих умешаних је врхунска, и велика је ствар што је Хети Мекданијел освојила Оскара за споредну улогу усред расно подељене Америке (мада, руку на срце, Оливија де Хавиланд је била боља). Бићу слободан да кажем да љубавна прича у сенци рата, премиса гомиле филмова, никада ни пре ни после овог филма није боље исприповедана него у овом остварењу.

2. STAGECOACH - John Ford

Џон Форд је био изузетно занимљив редитељ. Већини људи је познат као режисер вестерна, мада му ниједан од четири Оскара није припао за вестерне. Први његов звучни филм у овом жанру је управо "Поштанска кочија", која је у време настанка била прилично храбар потез, јер су са доласком звука и потешкоћама са снимањем на локацији вестерни пали у други план. Такође, овај филм је означио и почетак дивног пријатељства (мислим на професионално партнерство, знали су се још од раније) између Форда и Џона Вејна које ће трајати много година. Ако смем да кажем, у питању је њихова најуспешнија сарадња уз "Трагаче" и "Тихог човека", не зато што је Џон Вејн специјално добар глумац, већ зато што је лукави режисер увек некако знао да из њега извуче најбоље и просто га на разне начине терао да буде бољи глумац (слично је Саша Петровић радио са Батом Живојиновићем). Ја на овај сјајни вестерн гледам као на холивудску варијанту "Ко то тамо пева". Група људи различитих занимања и карактера путује поштанском кочијом, свесна да треба да пређе територију коју држе Џеронимо и његови људи. Док пут траје, развијају се различити односи међу ликовима, а како то обично бива, људи сазнају понешто и о себи самима. Квалитет филма лежи управо у чињеници да је премиса изузетно једноставна, али да добар сценарио и изузетна глума могу да дочарају комплексне емоције и односе међу ликовима. Уз Вејна, доминирају Клер Тревор и изузетни Томас Мичел, као пијани доктор, за чију је интерпретацију награђен споредним Оскаром. Апаче су играли локални Навахо Индијанци, а филмска продукција је омогућила развој њиховe сиромашне заједнице, јер је много њих добило посао глумаца, статиста, реквизитера, итд. То их је много економски оснажило.

3. THE ROARING TWENTIES - Raoul Walsh

После дужег периода тумачења гангстера, студио је решио да више не ангажује Џимија Кегнија за такве улоге, да га не би укалупио и да би му мало проширио глумачки спектар. То се и десило и он је паузирао десет година, до снимања "Белог усијања", када се попео "на врх света". Али, пауза је почела тек пошто је одиграо Едија Бартлета у "Бурним двадесетим". Сјајна прича, касније толико пута експлоатисана, како  држава слабо обраћа пажњу на оне који су за њу крварили, овде се фокусира на тројицу другова који се по повратку из рата посвећују различитим пословима, један адвокатури, други кријумчарењу алкохола, а трећи, који није ни имао посао постаје таксиста и партнер у шверцу и превозу истог тог алкохола. Све иде фантастично, док се наравно не умеша ривалство на више нивоа, као и две жене да зачине ствар, бет њих ништа не може да прође. Опет подвлачим оно главно, одличан сценарио нам помаже да схватимо сву комплексност Кегнијевог лика, који упркос незаконитости и погрешности својих поступака успева да од гледаоца измами саосећање, јер му пориви нису зли, нити садистички. Нарочито обратите пажњу на сцене кад му се руши царство шверца, као и на крају када схвата шта мора да учини да би се искупио. Џими, очекивано, блиста, а исто се може рећи и за великог Богија који ће сачекати још две године да постане играч топ класе у Холивуду (отприлике до "Малтешког сокола" и "Високе Сијере"), али ће и овде показати сву раскош свог неизмерног талента као немилосрдни и бескрупулозни гангстер и шверцер Џорџ. Такође морам да поменем и Присилу Лејн и Гледис Џорџ које свака на свој начин доприносе квалитету овог остварења. Ово је гангстерски класик брзог ритма и константне напетости који никог не оставља равнодушним, а нарочито обожаваоце чувеног тандема Кегни-Боги.

4. OF MICE AND MEN - Lewis Milestone

"О мишевима и људима" је прва адаптација за велики екран дела великог писца Џона Штајнбека. Редитељ Луис Мајлстоун, већ познат у Холивуду по филму "На западу ништа ново", показао је велику храброст изабравши тада мало познате глумце, Бурџиса Мередита (вероватно најпознатији као Мики из "Рокија"), Бети Филд и Лона Чејнија Јуниора (глумац у сенци свога оца, хорор иконе), а они му, како то обично бива, вратили десетоструко. Сјајна адаптација новеле о два радника који лутају од посла до посла у време велике депресије, један интелигентан и циничан, а други изузетно физички снажан, али ментално ограничен, пружа увид у трагичност њихових судбина, јер их економски, друштвени, па и интелектуални фактори, као и зло у разним облицима, спречавају да остваре свој мали сан, а то је парче земље и миран живот. Као и обично, дотле им фали веома мало, али то што момку мало фали, то девојци срећу квари. Филм је номинован за четири Оскара, фасцинантно преноси атмосферу безнађа и немоћи обичних људи пред невољама које их спутавају у друштву које је немарно и лицемерно и у атмосфери глобалне нетрпељивости. Сличну тему Штајнбек обрађује и у филму Џона Форда "Плодови гнева" који се бави надничарском породицом Џоуд, такође у доба велике депресије. Филм је номинован за четири Оскара, а по мени је брука била макар не номиновати Лона Чејнија млађег за улогу Ленија, по мом скромном мишљењу, најбољу у његовој каријери. Она се сматра и прекретницом после које су почели стално да га бирају за улоге доброћудних дивова, тако да је у неку руку била и благослов и проклетство. Верујем да је већина вас гледала верзију у којој играју Гери Синис и Џон Малкович, али ако нисте од оних којима се гаде стари филмови, дајте прилику и овоме, неће вас разочарати. 

5. LE JOUR SE LEVE - Marcel Carne

Окружење као из романа управо поменутог Штајнбека, али премештено у Француску, у режији Марсела Карнеа, који је са великим Жаном Габеном (громада слична оној каква је био Кегни у Америци тада, или Боги кроз пар година) претходне године сарађивао на филму "Лука сенки", јавља се у остварењу "Дан се буди", које се одвија у фабричком кругу у току једне ноћи. Користећи технику флешбека, по сценарију Жака Превера, филм истражује мотиве који су натерали радника да направи радикалан корак, тј. да одузме туђи живот. Класична трагедија свакодневице у којој је позитивац унапред осуђен на пропаст, јер му је, захваљујући различитим факторима ван његове контроле, већ подељена такозвана dead man's hand и џабе се труди да се извуче. Рефлексија суморне реалности такође својствена рецимо Фрицу Лангу овде је спакована у динамична 93 минута, прича о маргиналцу коме никад није дозвољено да изађе ван зоне удобности. Прича тако позната свима нама са којом сви можемо да саосећамо. Један од првих случајева римејка европског филма се десио управо овом остварењу, у питању је филм "Дуга ноћ" Анатола Литвака, у коме квалитет глуме није споран, али апсурдни крај је толико усиљен да квари све претходно. Мислим да нема потребе да причам који филм треба погледати. Успут, мала сугестија да подробније истражите каријеру Жана Габена ако то већ нисте урадили, сигуран сам да ћете бити позитивно изненађени.

