Деконструкција дубоких траума и друштвених аномалија у филмовима Ли Чанг-донга - ретроспектива

Имам утисак да се од свих важнијих фигура корејског филма почевши од васкрсења те кинематографије које је почело крајем деведесетих најмање помиње Ли Чанг-донг. Ако бисмо анализирали разлоге што ће се људи пре сетити нпр. Парк Чан-вука, Бонг Џун-хоа или Ким Ки-дука, ту би морала да уђе чињеница и да је за безмало тридесет година режирао једва шест дугометражних остварења. Није ни покушао да се прогура до Холивуда, што није само по себи лоше, јер га филмски сладокусци свакако познају. Али, имам утисак да се премало прича о овом мајстору елегантне поетике и убитачне меланхолије чији филмови никог не остављају равнодушним. Зна се да азијски редитељи знају да му га дају по емоцији преко сваке мере и одврну је на једанаестицу, а одређени кадрови гледаоцима могу да засмрде на патетику, са све виолинама у позадини. Међутим, иако Чанг-донг има у свом опусу две-три такве сцене, оне никад нису извучене из рукава и постављене као подупирач који долази ниоткуда као код неких. Када вам у његовим филмовима дође да закукате кано кукавице и преврћете кано ластавице, а има таквих момената, те емоције имају и те какву подлогу и утемељење. Овај текст ће покушати да то осветли.

Ли је јако занимљива личност по томе што се, као мало ко из редитељске бранше, претходно остварио као изузетан књижевник. Подједнако успешан у обе сфере, могло би се рећи да је инспирацију вукао из сопственог живота који је уистину веома интересантан. Рођен је у граду Диђу јула 1954. године, а његово родно место је најдесничарскији град у Јужној Кореји. Како то обично бива, његови родитељи, поготово отац, су били лево настројени, а одрастање у некада угледној породици са социјалистичким везама је умногоме касније одредило и његов стил. У свет филма је ушао готово случајно и није имао формално филмско образовање. Дипломирао је корејску књижевност на локалном универзитету почетком осамдесетих, а први роман је објавио 1983. године. У то време је предавао корејски језик у школи, а доста времена је проводио и у позоришту, где је писао и режирао комаде. Ипак, релативно брзо је освојио публику писањем и пробио се као млади писац од ког се доста може очекивати. Он сам је говорио о свом стилу писања да му се увек чини да пише за једну особу која мисли и осећа исто што и он, практично у форми љубавног писма одређеној особи која разуме шта пише и дели са њим мисли и осећања. Осамдесет седме је издао прву кратку причу "Поседнутост", а потом и новелу "Много је срања у Нокчуну" 1992. године, која му је донела и државну награду. Међутим, тај успех га није само етаблирао у књижевној сфери, већ му је отворио и друга врата. Редитељ Парк Кванг-су је био одушевљен његовим писањем и позвао га да му напише сценарио за филм "До звезданог острва". Ли не само да је написао тај сценарио, већ је испословао и посао асистента редитеља, а постао је и први асистент првог дана снимања кад се пројектовани први асистент није појавио на снимању. Филм је изашао 1993. године и доживео је довољан успех да га поменути редитељ опет позове на сарадњу. Био је један од писаца за његов наредни филм "Једна варница" из 1995. године, а наредне године је издао роман "Упорност". Негде у то време су почеле да се рађају идеје и за први самостални филмски пројекат и било је јасно да ће се убрзо окушати и на том пољу. Није морало дуго да се чека, те је његов редитељски првенац угледао светлост дана већ 1997. године, баш у време када је нови корејски филм хватао замах и постајао светска сила. Упоредо са филмом "Тајни сјај" је издао још једну причу, а у последњих неколико година је издао још неколико кратких прича, а ове године (то се можда већ и десило) ће бити издата и прва збирка на енглеском "Снежни дан и друге приче" која обухвата четири кратке приче и три новеле из оригиналних корејских збирки "Папир који гори" и "Много је срања у Нокчуну".