6. GOODBYE, MR. CHIPS - Sam Wood

Канадски глумац Роберт Донат је претходно већ блистао у једном од најбољих раних филмова Алфреда Хичкока "39 степеница", као и у "Тврђави" Кинга Видора, али је најбољу улогу каријере остварио управо у овом филму, тумачећи омиљеног филмског наставника из наслова. Остварење прожето меланхолијом и носталгијом у коме се остарели наставник кроз флешбекове осврће на лични и професионални живот, данас из много разлога изгледа застарело и отрцано, пре свега због чињенице да су ђаци морали изузетно да поштују своје наставнике. Може деловати и досадно, јер нема негативаца у класичном смислу. То је заправо хроника једног живота у коме има свега - среће и туге, победа и пораза, уживања и патње, плача и смеха. Наизглед ништа посебно, а опет, то је она врста филма за коју са сигурношћу можемо да кажемо "не праве их више као некад". Колико је поменути глумац био успешан у својој креацији, тумачећи господина Чипинга (од милоште Чипс), говори и чињеница да је победио Кларка Гејбла у оскаровској трци (наравно, говорим о улози Рета Батлера). Треба поменути и дебитанткињу, будућу Оскаровку Грир Гарсон. Можда овај филм и јесте прегажен временом и делује као избледела слика из давних дана, али има душу и то му нико не може одузети. Има и главу и реп, што је много више од свега чиме се многа модерна остварења могу похвалити. И сасвим је довољно да буде уврштен на листу, јер ниједна листа није валидна без макар мрвице носталгије.

7. MR. SMITH GOES TO WASHINGTON - Frank Capra

О Френку Капри се са правом прича као о врховном проповеднику "Американе", приче у којој простодушни и обични јунак идеалиста упркос свим перипетијама и невољама које га сналазе на путу до успеха, ипак успева да се одупре свему што га спутава, оствари снове и живи срећно до краја живота поред дјевушке коју успут упозна. Кад се претходна реченица прочита без предзнања добија се премиса филма који вероватно никад не бих гледао. Али, зато је Френк Капра мајстор и зато су драмедије из златног доба незаменљиве. Што се његових филмова тиче, ја највише волим један који малчице одступа од шаблона (Догодило се једне ноћи) и један који је толико емотиван и толико позитивно меланхоличан и добро одглумљен да изазива одушевљење сваки пут, упркос томе што испуњава сваки критеријум одозго (Живот је диван). У топ 5 се свакако налази и ово остварење без обзира на све - због доброг сценарија, сјајне глуме, квалитетне режије, смелог приказа корупције у америчком сенату (мада је дефинитивно у питању класична заслађена Американа и зна се како ће се окончати, ипак држи пажњу све време). Џими Стјуарт је био отелотворење Каприног хероја који је спреман да у свом наивном идеализму погине за ствар за коју се бори - један од најљубазнијих људи у Холивуду, који је увек избегавао афере. Зато је и дошло до оволиког успеха филма, уз наравно остатак глумачке екипе предвођен невероватном Џин Артур, увек инспиративним Томасом Мичелом и фантастичним Клодом Рејнсом.

8. LA REGLE DU JEU - Jean Renoir

Драмедија Жана Реноара о људима из вишег сталежа и њиховим слугама у Француској пред сам почетак 2. светског рата се сада сматра једним од најбољих филмова у историји, иако је по изласку била униформно испљувана и од публике и од критике. Ипак, ко је имало упућен у Реноаров опус, зна да је био далеко испред времена, тако да овакве етикете не чуде. После успеха филмова "Велика илузија" и "Човек звер", "Правила игре" су очекивана са великим нестрпљењем, али није било реално да ће изазвати одушевљене реакције, с обзиром на комплексне љубавне и друге односе између људи са различитим платежним моћима, уз приличну количину цинизма и сатире и са Другим светским ратом анте портас. Заиста одличан филм, рестауриран тек 1956, након што је преко пола сата исечено после првих негативних реакција публике. Тај феномен је сумирао сам Жан Реноар у својој аутобиографији "Приказао сам публици оно што сам знао, али то је нешто што људи не воле, истина чини да се осећају непријатно". То није далеко од истине, али бар сада ништа не спречава људе да цене овај филм по ономе што он јесте, тако да га од свег срца топло препоручујем филмским сладокусцима, као уосталом и друга два поменута од истог режисера.

9. THE WIZARD OF OZ - Victor Fleming

Сматрам да нема потребе за неком дубљом анализом овог филма, иако за њу и те како има елемената, а и лично мислим да је он много више од пуке бајке и мјузикла. Ипак, чак и да то све ставимо на страну, ова визуелно раскошна, сјајно одглумљена и одлично усликана прича је део детињства свих нас, а ко макар једном није певушио "Over the Rainbow", макар и у интерпретацији Беби Дол, као да није ни био дете. Непоновљиве глумачке креације, реплике које се цитирају и данас, непревазиђена костимографска решења имајући у виду годину снимања, као и глас Џуди Гарланд, су нешто што остаје заувек. Још један од филмова који је тешком муком угледао светлост дана, због бројних продукцијских проблема, четири режисера су се прихватала посла, између осталих и злосрећни Џорџ Кјукор, који је још једном од Флеминга извисио за финални производ, као и за први филм са ове листе. Без жеље да улазим у потенцијалне културолошко-политичке референце које сам на почетку поменуо, мислим да је овај филм скоро идеалан за провести поподне са мањом децом, јер је оригинални шарм остао нетакнут чак и после толико времена. Као што је познато, постоји много филмских верзија ове књиге, али је ова, због свега наведеног, далеко најбоља и непревазиђена, а колика је популарност ове приче и дан-данас сведочи и чињеница да се филмови везани за њу још увек снимају (последњи у низу онај са Џејмсом Франком из прошле године, који је, очекивано, пуки просек).

10. NINOTCHKA - Ernst Lubitsch

Редак излет Грете Гарбо у жанр комедије се показао изузетно успешним, по мени пре свега зато што је главни сценариста био вазда инспиративни, креативни и надасве духовити Били Вајлдер, заједно са дугогодишњим партнером Чарлсом Брекетом. Остаје жал што нису стигли да сарађују кад је он преузео редитељску палицу у Холивуду (Грета се повукла годину дана раније). Овде је иза камере био Вајлдеров ментор и идол, Ернст Лубич, тако да није могло да буде промашаја. Најпре је смишљена крилатица за филм, "Гарбо се смеје" и око тога је конструисан сценарио (по узору на први звучни Гретин филм "Ана Кристи" где је била "Гарбо говори"). Она овде игра руску званичницу владе која чврсто верује у тамошњи ригидни систем, па је и сама таква, а онда путује у Париз да заврши посао за владу и пада на човека који представља све што презире. Класика, али одрађена са мером и укусом, са доста оригиналних и истински духовитих реплика. Једино што заиста иде на живце је отворено сатирично карикирање Русије и онога што она представља. Није то нешто посебно безобразно, али је и више него видљиво, што је довело до тога да филм буде забрањен у Совјетском Савезу и његовим "сателитима". Ако бисмо се ипак вратили на битно, Грета Гарбо, жена са најправилнијим и најсавршенијим цртама лица у историји филма, није била само лепотица, била је и сјајна глумица, чак и у жанровима где није искоришћена - комичарски тајминг јој је фантастичан и здушно је потпомогнута Мелвином Дагласом, Ином Клер и Белом Лугошијем, који су јој помогли да се опусти, јер није била навикнута на комедије. Четири номинације за Оскара ипак говоре да у овом филму има шта да се види.

Што се тиче остатка понуде: 

Blackmail - Стандардна потка за кримић, главни јунак није оно за шта се издаје и прошлост га сустиже, претећи да му наруши тренутну идилу мирног живота. Лепо је за промену видети великог глумца Едварда Џи Робинсона као позитивца. Да не беше исфорсираног краја, могло је да буде и много боље и успешније. Али, добар покушај, свакако.

Dodge City - Још једно у низу упаривања Ерола Флина и Оливије де Хавиланд, овога пута у вестерну. Класика, није у питању ремек-дело, али може се погледати, режија је добра, а реално, Оливију треба гледати увек и свуда. Сасвим пристојан филмић, само без нереалних очекивања.

Jesse James - Једна од бољих верзија приче о легендарном одметнику. Има својих мана, али може да прође, упркос местимичној развучености и несналажењу младог Тајрона Пауера.

Gunga Din - Епски филм о борби тројице британских наредника у Индији против култа тамошњих опаких насилника. Заснован на поезији Радјарда Киплинга, сјајно режиран, са спектакуларним секвенцама, није у топ 10 само зато што одише британском пропагандом. Сјајна глумачка екипа, сачињена од тадашњих и будућих великих звезда.

The Women - Филм који је Џорџ Кјукор коначно успео да комплетира те године, после отпуштања са снимања два горепоменута остварења. Комплетно женска постава, пуна садашњих и будућих звезда говори више о женским карактерима него све епизоде дебилних полупроизвода типа "Секс и град" или безазлених лимунадица као што су "Очајне домаћице".

Drums Along the Mohawk - Чуди ме како га још нисам гледао, с обзиром да је иза камере Џон Форд, а играју Хенри Фонда и Клодет Колбер. Исправићу првом приликом.

Union Pacific - Борба око изградње пруге и наравно око девојке. Да се гледа, из једног разлога. Барбару Стенвик бих гледао како прави сендвич три сата. 

Destry Rides Again - Солидан вестерн. Џими Стјуарт спасава дан.

At the Circus - Стандардан комичарски репертоар браће Маркс. "Ноћ у опери" је ипак боља.

Beau Geste - Авантуре тројице браће у легији странаца усред напада арапских хорди. Занимљив филм, једна од бољих улога Герија Купера, уз несебичну помоћ Миланда и осталих.

Изнад просека, али није ремек-дело. Ипак, треба га погледати.

Dark Victory - Филм који би без учешћа велике Бети Дејвис био просечна патетична сапуница, под њеним утицајем се претвара у веома добро остварење, што је потврда колика је звезда била. Стандардна прича о богатој девојци која мења свој пребрзи и прераскалашни живот кад јој он поручи да нема баш много времена. Свесрдно помаже Џералдин Фицџералд, а добар је и још неафирмисани Богарт, чији усиљени ирски акценат нажалост боде уши. Препоручујем овај филм свима, а нарочито женама, али не без паковања марамица.

Each Dawn I Die - Солидан затворски филм са Џејмсом Кегнијем, али због превише нереалности, ипак неупоредив са "Анђелима" и "Двадесетим".

Four Feathers - Бољи од верзије са Хитом Леџером, свакако.

Golden Boy - Филмски деби Вилијема Холдена, који га је учинио звездом. Упркос томе што је талентовани виолиниста, Џо жели да јури боксерску каријеру, и брзо напредује. Међутим, тај свет је опасан када се упетљају и локални гангстери. Занимљив филм, ту су и увек сјајна Барбара Стенвик (Холден није отпуштен на њено инсистирање) и Ли Џеј Коб у улози оца Жабара. Занимљивих стотинак минута.

The Hound of the Baskervilles - Сјајна адаптација класика Артура Конана Дојла, прво појављивање Базила Ретбоуна, најбољег Холмса уз Џеремија Брета, у тој улози. Да није начињена једна кључна промена у односу између Џека и Берил Степлтон у односу на књигу, филм би био право ремек-дело. А и овако је врло добар.

The Hunchback of Notre-Dame - Вероватно најбоља верзија чувеног дела Виктора Игоа, непревазиђени Чарлс Лотон блиста као Квазимодо, будућа пиратска краљица, Морин О'Хара, сјајно глуми Есмералду, а прелепо и изгледа. Веома амбициозан пројекат у своје време.

Intermezzo - Холивудски деби Ингрид Бергман. Имам и шведску и америчку верзију, погледаћу, али нема журбе, иако обожавам дотичну.

Jamaica Inn - Још једна сарадња Чарлса Лотона и Морин О'Харе у претхоливудској ери Алфреда Хичкока. Није лоше.

Little Princess - Вероватно најпознатија рола Ширли Темпл. Гледао сам једном пре двадесет и кусур година на летњем биоскопу РТБ-а. Не верујем да ћу скоро опет.

Love Affair - Оригинал чувене приче о чекању на врху Емпајер Стејт Билдинга. Има својих предности у односу на познатији римејк са Керијем Грантом, али римејк има Дебру Кар. 

The Oklahoma Kid - Први вестерн Џејмса Кегнија, наравно, опет у пару са Богартом. Такође сам га гледао као клинац, поновићу првом приликом пре детаљније анализе.

Only Angels Have Wings - Један од филмова којим је Кери Грант учврстио статус звезде. Романтична драма пуна клишеа, али и као таква, домаћи задатак за многе данашње. Блистају и Џин Артур и стандардни Томас Мичел, а ту је и веома млада Рита Хејворт. Режира мајстор Хауард Хокс и ради то одлично, иако није у питању његов жанр.

The Private Lives of Elizabeth and Essex - Историјска драма у режији легендарног Мајкла Кертиза, са Бети Дејвис у улози краљице Елизабете. Чучи на диску већ јако дуго, оверићу овог лета сигурно.

Wuthering Heights - Без сумње најбоља филмска адаптација, иако има својих мањкавости и не може да се упореди са књигом, ипак је уживање гледати Лоренса Оливијеа и Мерл Оберон као Хитклифа и Кети. Можда је требало још мало ближе испратити литерарни предложак.

Zangiku monogatari - Сјајан Мизогучијев филм, који сам, ако се не варам, већ помињао у тексту о јапанским редитељима, који говори о тамнијој страни позоришне сцене. Емотивна, одлично одглумљена прича, визуелно спектакуларно остварење, и један од његових најбољих предратних филмова, уз "Елегију из Осаке" и "Сестре из Ђиона".

Како сте могли да прочитате, ово је свакако једна од најплоднијих година за истражити, а сигурно постоји и неколико вредних филмова које се нисам сетио да поменем. Ипак се надам да је и ово довољно да заинтригира читаоце да почну да истражују. До читања.