Ли је описао свој креативни процес као израз потпуног очаја. Приче су му листом мрачне и баве се губитком, патњом и отуђењем, уз обавезну борбу са психолошком траумом. Јунаци иду кроз ситуације у којима се налазе трагајући за смислом живота, али је та потрага често узалудна. Филмови му често садрже елементе трагедије, са памћењем и успоменама као битним елементом. Ипак, редитељ увек користи прилику да искаже одређене поенте о корејском друштву које махом приказује као репресивно. Описи друштвено-политичке климе у земљи нису нимало весели, а Ли кроз реалне описе ликова у невољи тера публику да се преиспита и погледају директно у непријатности које друштво свесно или несвесно гура под тепих. С обзиром да никад није бежао од слонова у соби, овај редитељ искусно сецира све аномалије на које његови филмови скрећу пажњу, а нема их мало. Он нема посебан стил режије и не даје директна упутства око тога како треба да се глуми или понаша, већ му је важније да глумци уђу у лик, осећају се и мисле као он, а он помаже причањем одређених прича које не морају нужно да имају везе са радњом филма. Свакако је у питању веома необичан метод и наводно су одређени глумци осећали велики притисак, а Ли је објашњавао да никад не диже глас, већ жели да се глумци сами нађу у лику. Интересантно је да је желео да буде сликар, што доста објашњава његов уметнички сензибилитет. Трећи је од четворо браће, а млађи брат Ли Џун-донг је продуцент његових филмова. Треба рећи да увек своје филмове ставља у контекст важних историјских догађаја за Јужну Кореју. Његова дубока емпатија и смисао за историјску подлогу га чине изузетно слојевитим редитељем и супер писцем.

"До звезданог острва" је први филм прве корејске независне продукције. Он се наслања на сигурно најважнији догађај модерне корејске историје, а то је рат у Кореји. У питању је прича о човеку који се враћа у родни град да сахрани оца једног од својих пријатеља. Тај догађај приморава и њега и остале житеље да се осврну на ратни масакр који је покојник организовао. "Једна варница" говори о сагледавању прошлости кроз призму још савременијег догађаја. У средишту је радник који је пропатио за своја уверења везана за реформу рада у фабрици седамдесетих. За њега сазнајемо из приче биографа који живи пет година касније, на врхунцу бруталног режима Парк Чунг-хија. Ипак, Лијева огромна интелигенција омогућава му да ствари сагледа слојевито и реално, а не црно-бело. Са једне стране је дефинитивно био наклоњен пролетерској борби радника, а истовремено је изразито сумњао у искреност крајње левице, јер је видео њене лоше ефекте на сопствену породицу, јер његов отац, иако дефинитивно левичар, из неког разлога, никад није имао сталан посао. И уопште, готово сваки филм Ли Чанг-донга се може посматрати из политичке и друштвене перспективе, о чему ћу детаљније говорити у наставку. Како сам рекао, 1997. године је било време за дугометражни деби и представљање широком аудиторијуму.

CHOLOGMULGOGI (GREEN FISH, 1997)