Природне катастрофе на филму

Бар у овим тешким данима за нашу земљу није потребно предуго тражити инспирацију за наредни текст на овом блогу. Филмови катастрофе су били прилично заступљени кроз историју светске кинематографије, али пошто сам директно подстакнут оним што нам је недавно задесило, ограничићу се само на природне катастрофе, чији број на целулоидној траци није нимало занемарљив. Поплаве, земљотреси, вулкани, пожари и друге недаће су често били предмет стваралаштва разних аутора, мада је чињеница да је већина њих свему томе приступала прилично шаблонски. Пре него што наступи сама катастрофа, велики број људи је не схвата озбиљно, а они који покушавају да укажу на њу су обично из различитих разлога исмејани или несхваћени, све док и остали не увиде да је ђаво однео шалу. Када природа коначно ступи на сцену, надлежни се хватају за главу, похлепни и зли појединци би да искористе ситуацију, а проказани херој и чета мала али одабрана, дају све од себе да спасу ствар у неравноправној борби, те уз много мука и проблема, на крају успевају, уз мноштво специјалних ефеката. Дакако, има и доста оних који одступају од овог обрасца, али култ Американца хероја никад не умире, њему нико не може ништа, па ни силе природе. И обично се, уз веће или мање губитке, ствари заврше макар релативно добро, људи науче лекцију, јунаци покупе ловорике, или се жртвују за добробит осталих. Све у свему, ретко кад се све заврши са последицама које би људе оставиле уцвељеним до те мере да не постоји никаква нада за обновом, никакав оптимизам да се људи на њега ослоне. Само постојање увреженог шаблона у око 70 посто филмова које сам ја гледао, значајно умањује њихов квалитет, јер се у том случају не заснива на реалности, знамо колико су природне силе непредвидиве. Али, покушаћу да извучем оно најбоље, са освртом и на остале ствари и направим озбиљан пресек, пошто је филмова на ову тему било од самих почетака седме уметности, а биће их вероватно и у будућности. Ред је подсетити се неких наслова, неке препоручити, а на друге упозорити. ТВ филмови и документарци нису укључени у листу.

Како то обично бива, стварни живот је најоригиналнији режисер, па је цела ствар која нам се догодила само естетски личила на филм. Пре свега, све се десило знатно брже него у филму, без напетог форшпила и претходне припреме. Уједињење обичних људи ме вратило у дане бомбардовања, када је такође свако сваком желео да помогне да се избори против зла које нас је све задесило. Али, нажалост, испливале су и стварне, а и фиктивне фекалије (оне у људском облику), у друштву са змијама, пацовима и осталом гамади која је завршила на поплављеним улицама. Нећу да упирем прстом ни у кога, није то поента текста, само подвлачим чињеницу да ни у једном филму, ма како почео и ма како се завршио, не постоји толика равнодушност и небрига за људе од стране оних који би требало највише да брину. А то је оно што највише смета. Дошао је ред и да видимо како је све хронолошки изгледало на филму.

The Last Days of Pompeii (1913;1935) - Прича о добром ковачу који стицајем околности постаје кварни гладијатор и сукобљава се са сином, док се у позадини Везув спрема за ерупцију. Нисам гледао ниједну верзију, обе ми чуче на истом диску, јавља ми се да су малчице прегажене временом, али даћу шансу звучној верзији, пре свега због одличног Базила Ретбоуна, уз Џеремија Брета најбољег Шерлока Холмса икад.
Metropolis (1927) - Већ је било речи о овом филму у тексту о научнофантастичним остварењима. Може се сврстати и у ову поткатегорију због секвенци са поплавом. Одлично, фантастично, испред времена, како само Фриц Ланг може.
Noah's Ark (1928) - Антиратни филм великог Мајкла Кертиза који прави паралеле са библијским потопом. Добра екипа. Ментална белешка - да се гледа, ако је могуће наћи.
The Wind (1928) - Први и једини филм на енглеском великог шведског редитеља Виктора Сјестрема. Није у питању филм катастрофе пер се, али су јак ветар и суша константни мотиви и они само још више доприносе тужној судбини главне јунакиње, коју маестрално тумачи вероватно највећа хероина немих филмова у Америци, Лилијен Гиш. Нећу да спојлујем око садржаја, само ћу рећи да је сјајно снимљен, одлично одглумљен, и да не беше исфорсираног срећног краја који је наметнуо студио, био би веома близу да од мене добије петицу.
San Francisco (1936) - Кларк Гејбл је још једном човек кога обожавате да мрзите, тип улоге који га је прославио, и одлично демонстрира љигавост помешану са покојим квалитетом док се бори за наклоност певачице из своје коцкарске јазбине. Али, није једини, ту су и Спенсер Трејси и Џек Холт, а спрема се земљотрес огромних размера у Сан Франциску 1906. Џинет Мекдоналд блиста, мушкарци бриљирају. Филм има и мана, али нећемо цепидлачити. Добар.
The Hurricane (1937) - Филм Џона Форда о потлаченим староседаоцима једне француске острвске колоније које поред свега мучи још и непогода из наслова, не спада у његове најбоље, али га свакако треба погледати, јер има својих адута, а реално ако Џон Форд режира, онда ни најиспразније лимунаде не могу да буду много лоше. Римејкован 1979. са Џејсоном Робардсом и Миом Фероу, али је та верзија толико лоша да је ова реченица све што ћу јој посветити.
In Old Chicago (1937) - Одговор Ем-Џи-Ема на већ поменути "Сан Франциско" и, као и он, није лош ако га не схватите преозбиљно. Класичан popcorn flick. Више је значајан са финансијске тачке гледишта, јер је тада важио за један од најскупљих филмова, са буџетом од 1,8 милиона.
The Rains Came (1939) - Занимљив филм, најупечатљивији због за то време заиста импозантних специјалних ефеката у сценама земљотреса и великих поплава које погађају Индију. Одлично је видети да се Мирна Лој снашла у кожи јунакиње изразито нетипичне за њу - размажене и заводљиве, која тражи забаву, али је мења сплет околности у којима се нашла. Но, предвидљив исход, као и лоша глума Тајрона Пауера кога иначе прилично ценим, учинили су да ово буде тек просечан филм. Јасно је да је циљ био знатно виши.
Green Dolphin Street (1947) - Мелодрама која се догађа уочи великог земљотреса на Новом Зеланду. Специјални ефекти опет изнад просека и Дона Рид феноменално глуми, али то је углавном то. Предуго, превише мелодраматично, као да се сценариста кладио са неким колико трагедија може да стане у два и по сата. Класичан филм за жене који захтева много марамица.
Krakatoa: East of Java (1969) - Нисам гледао, не делује обећавајуће.
The Poseidon Adventure (1972) - Солидно, углавном због опаке глумачке поставе и добрих ефеката. Свакако бољи од напуцаног новог "Титаника". Римејкован 2006. Од тог римејка, гори филм је само римејк "Човека од прућа" са Николасом Кејџом из исте године.
Earthquake (1974) - Глупост. Избећи по сваку цену, немојте да вас као мене заварају имена.
The Last Wave (1977) - Опасна трилерчина Питера Вира. Суђење групи Абориџина за убиство сународника, док се спрема поплава епских размера. Фантастично.
Avalanche (1978) - Пет слова. С-Р-А-Њ-Е.
The Medusa Touch (1978) - Смртоносне психокинетичке моћи које изазивају катастрофе. Одлична идеја и солидна реализација. Једна од последњих главних улога Ричарда Бартона.
Meteor (1979) - Амери и Руси се удружују ради коришћења илегалног нуклеарног оружја да разнесу метеор који ће збрисати планету. Да ли бисте гледали овај филм на основу овог описа? Да вам помогнем - немојте! Волим целу глумачку поставу коју предводе Шон Конери, Натали Вуд и Младен Секуловић звани Карл Малден, али морам да кажем да је шит. Немојте ипак преозбиљно да схватите оцену на ИМДБ, где свако има право гласа, свакако није за 4.2, јер по мени није ништа слабији од рецимо "Армагедона" на који су широке масе откинуле (да ме убијете ако знам зашто), али свакако га избегните.
When Time Ran Out...(1980) - Нисам гледао и не намеравам. Вулканска ерупција на пацифичком острву, Пол Њумен, Бил Холден, Ернест Боргнајн и пар опасних риба. Али, нећете ме преварити, вероватно они живи и даље жале што су играли у овом филму.
St. Helens (1981) - Нешто боље, али ипак веома млако. Ни изблиза довољно саспенса за филм катастрофе и од првог тренутка се већ зна све што је битно.
Waterworld (1995) - Дуго година, синоним за трошење пара улудо. Није повратио ни десети део уложених 175 милиона, и то са разлогом. Приче има само у фрагментима, а траје предуго.
Twister (1996) - Сви редом пљују овај филм, али нема разлога за баш толико страшне критике. Свакако је доста лош, сценарио је шупаљ и у неке ствари је изузетно тешко поверовати, а ни глума свих није баш сјајна, али има пар искупљујућих момената, попут глуме Пекстона и Хантове, те добрих ефеката и пар комичних ситуација. Али, немојте ни за тренутак да мислите да је нешто посебно - обичан је летњи блокбастер и као такав је неки просек, ништа више.
Dante's Peak (1997) - Још један вулкан. Ко воли Пирса Броснана или је носталгичан за Линдом Хамилтон још од "Терминатора", нека погледа. Остали могу комотно да прескоче.
The Ice Storm (1997) - Добар, одлично режиран филм, препун симболике. На моменте предвидив, али ипак задовољавајућ на више нивоа.
Volcano (1997) - Ово могу да прескоче чак и најтврдокорнији фанови Томи Ли Џонса.
Armageddon (1998) - Апсолутно се гнушам америчког пропагандног смећа у коме су Јенкији храбри спасиоци света и жртвују се за свеопште добро свих других, уз обиље мелодраме и патетике. Свестан сам да они такво ђубре добро продају својој гомили полуидиота која гута кокице и рони крокодилске сузе над тужном судбином ултимативног бедес-јипи-ка-је-мадрфакр Бруса Вилиса, који најзад предаје ћерку у руке супер-иритантном будућем Бетмену. Што је најгоре, успели су да ми покваре песму коју волим иако је тешки мејнстрим, I Don't Wanna Miss a Thing. Не могу довољно да нагласим колико је ово лоше.
Deep Impact (1998) - У односу на "Армагедон", ово је "Казабланка", али то не значи да је нешто посебно. Роберт Дувал мало вади ствар.
Hard Rain (1998) - Потцењено, мада далеко од неке класе. Три минус највише, и то дајем пола оцене више због Моргана Фримена кога бих гледао и како два сата разговара са искљученим телевизором. Кристијан Слејтер је имао и иритантније улоге од ове.
The Perfect Storm (2000) - Бежим од овога дуже време, страх ме да ћу видети шаблонизованог накурченог Клунија и уобичајено безизражајног Волберга, али ме највише страх Волфганга Петерсена, јер је ово период између два његова најгора филма (Председнички авион и Троја). Ипак, не треба заборавити да је он снимио и један филм коме се дивим до имбецилности (Das Boot), тако да можда некад и погледам ово, али нисам нешто много наложен тренутно.
The Core (2003) - Због отказивања електромагнетних сила у Земљином језгру, престала је да се окреће, уз све пропратне последице. Ако можете да прогутате ову смешну премису, онда ће вам можда филм и бити ОК. Али, да се не заваравамо, тешко ју је прогутати.
The Day After Tomorrow (2004) - Режира Роланд Емерих. Погледајте му личну карту на ИМДБ и све ће вам бити јасно. Он ме подсећа на размажено дете коме константно купују скупе поклоне (у овом случају дају му да троши баснословне суме туђег новца) да би оно на крају то прихватило као нешто нормално, те престало да их цени, већ само тражи још без покрића. Нешто као Мајкл Беј у симболично мањој размери. Није смеће као Дан независности и Годзила, али далеко је од нечега доброг.
Flood (2007) - Страшна поплава у Лондону и страшно кретенски филм, жали Боже овако добрих глумаца који мора да су били присиљени из неког разлога да сниме ово говно, иначе не видим други начин да ико од њих пристане да учествује у овом ђубрету.
Sunshine (2007) - Нисам гледао. Дени Бојл је добар режисер који је имао и промашаја, али критике су позитивне, приступ теми изгледа солидно и музика је добра. Довољно за шансу.
2012 (2009) - Поново Емерих. Нема шансе да ћу ово икада гледати. А волим Џона Кјузака.
The Impossible (2012) - Борба једне породице против цунамија на Тајланду 2004. Има поприличан број мана, али и као такав, овај филм је међу најбољим филмовима катастрофе у 21. веку, тако да га треба видети, али немојте очекивати не знам какво чудо кинематографије, како рече велики Шекспир "Expectation is the root of all heartache".

Као што сте могли да видите, овај поджанр није нарочито плодан нити издашан, бар из мог угла. Али, ко зна, можда ћете ви препознати нешто више у тим остварењима. За сада, треба ићи на сигурно, и погледати шачицу оних који се издвајају, а после ко зна. Једна ствар је сигурна, инспирација за овакве филмове никад неће изумрети, јер нас катастрофе очигледно тек очекују.

Ретроспектива: Повратак у материцу

Како другачије отворити нову рубрику (за коју се надам да ће постати редовна) у којој ћу се бавити прегледом филмова у оквиру једне године и покушати да скренем пажњу на оно што је те године било вредно (или није), и објасним због чега, него годином рођења. Стицајем околности, то је година у којој и данас на неки начин живимо, иако је отад прошло три деценије. Погађате, у питању је 1984. година, која сигурно не спада у ред епохалних, нити екстра квалитетних, као рецимо 1939. или 1950, али свакако има шта да понуди на више нивоа. Наслови доста говоре о тадашњим тенденцијама у Холивуду, те се могу закључити разне ствари о томе шта је било популарно, шта се избегавало и која су имена била заступљена. Рецимо, ако се погледају најпопуларнији филмови из тог доба, видећемо да већина њих у себи садржи комедију, или бар комичне елементе, ма ком жанру да припада. Незаобилазне су биле авантура и научна фантастика, али нашло се места и за покоју озбиљну драму, мада су углавном испливавале само оне квалитетније. Додајте ту и неке хорор франшизе и добићете врло разноврсну годину из које и те како има шта да се памти. Пре него што почнем са насловима, ваља напоменути да су те 1984. године (Грлом у јагоде, прим. аут.) дебитовала многа имена која су бар у неком тренутку била значајна, попут Џонија Депа, Џона Малковича, Тима Робинса, Џенифер Конели, Колина Фирта, Чарлија Шина, Руперта Еверета, Тима Рота, Вала Килмера, Кајла Меклахлана, Френсис Мекдорманд, Енди Мекдауел, и тако даље. Ларс фон Трир је снимио свој први филм, "Елеменат злочина". Ако бисмо се питали ком је глумцу ова година дугорочно највише донела, то би вероватно био Том Хенкс, који је снимио два веома популарна филма, "Splash" и "Bachelor Party", показавши да се на њега мора озбиљно рачунати у будућности, што важи и за поменутог Малковича. Треба поменути и Арнолда Шварценегера, коме је улога Терминатора донела много меснатије улоге, како се то каже, с обзиром да је већина до тада (укључујући и епску ролу Конана) била сведена на неколико реченица. Чувени вајб осамдесетих је био битан фактор у свим филмовима, осећао се свуда, што кроз саундтрек, што кроз целокупан филмски амбијент. Од скрајнутих жанрова, треба споменути вестерне и мјузикле, а почела је и експанзија тинејџ романтичних комедија, које ће поставити стандарде за све ове данашње бљувотине, ту пре свега мислим на филмове Џона Хјуза, као и ране наслове са Џоном Кјузаком. Дакако, романсе се нису дешавале само међу тинејџерима, било је ту за свакога понешто. Да видимо како је то изгледало.