Како обично и бива са делима режисера његовог типа, овај дебитантски филм је вероватно најдиректнији и најлакши за разумевање, међутим то никако не значи да није његов филм један кроз један. Друштвено-политички коментар је ту и оштар је као и увек. Умешно мешање нео-ноар конвенција са критиком друштва у транзицији чини "Зелену рибу" убедљивим насловом који је одмах наговестио да је Ли Чанг-донг један од оних на које треба обратити пажњу. Протагониста Макдонг се враћа возом из војске и сукобљава са неколико гангстера који малтретирају девојку. Тиме га она ненамерно увлачи у свет подземља након што се врати у родни град који више не препознаје и затекне своју породицу у изузетно незавидној ситуацији. Неко време му неочекивано добро иде у том свету, али докле све може трајати ако се зна и види да то није његово буњиште и да он ту не припада? Сместивши радњу у маргиналне, неатрактивне делове Сеула, редитељ и сценариста омогућава гледаоцу да види и другу страну медаље. Поља и дрвеће су замениле високе зграде, а породица главног јунака је у расулу - најстарији брат је ментално заостао, други је полицајац алкохоличар, трећи достављач јаја, а сестра му ради као хостеса која пружа разне понижавајуће услуге муштеријама. Макдонгов сан да сви живе заједно и воде породични бизнис им је смешан због времена у коме живе и нема изгледа да ће се нешто променити. Наклоност ка девојци којој је помогао га гура дубље у свет подземља, а познанство са шефом једног клана и његовом екипом ће заувек променити његов живот. Иако су му крајње намере племените, овај антихерој мора да се суочи са последицама избора које прави док му живот о коме сања све више измиче. Време не чека никог, а поменута транзиција немилосрдно гази жртве које немају стомак да јој се прилагоде, као што се и у нашој земљи видело. Ли Чанг-донг није човек који ће улепшавати стварност и није баш познат по срећним крајевима, а ви погледајте хоће ли Макдонг и његова изабраница дочекати жељену будућност. Сценариста и редитељ од самих почетака воли да исказује емпатију за људе којима је живот поделио лошу руку. Хан Сук-кју и Шим Хје-ђин су изузетни, Мон-Сунг-кјун је одличан као окрутни шеф, а велики Сонг Канг-хо у овом филму бележи своју прву улогу са текстом као један од његових хенчмена. Филм је освојио преко 20 награда у Јужној Кореји и устоличио Ли Чанг-донга као једно од значајних нових имена корејског филма. Он је ту репутацију и потврдио већ следећим филмом. Иако је ово можда тек почетак и у питању је дефинитивно најмање "уметнички" филм под палицом овог редитеља, "Зелена риба" не сме да се пропусти, ни као део опуса, ни као појединачни филм. Можда је чак и добро кренути од њега ради лакшег загревања, што не значи да га не вреди видети, о контрер.

BAKHA SATANG (PEPPERMINT CANDY, 1999)

"Пеперминт бомбона" показује Лијеву преокупацију цикличном природом времена и модерном корејском историјом која је испуњена деликатним временима и немилим догађајима. Кроз седам поглавља прелама се живот главног јунака током двадесетак година, које су истовремено и преглед значајних догађаја у том периоду, а такође и свега што га је натерало са очајнички чин са почетка. Након прављења велике збрке на пикнику са групом пријатеља која се окупила после две деценије, дотични се баца пред долазећи воз уз повик "Желим да се вратим". Филм потом користи инверзну хронологију да би нам показао живот главног лика који га је довео дотле да дигне руку на себе. Сул Кјунг-гу игра Ким Јонг-хоа, чији се кључни животни догађаји преплићу са историјским. Студентске демонстрације са почетка осамдесетих ће довести до Гвангџу масакра, где ће Ким бити доживотно истраумиран након што случајно упуца девојку. Овај догађај ће му у потпуности одредити живот, као што ће чињеница да је земља у канџама милитантне владе осамдесетих довести до симболичног губљења његове невиности у периоду када постаје брутални државни инструмент као цинични пандур. Такође, он ће изгубити тај посао касних деведесетих, када Јужну Кореју уздрма озбиљна финансијска криза. Ким је немоћан да крене даље јер константно гледа у прошлост, али и зато што није на адекватан начин процесуирао све догађаје из ње и неспреман је да је прихвати. Заправо је крик пред смрт била закаснело схватање и прихватање колико су прошлост и догађаји из ње битна за његов живот. Ли Чанг-донг се истиче јединственим третманом прошлости којој приступа без претеране драматизације и поготово романтизације. Изванредна је последња сцена у којој шета кроз долину у којој ће касније одузети себи живот и примећује у разговору са вољеном женом Сун-им да је преплављен осећајем дежа вија - а управо ће га чињеница да је жена коју ће упуцати слична њој обележити за цео живот. Гардијанов критичар Питер Бредшо је 2020. године ставио овај филм на 12. место модерних јужнокорејских класика, што је већ солидна препорука, с обзиром на број наслова који су прославили ову кинематографију од почетка 21. века. Освојио је седам-осам значајних националних награда, али је такође покупио и неколико признања на фестивалу у Карловим Варима, укључујући специјалну награду жирија и награду Дон Кихот. Треба поменути и две изузетне глумице, Ким Јео-џин и Мун Со-ри, које су, свака на свој начин, помогле главном глумцу да изнесе овај сјајни филм. Изванредан је приказ свега што је кумулативно сломило главног протагонисту који можда мало преглумљава у почетним сценама, на шта су неки и скренули пажњу, али то није чудно узевши у обзир његово стање ума у том тренутку. Немојте дозволити да вас то одврати од гледања, јер је у питању још један изврстан филм.