Ако само погледате 10 филмова који су те године највише зарадили, видећете и схватити зашто кажем да су комични елементи били доминантни. На првом месту је "Полицајац са Беверли Хилса", а ту су још између осталих и "Истеривачи духова", "Карате кид", "Полицијска академија", "Лов на зелени дијамант" и поменута "Сирена". Међу десет још улазе "Индијана Џонс и уклети храм", "Гремлини", "Футлуз", као и "Звездане стазе 3". Ипак, најбоље ће бити да анализу почнем својом листом десет најбољих филмова из ове године, што ћу и учинити чим излистам добитнике релевантних филмских награда. Претпостављам да знате да је "Амадеус" Милоша Формана освојио "Оскара" за најбољи филм, а да су статуе покупили и сам Форман, за најбољу режију, те Ф. Мареј Абрахам за главног глумца (улога Салијерија). За споредну улогу је награђен Хаинг С. Нгор (за филм "Поља смрти", о терору Пола Пота и Црвених Кмера у Камбоџи). Сели Филд је освојила други Оскар, и то за "Места у срцу", док је споредни припао легендарној британској глумици Пеги Ешкрофт, за "Пролаз за Индију" Дејвида Лина. Драмски Златни глобуси су исто распоређени, док је за најбољи филм у жанру мјузикла или комедије, награду освојио "Лов на зелени дијамант", као и његова главна глумица Кетлин Тарнер. Најбољи главни глумац је био Дадли Мур, у филму "Мики и Мод".

Златну палму у Кану освојио је Вим Вендерс за филм "Париз, Тексас" са Хари Дин Стентоном и Настасјом Кински, Златног лава је из Венеције донео Пољак Кшиштоф Зануси за филм "Година мирног Сунца", а берлинског медведа је освојио Џон Касаветис, филмом "Љубав тече".

Ево сада и топ 10 листе из мог угла, уз покушај валидног објашњења:

1. ONCE UPON A TIME IN AMERICA - Sergio Leone

Школски пример како понекад оно што кажу критичари апсолутно нема везе са мозгом и здравим разумом је скрајнутост овог гангстерског епа у доба изласка, када је номинован само за два Златна глобуса. Покајнички и последњи филм Серђа Леонеа, који је најпре одбио да режира "Кума", сматрајући да се бави глорификацијом мафије, па горко зажалио због тога видевши финални производ. Ово је на неки начин његов одговор на "Кума", којим се са Дивљег запада преселио у Америку у првој половини двадесетог века. Иако је најпре био на маргини, сада овај наслов са правом спада у вечне класике. По мени, највећи квалитет му је у томе што код сваког гледања могу да се виде нове ствари и нешто што нам је претходно промакло. У овој епској саги, са јунацима пролазимо кроз сва доба и скоро сва осећања - на длану нам су нам готово цели животи - љубав, пријатељство, одрастање, жртвовање, романса, бес, издаја, освета, носталгија - све у једном. Зли језици ће рећи да је то због трајања од четири сата, али то нема везе, добар филм је добар филм, без обзира на све. О сценарију, глуми и режији не знам шта бих написао а да не звучи као претеривање, само ћу рећи да је добро што је Серђо Леоне овим филмом завршио каријеру, све после овога би било превише. Сваки пут се изнова најежим због лакоће којом величине попут Роберта де Нира и Џејмса Вудса оживљавају много комплексне ликове. , А о саундтреку Енија Мориконеа може да се напише један засебан текст, сигуран сам да, иако не знате одакле је, бар звиждућете "Дебрину тему". Гледајте овај генијалан филм, одмах!

2. THE TERMINATOR - James Cameron

Већ сам на више места помињао овај филм као пример за нешто одлично, а покушавао сам и да образложим. Но, кад је овакав квалитет у питању, хејловања никад доста, те ћу покушати да још једанпут кратко подвучем главне карактеристике. Сценарио и прича су првокласни, у питању је један од првих филмова који крајње отворено и пластично предочава могућност да машине замене људе, а после само 30 година, то и не изгледа баш као пука филмска измишљотина. Затим, филм је од прве до последње секунде напет и атмосфера је таква да сте стално на ивици живаца, што је увек плус, ретко који данашњи филм то постиже. Глума је одлична, Шварци је својим роботским манирима и чувеним "I'll be back" (мислим да то овде изговара први пут), зацементирао статус озбиљног играча у Холивуду, а ту су наравно и тада врло популарни Мајкл Бин (касније ће израсти у Камероновог миљеника), као и Линда Хамилтон, малтене право ниоткуда (мада, снимила је "Децу кукуруза" пре овога). Ефекти Стена Винстона су и те како бољи у наставку, али су и овде, с обзиром на прву половину осамдесетих, и више него револуционарни. Све у свему, ванредно злокобан филм, са у обланде неувијеним сценама бруталног насиља, како и приличи кад је у средишту приче машина за убијање - спој СФ-а, тврде акције и местимично, непатвореног хорора. Шта више човек да пожели од једног филма? "Титаници" и "Аватари" доносе зелембаће, али ово је оно што се снима из љубави и задовољства, а то не може да се плати.

3. AMADEUS - Miloš Forman

Филм о последњој деценији живота генија из Салцбурга, прича испричана кроз флешбекове његовог љутог ривала, Антонија Салијерија, тренутно затвореног у лудници, са правом је покупио већину ловорика те године. Рекох да је "Било једном у Америци" избачен са мапе, а "Терминатор", сложићете се, баш и није филм који доноси битне награде. Било како било, славопојке су и те како заслужене и било је јако тешко сврстати овај филм испод два првопоменута. Пре свега, зато што је перфектно режиран. Чувена прашка школа је са својим елементима видљива на сваком кораку, а филм је и сниман у Прагу, малтене у Формановој кући, па је могао да се размахне. Сјајно је усликан, са свом могућом сценографијом и раскошним костимима који вам падну на ум. За сценарио је задужен Питер Шефер који је написао бриљантан комад (такође заслужан и за "Краљевски лов на Сунце" и "Еквус"), историјски не много прецизан (то је оно што му чистунци највише замерају), али реално, кад је овако сјајан и дубокомислен, кад овако фантастично функционише на свим нивоима, само будала би то узела као нешто пресудно у негативном смислу. Најбоља ствар је што је и поред све своје озбиљности и дубине коју нуди, филм и неизмерно забаван током готово свих 160 минута. Прожет фантастичном Моцартовом музиком и ношен генијалном глумом Ф. Мареј Абрахама (заслужен Оскар за Салијерија, запањујући спектар емоција) и Тома Халсија, овај филм ће заувек имати битно место на лествици најбољих филмова осамдесетих, ако не и шире.

4. THE KILLING FIELDS - Roland Joffe

Значај овог већ поменутог филма је у томе што су проблеми о којима се овде говори, додуше са другим актерима, и те како актуелни и данас, тридесет година после (односно, тридесет пет, ако узмемо да је година дешавања свега овога била 1979). Такође, ово је филм који не бежи од непријатних реалности, није наслов који ћете заборавити за два сата, ово је један од оних у-стомак-и-муда-ударајућих филмова о којима морате размишљати после гледања. Терор Пола Пота и Црвених Кмера у Камбоџи, са све децом која гуше пластичним кесама и коментарима како је све то можда одмазда за Никсоново тајно бомбардовање - све је ту. Пре свега, дубоко људски филм, ношен на плећима натуршчика, Хаинга С. Нгора, који је освојио Оскара за споредну (!!!) улогу, а сам је преживео терор о коме се у филму говори.  По његовим речима, да је приказан стварни степен ужаса, нико не би могао да одгледа филм до краја. Наравно, у целој причи мора да се нађе и Американац са савешћу (овде је то Сем Вотерстон), који је упркос стереотипу прилично добар, као и ново лице, Џон Малкович. Како и приличи оваквом филму, ниже се шокантна слика за шокантном сликом, ужас коме тешко да има равног, а опет, то је и прича испуњена пријатељством и надом. Истини за вољу, саундтрек је могао бити бољи, нарочито смета огавно популистичка завршница уз "Imagine", али упркос свему, ово остаје историјски важан и емоционално богат филм на више нивоа.