OASISEU (OASIS, 2002)

Нисам џабе поменуо партнерство Сул Кјунг-гуа и Мун Со-ри, јер су њих двоје главни глумци и у наредном Лијевом филму, "Оаза". Обоје су приказали колико су сјајни глумци у овим неатрактивним и захтевним ролама. У питању је прича о необичном пријатељству двоје социјалних отпадника које дискриминише друштво и искоришћавају породице, гледајући их као безвредне. Мушкарац тумачи Хонг Џонг-дуа, благо ментално заосталог и вечито друштвено неприлагођеног типа који је управо одробијао своје због случајног гажења. Породица га једва прихвата, а он у чудном покушају помирења са породицом човека кога је ударио постаје заинтригиран девојком са тешком церебралном парализом коју породица такође експлоатише. Иако однос међу њима крене јако лоше, рађа се искрена емоција и двоје неснађених душа гради свој свет унутар друштва које их не само не разуме, него и шиканира на сваком кораку. Непријатност ситуација у којима се ликови налазе што својом, што туђом кривицом, чини филм изразито реалним, па иако у пар момената зна да делује мало мелодрамски преизражајно, он остаје чврсто укорењен у реалности, па је самим тим понекад и непријатан за гледање. Међутим, има и доста радости и шарма, за разлику од неких других Лијевих филмова. Обратите пажњу и на секвенце сна. Филм не би успео да није феноменалне глуме двоје изванредних глумаца који успевају да убеде гледаоца у аутентичност свега што пролазе. Филм је био корејски кандидат за Оскара 2003. године, а освојио је награде на неколико фестивала, укључујући и Сребрног лава и специјалну награду за режисера у Венецији исте године. На истом фестивалу је и Мун Со-ри добила награду Марчело Мастројани за новог глумца или глумицу. Филм је можда мало дужи, са два сата и десет минута трајања, али га и те како вреди видети. Ли Чанг-донг поново исказује огромну емпатију за друштвене маргиналце који имају проблема на сваком кораку и боре се са разним препрекама где год да се окрену. У питању је још једна ледено прецизна критика каквим се овај редитељ увек бавио. Ова неконвенционална романса између двоје људи које и породица и друштво одбијају због тога што су другачији, али проналазе одређени осећај нормалности кад су заједно. "Оаза" вас сигурно неће оставити равнодушним, па пожурите ако је нисте гледали. Ако од свог рада живите у Србији претходних икс деценија знате како се осећају обесправљени и шиканирани људи којима друштво не даје никакву шансу. Стога ћете сигурно имати саосећања за главне јунаке, а можда вам буде и мало лакше кад схватите да ни у Јужној Кореји, кудикамо уређенијој земљи, ствари нису превише слатке што се тога тиче. Ли Чанг-донг сецира наживо само за вас.

MIRYANG (SECRET SUNSHINE, 2007)

По мојој евиденцији, одгледао сам 11 филмова у којима глуми Сонг Канг-хо, и више пута рекао и написао да још увек треба да набасам на лош, па је тако и са овим филмом. Ипак, треба одмах рећи да се он готово у потпуности ослања на централну женску улогу и ванвременски наступ Ђон Ду-јон. Толико је фантастична да немам дилему да је у питању једна од најбољих женских филмских улога у 21. веку, а богами, имала би чиме да се порве за такву титулу и у двадесетом. Она тумачи Ли Шин-ае, младу мајку која се по смрти мужа сели у његов родни град. Покушаје да се уклопи у нову средину и социјализује са мештанима у почетку иду добро, а ту су и часови клавира које даје. Међутим, нова трагедија је хвата потпуно неспремну и она покушава да се снађе у новонасталим околностима. Помаже јој новостечена вера у Бога, међутим то није крај искушењима. Све друго што бих рекао би покварило угођај, а морате најпре бити спремни на то да је у питању врло дуг филм. Ипак, треба знати и то да то нису два сата и двадесет минута "Хероја Халијарда", нити "Што се боре мисли моје" - овде сваки минут има значење јер вас уводи у свет главне јунакиње и свет града у који је дошла. Можда је и могло да се ишчисти за тих 15-20 минута, али овде готово да нема сувишних сцена. Ли Чанг-донг прави тежак и одважан али мудар избор да се камера готово ни у једном тренутку не повлачи од главне глумице и да је увек прати - кад ћути, смеје се, плаче или урла од бола. То је једна од оних улога које се глуме целим телом и за које се даје душа, велики су ризик, али ако знате да их изнесете, ствара се историја, а овде јесте. Никад овај филм не би оволико успео без ње. Сви остали су такође добри, а поготово Канг-хо као таксиста и радник у гаражи који гледа да јој се нађе у невољи. Поново борба са траумом, овде кроз религију, те (не)могућност да се опрости ономе ко нам је нанео зло, па чак и мале, симболичне освете - све то конструише масу моћних сцена и реченица, али закључак је јасан - друштво не жели или макар не успева да искрено помогне онима који жале и који су у тешком болу, јер увек има и оних чије намере нису часне, далеко од тога. Камера често гледа у небо и много је сцена пуних усамљености и бола, али последњи кадрови гледају у земљу. Велика вредност "Тајног сјаја" је у томе што ни у једном тренутку није предвидив и што вас тера да сами дођете до својих одговора. Знајте да овај филм није лак за гледање, али мислим да га треба гледати. Ово је такође кандидат за Оскара, а донео је и канску награду главној глумици. Ма какво мишљење имали о питањима постављеним у филму, бићете на страни ове аутсајдерке у малом граду чији се покушаји да изгради рај за себе и свог сина претварају у кошмар, што није њена кривица. Неупућени у филмографију Ли Чанг-донга би очекивали истрагу после отмице, али све се своди на борбу са губитком и начине на које се са њим носимо. Сваки гледалац ће овај филм доживети на свој начин, али он никога неће оставити равнодушним, на овај или онај начин.

SHI (POETRY, 2010)

Ово ми је можда и најтежи филм Ли Чанг-донга за поново погледати. Тешко ми је да објасним зашто је он оно што јесте, али је прошло доста времена откако са видео тако дирљив и болно реалан филм. Како већ и рекох, Корејци често знају да му га мало више дају по емоцијама и тужњикавим виолинама, али већ би требало да буде јасно да је Ли другачији редитељ од других и да код њега тога нема (осим можда једне или две сцене у "Оази"). У "Поезији" је то поготово случај, јер овде нема ништа неодмерено, ништа нереално и ништа што не стоји чврсто утемељено у бруталној стварности, а опет је у питању један од најемотивнијих и најпотреснијих филмова које сам видео последњих година. Ради се о старијој жени која креће на курс поезије усред борбе са чињеницом да је њен унук тинејџер недавно починио гнусан злочин. Међутим, то није све, јер се она такође бори и са почетним стадијумима Алцхајмерове болести и свиме што она носи. Док се труди да испуни задатак курса да до његовог краја напише песму, оптерећена прогресивним губитком памћења и можданих функција генерално, она се бори и мучи да нађе лепоту у свету око себе који је заправо све само не леп. Ово је врло спор филм, англосаксонски речено, спорогореће искуство, само што заправо и нема пламена, већ се нуди једна изузетно суморна слика света у коме сиромаси и људи који напорно раде доживљавају најбоље успомене у трећој години, а све има своју цену, укључујући и људски живот. Нисам често гледао тако бескомпромисан и сурово искрен филм који је истовремено на чудан начин толико предиван и обузимајућ. Никакво насиље се не види, али може се осетити сваки делић терета који главни лик, Јанг Ми-ђа, носи на својим крхким раменима. То ме доводи до изванредне Јун Џонг-хие која се вратила из пензије после шеснаест година да одигра ову улогу, а није ништа играла ни после ње све до своје смрти. Она пружа гледаоцима такав емотивни ролеркостер и приказује фантастичну сировост у својој муци, а много тога чини само изразима лица. Толико је аутентична у својој муци да су ми очи све време биле прилепљене за екран и није тешко закључити зашто је некада била велика звезда јужнокорејског глумишта. Не желим да потценим и омаловажим ни друге глумце, јер су били листом сјајни, али ово је њен филм један кроз један и веома га храбро носи. Наћи снагу и вољу за преживљавање под најтежим околностима понекад може бити неподношљив задатак, али сви морамо да покушамо. Ово неће бити лак филм за гледање, нарочито ако знате некога ко се бори са сличним тешкоћама или треба да се помирите са непобитним животним чињеницама, али је веома захвално искуство. Хвала Ли Чанг-донгу што није посегао за лаким решењима на самом крају. "Поезија" је остварење које је споро и тешко за варење, али ако му дате времена, претвориће се у једну од највећих филмских посластица које сте скоро окусили. Сви сладокусци би дефинитивно требало да га погледају, и не само зато што је зарадио награду за најбољи кански сценарио.