5. BALKANSKI ŠPIJUN - Božidar Nikolić/Dušan Kovačević

Надам се да бар људима са овог поднебља не морам да објашњавам значај дела Душана Ковачевића. Ово је његова прва режија и мајсторски приказ психе човека који је преживео канџе тоталитарне идеологије и система, константног страха, параноје и психичког мучења кроз које пролази. Опсесија државним непријатељем која прети да му упропасти породицу даје фантастичан увид у гротескни лик Илије Чворовића, исцеђен тешком прошлошћу, али и необећавајућом свакодневицом. Ићи ћу толико далеко да кажем да је улога Чворовића можда најбоља у југословенској кинематографији, а генијални, фантастични и феноменални Данило Бата Стојковић бриљантно дочарава сваку емоцију кроз коју његов комплексни лик пролази. Бата је заслужено покупио награде на свим релевантним фестивалима у СФРЈ, а снажно је потпомогнут глумачким колосима у лику Боре Тодоровића и Мире Бањац уз бруталну епизоду Звонка Лепетића, као и приземну Соњу Савић. Сценарио, и поред озбиљности теме којом се бави, обилује нама својственим врцавим хумором, фантастично смештеним у најозбиљније могуће ситуације. Једино што брине данас је што неколико ствари о којима је Илија говорио уопште не делују безазлено и идиотски са ове дистанце, те нажалост у његовим беседама има и више важности него што би човек помислио. А и Душан Ковачевић би могао поново да се активира и проговори о актуелном тренутку у коме се налазимо последњу деценију и по. А можда је боље рећи да тај тренутак траје добрих стотинак година, само мења облике. Ко ће га знати?

6. BLOOD SIMPLE - The Coen brothers

Дебитантски филм браће Коен пружа сјајан увид за шта су све способни и једна је од бољих илустрација да филм у исто време може да буде шокантно насилан и урнебесно смешан (касније је Квентин Тарантино апсолвирао ту комбинацију), сведочећи о уврнутости ауторског двојца и њиховој способности да бизарне и морално упитне ликове смести у средиште прича са невероватним заплетом. Стојим иза тврдње да овај нео-ноар спада међу три најуспелија филма браће Коен (ако се питате, преостала два су "Фарго" и "Нема земље за старце") и садржи све што је за њих карактеристично - смешно-трагичне ликове, забавне и занимљиве приче, неколико сниматељских трикова, циничан хумор и добру глуму. Овде су се ослонили на глумце који нису на холивудској А-листи, али то ништа не смета, јер Џон Гец, Ден Хедаја, Емет Волш и дебитанткиња Френсис Мекдорманд (Џоелова жена), сјајно оживљавају причу о лажима, прељуби и убиству - као и увек, требало је да буде проста истрага, а претворило се у нешто много горе. Но, нећу да спојлујем, погледајте и сами. Избор музике је сјајан, када сам први пут гледао, певушио сам хит из шездесетих "It's the Same Old Song" данима. Ово није филм који осваја комерцијалне награде, али је онај који чува традицију и успомену на ноар-филмове, а та чињеница је сама по себи за поштовање.

7. PARIS, TEXAS - Wim Wenders

Према овом добитнику Златне палме сам дуго имао аверзију из више разлога. Први је огроман хајп који прати филмове Вима Вендерса, што за мене није препорука, узевши у обзир да је једини његов филм који је успео да ме истински дирне "Небо над Берлином" (има и "Лисабонска прича" својих момената), али није то то. Ипак, и поред свих својих очигледних мана, има довољно квалитета за седмо место на овој листи. Има ту ингениозних сниматељских решења, лепих кадрова, меланхолични саундтрек Раја Кудера је одличан, глума добра, одређене сцене сјајно реализоване, а и Настасја Кински са својих 25 увек прија оку и сјајно глуми, без обзира на несносан јужњачки акценат и мало времена које јој је дато. Главни недостаци су повремена развученост, пренапумпаност коју већ поменух, али и чињеница да поред тога што Хари Дин Стентон остварује добру улогу, та његова прича вас не интересује довољно и малтене вас баш брига шта ће му се десити. Ипак, вредан је то филм, ако се крстари кроз осамдесете, он је незаобилазна станица, због целокупног филинга којим одише. Ипак има нешто у њему, канска палма није баш награда за бацање, или бар није била пре тридесет година. Има ту доста истине, добро писање Сема Шепарда је оно што држи овај филм после три деценије. Трагедија у сржи, али са дозом лепоте, ако та конструкција има икаквог смисла.

8. THIS IS SPINAL TAP - Rob Reiner

Овај сјајан филм и даље важи за најсмешнији и најзабавнији који се бави рокенролом, тачније хеви металом. У питању је врло интелигентна пародија и сатира на читаву хард&хеви сцену под маском документарног филма. Носталгична а пресмешна прича о легендарном (фиктивном) британском бенду је апсолутна обавеза за све обожаваоце тврђег звука, али и интелигентног хумора. Све се одвија кроз очи редитеља самог филма, Роба Рајнера (дебитантски дугометражни филм), који и у филму глуми филмског ствараоца који прави документарац о бенду. Оно што је најбоље од свега, на сваком кораку се види одлично познавање читавог тог света и читаве сцене о којој се говори, што није нимало чудно, јер да би се нешто квалитетно исмејавало, мора да се познаје у прсте, а многи се оглушују о то правило и због тога данас имамо комедије и пародије какве имамо. На сву срећу, овакве класике нико не може да нам одузме и ја ово остварење топло препоручујем сваком ко је икад имао било какве додирне тачке са роком и музичким правцима који су из истог проистекли, али и било коме ко жели да се добро насмеје. Само пазите, ако су вам "Пријатељи" врхунац хумора, онда вам се ово можда учини дрвено и стерилно. У том случају, заборавите.

9. A NIGHTMARE ON ELM STREET - Wes Craven

"One, two, Freddy's coming for you, three, four, better lock your door". "Страва у Улици брестова" је један од филмова који дефинише поджанр тинејџ хорора, и стварно је запањујуће колико је добро остарио и колико је заправо добар, имајући у виду са каквом је муком склепан, уз буџет од једва преко милион и по и очајне услове рада. Пре свега, заиста је страшан, нема маскирања страве другим елементима попут акције, пљуштања крви или неке квази-дубоке драме. Овај филм испоручује чисту језу, током готово свих 90 минута и веома је ефектно спакован у сат и по, без непотребног паламуђења, ниже се сцена за сценом и свака је важна, свака има поенту. Треба истаћи и одличну глуму свих, нарочито омладинаца, од којих је већина била без икаквог глумачког искуства (to whom it may concern, ово је дебитантски филм Џонија Депа). Наравно да постоје и мане у филму, пре свега од продуцената наметнути крај који се мало коси са дотад успостављеном логиком, да би се отворила врата за наставке. Има и још неких ствари, али нећу да цепидлачим, ово је наслов који је редефинисао тин хорор, а и даље је по мени један од језивијих уопште. Такође, не може му се спорити ни оригиналност - онострани убица прогања у сновима децу својих убица. Вес Крејвен је имао и тешких промашаја кроз своју каријеру, али "Страва" дефинитивно није један од њих.