BEONING (BURNING, 2018)

И ово изврсно остварење има структуру жанровског филма, али Ли Чанг-донг ради исто што и у другим приликама кад је таква ситуација - изврће клишее на поставу. Са сарадником је одбацио три сценарија после "Поезије" да би осам година касније настало "Паљење", и то као адаптација једне од прича Харукија Муракамија из збирке "Слон нестаје", под називом "Паљење амбара". Причу истог назива има и Вилијем Фокнер, ако се не варам, по њој је настало "Дуго топло лето" са Полом Њуменом, Орсоном Велсом и Џоен Вудворд. У питању је номинални нео-ноар који (као и сваки Лијев филм пре њега) демонстрира његов изузетан фокус на ликове док истражује стање друштва са данашњом омладином у центру збивања. Главни јунак, Ли Џонг-су, среће некадашњу познаницу и зближава се са њом, а она га моли да јој пази на мачку док се не врати са пута из Африке. На повратку, она доводи Бена, богатог и мистериозног типа кога је тамо упознала, формира се чудан љубавни троугао, а Бен убрзо признаје Лију да има прилично бизаран хоби. Овај филм је изузетно успешан и редовно се помиње као један од најбољих које је Ли Чанг-донг снимио, али и један од најбољих у 21. веку, али није за конвенционалну публику. Сценариста О Џунг-ми га је на канској конференцији за штампу описао као плес који тражи смисао живота, а у питању је и први корејски филм који је доспео на скраћени списак од девет конкурената за филм године ("Паразит" је наредне године победио). Још једна од чувених редитељевих спорогорећих екстраваганци која опет има малу глумачку поставу саткану од троје изузетних уметника. Уместо да буде класична "ти против лика за ког ти је рекла да не бринеш" прича, овај филм се претвара у нешто много дубље од тога. Сувише је спор за конвенционалну трилер/мистерију, опет дуго траје, опет редитељ увлачи гледаоца у свој јединствени свет и даје му времена да га осети, чак се и не дешава много за толико време трајања (око 140 минута), али ово је један од филмова који то време и те како оправдавају. Игра мачке и миша између Џонг-суа и Бена се константно одвија и питања се гомилају током целог тока филма. Ту је и понеки одговор, али све је речено и посматрано из перспективе главног јунака, а о већини треба сами да промислите и донесете закључке. Када гледалац сазна за Бенов тајни хоби, он постаје подсвесно урезан у његовој глави, као што је случај и са Џонг-суом, и тада се перспектива мења. И гледалац се, као и главни јунак, хвата за делиће слагалице које очајнички покушава да споји. Мачка је, сигуран сам, као што и неки критичари кажу, вицкаста референца на Шредингерову мачку и немогућност сагледавања објективне истине. Џонг-су има велику глад за суштинским животним одговорима коју јунакиња спомиње врло рано у филму - свеопшта животна несигурност га на то тера. Са друге стране, Бен је његова супротност, има све што жели и све што би девојке пожелеле, те се сцена за конфликт поставља готово одмах. Стивен Јун бриљира у улози психопате у свом дебију у родној земљи. Он изједначава посао и задовољство, никад не осуђује, већ само студира свет око себе, али такође и не одговара на питање чиме се бави. Пасивност коју испољава се не уклапа у Лијеву љуту критику класног система у Кореји, јер је способан да савршено функционише унутар тог света. Прави мрачни хоби никад није откривен, али метафора се може схватити и као Беново изгарање у хедонизму, без питања зашто, критичког става, потраге за значењем, емпатије према мање богатима и слично. Са друге стране, Ли Чанг-донг апсолутно саосећа са патњом око себе и то је очигледно. Али, сама мистерија која остаје без одговора и није поента овог филма. И сам живот се своди на физичко изгарање и нестајање. Још један стварно фасцинантан филм који је завредео ФИПРЕСЦИ награду у Кану.