10. INDIANA JONES AND THE TEMPLE OF DOOM - Steven Spielberg

Ок, не треба бити Тесла па закључити да овом филму вероватно није место овде, те да има бар неколико бољих који су то место могли да заузму. Бирајући између оних које сам гледао, већина су "strictly entertainment", а лако је могао да упадне "Полицајац са Беверли Хилса", "Лов на зелени дијамант", па и "Истеривачи духова". Посебно ако се узме у обзир мој огромни презир према Спилбергу и његовом огавном популизму и штанцовању комерцијалног смећа уз неизбежне патриотске и квази-хуманистичке проповеди са злосрећним Израиљцима у главној улози. Ако изузмемо прва три филма о Индијани Џонсу (више због дечачке фасцинације његовим ликом и делом, него било чега другог), његовим последњим у сваком погледу успешним филмом сматрам "Ајкулу". Е, сад, управо да бих испоштовао ту дечачку фасцинацију, морам да одам признање "Уклетом храму", без обзира што је у питању најслабији филм у трилогији (кристалну лобању не рачунам у исту франшизу и готово). Сви елементи су ту - бајковита авантура за све паре, занимљиве локације, меморабилни ликови, хумор...овај филм се хронолошки дешава пре "Отимача изгубљеног ковчега", тако да је први у серији авантура, али нажалост, не и последњи, јер је најављен пети део серијала о великом археологу и авантуристи. Пара, очигледно, никад доста.

Кад се ради о филмовима које сматрам вредним гледања, а да нису на овој листи, већ сам их поменуо у различитим деловима текста. Нису то савршени филмови, далеко од тога, иначе би се нашли високо на листи, али треба поменути неке наслове. Има, дакако, и неких који су познати, а то не заслужују. Ево још неких познатих наслова из дате године, па сами одлучите шта вам је за гледање, а шта не.

- "1984" Мајкла Редфорда је друга филмска верзија дистопичног класика Џорџа Орвела, позната и као последњи филм Ричарда Бартона. Доста добар.
- "Дина" Дејвида Линча, рађена по роману Френка Херберта, СФ авантура која је избацила у орбиту Кајла Меклахлана. Има добре атмосфере и глуме, али све у свему, млако.
- "Истеривачи духова" Ивана Рајтмана, култна хорор комедија уз коју смо одрастали. Може се уживати уз њу, није то лош филм, али је далеко од неке класе.
- "Полицајац са Беверли Хилса" Мартина Бреста, финансијски најуспешнији те године, користи шарм и хумор Еди Марфија у кожи пандура да склопи успешну причу. Није лоше, али као што рекох, strictly entertainment. Ако хоћете Марфија и бољи пример свега наведеног, гледајте "48 сати" Волтера Хила.
- "Карате Кид" Џона Авилдсена. Данијел-сан и мистер Мијаги. Симпатично, али ништа више. Гледати искључиво из носталгичних разлога.
- "Бескрајна прича" Волфганга Петерсена. Нисам гледао.
- "Лов на зелени дијамант" Роберта Земекиса. Добар, ако га не схватите преозбиљно. Авантурица за убијање времена. Трио главних глумаца фантастичан.
- "Гремлини" Џоа Дантеа. Још једна хорор комедија. Просек.
- "Шеснаест свећица" Џона Хјуза. Почетак серије његових успешних тин драмедија. Солидно, али не у рангу "Јутарњег клуба".
- "Полицијска академија" Хјуа Вилсона. Све се већ зна. У суштини безвезе, али неке форе се и даље памте.
- "Конан уништитељ" Ричарда Флејшера. Много слабији од "Варварина".
- "Сирена" Рона Хауарда. Симпатично, лепо је видети Хенкса и Хану у младим данима.
- "Грејсток: легенда о Тарзану". Слаб филм који се памти по дебију Енди Мекдауел.
- "Природно" Берија Левинсона. Нисам гледао, даћу му шансу због Редфорда и Дувала.
- "Последњи звездани борац" Ника Касла. За ово сам свестан да је срање, али га грешно волим. Куд ми се деде детињство?
- "Строго поверљиво" Абрахамса и Зукера. Осредња пародија на шпијунажу у 2.св. рату. Вал Килмер добар.
- "Човек са звезда" Џона Карпентера. Нисам гледао двадесет и кусур година. Ваља поновити.
- "Ватрене улице" Волтера Хила. Филм наше генерације. Ултимативна рок бајка. Има жестоке фалинке, има их колико волите, али има и ванвременску музику Џима Штајнмена, Холи Шервуд на вокалу, Вилема Дефоа као негативца и Дајан Лејн, која са 19 година изгледа као богиња. Мени је то довољно.
- "Против свих надања" Тејлора Хекфорда. Није то ужасан филм, али је лош, зато што се ухватио незахвалног посла римејковања трилера за десетку "Из прошлости". На крају је од њега једино остала култна песма Фила Колинса.
- "Неконтролисана моћ" Марка Лестера. По предлошку Стивена Кинга. Девојчица пали зле чике. У то је лако поверовати с обзиром да је Дру Беримор већ са 12 година у правом животу била алкос. Не знам. Безвезе је, али можда му се некад вратим, било ми је језиво као клинцу.
- "Бродвеј Дени Роуз" Вудија Алена. Не волим Вудија Алена.
- "Места у срцу" Роберта Бентона. Није то лоше, добра је екипа и глума, али ме прича оставила 'ладним. Можда јој пружим још једну шансу.
- "Пролаз за Индију" Дејвида Лина. Није лоше, али има он и много јаче филмове.
- "Жена у црвеном" Џина Вајлдера. Типичан његов филм. И наравно, I Just Called to Say I Love You. Гледајте, па ћете схватити.
- "Птичица" Алана Паркера. Емотивна, често депресивна драма. Добра је, ни Николас Кејџ не успева да је превише поквари.
- "Злочини из страсти" Кена Расела. Као и сваки његов филм, и овај је испуњен уврнутим ликовима и гротескним црним хумором. Мени се свиђа.
- "Чудније од раја" Џима Џармуша. Нисам гледао ове ране радове. Јавља ми се да ће да ме смори, али даћу му прилику.
- "Све моје" Карла Рајнера. Ударена комедија са заменом тела и Стивом Мартином у главној улози. Да се репризира после двадесетак година.
- "Под вулканом" Џона Хјустона. Није овај предсмртни Хјустон најбољи, али није ни лош, далеко од тога. Алберт Фини доминира.
- "Друга земља" Марека Кањевске. Деби филм Руперта Еверета и Колина Фирта. Није лош, мада је мени лично мало преко главе филмова на ту тему. Ако волите било кога од њих, ово је обавезно за гледање.

Свакако да има плоднијих и издашнијих филмских година од ове, али има шта и да се пробере, па изволите. Надам се да је ово само почетак редовне рубрике. За сам крај, пошто тренутно немам времена да о њима одвојено пишем, ево 5 најбољих југословенских филмова те године:

1. БАЛКАНСКИ ШПИЈУН - Николић/Ковачевић
2. О ПОКОЈНИКУ СВЕ НАЈЛЕПШЕ - Предраг Антонијевић
3. ВАРЉИВО ЛЕТО '68. - Горан Паскаљевић
4. ДАВИТЕЉ ПРОТИВ ДАВИТЕЉА - Слободан Шијан
5. ЧУДО НЕВИЂЕНО - Живко Николић