ШТА ЈЕ СЛЕДЕЋЕ?

За 28 година, Ли Чанг-донг је режирао једва 6 дугометражних филмова, што значи да, грубо речено, снима један у пет година. Сада није снимио ништа већ седам, али почетком године се појавила вест да ради на новом сценарију и да ће ускоро обзнанити о чему се ради. Из другог извора се појавила вест да тренутно пише два сценарија, али свакако обе кажу да ће ново остварење изаћи током ове године, тако да ће сви љубитељи овог режисера релативно ускоро моћи да се надају нечему добром. Лакше је остати конзистентан када се ради мање филмова (погледајте Кјубрика и Тарковског), па се надам да ће овај редитељ управо то учинити и испоручити још један филм вредан пажње. У сваком случају, не гине нам још једна анализа, друштвени коментар, а вероватно и оптужба, као што смо већ и навикли. Оно што је сигурно је да неће изостати симпатија за непривилеговане, обесправљене, измучене и измалтретиране. Ли је редитељ који ће увек отићи иза гламура, испод шминке и ван онога што се најпре види да би приказао оно суштинско и есенцијално. Немојте да вас то одбије, моћи ћете да гледате његове филмове и ако нисте трагачица из "Потере" која је заинтересована само за уметничка остварења, али нису они баш за широке народне масе. Треба им дати времена, поклонити пажњу и бити спреман за анализу која се често претвара у дубоку интроспекцију након што се заврше. Уколико се, пак, нервирате што немате све одговоре дате директно или волите да скролујете телефон у току гледања филма, онда је можда боље да филмове Ли Чанг-донга ипак прескочите, јер ипак тражи да будете константно фокусирани. Вера у људе, њихов несаломиви дух и лични интегритет, чак и кад се налазе у свету пуном трагедије и очаја је једна од његових сталних тема. Ако тражите редитеља коме се можете посветити без остатка, незаинтересованог за површне теме и специјалне ефекте, а спремног да зађе дубоко у проблеме појединца и друштва у коме се исти налази, онда је ово стваралац по вашој мери. Ја мислим да и те како вреди уложити време у његов опус.

Двадесет трилер драгуља из Немечекове ризнице деведесетих

 Већ сам говорио колико је филмски програм Роберта Немечека деведесетих утицао на мој укус и интересовања кад је седма уметност у питању. Да нисам лично сведочио врхунском програму, не бих веровао да из тровачнице каква је Пинк постао у 21. веку може да дође нешто тако. Но, деведесетих се имало шта пробрати, а најсветлија тачка били су управо филмови и серије. Било је ту свега и свачега, и класика за сладокусце, и трешева З продукције, и свега између. У свему се могло уживати, небитно да ли су у питању треш макљаже са мајсторима попут Ричарда Нортона, Билија Бленкса и Дон Драгон Вилсона, еротски трилери Б продукције са иконама попут Ричарда Грика и Енџи Еверхарт, или филмови у којима су негативци цареви попут Мајкла Ајронсајда и Ерика Робертса. Наравно, често су упадали и филмови са холивудске А листе, па сам тако први пут на Пинку деведесетих гледао наслове попут "Неколико добрих људи" Роба Рајнера, "Плеса са вуковима", Меновог "Последњег Мохиканца", Соавијевог "Деламорте Деламоре", те филмова Џоела Шумахера попут "Пада", "Клијента" и "Времена за убијање". Кад су у питању серије, већ сам помињао бесмртно "Одељење за убиства", "Досије икс" и "Симпсонове", између осталих, а било је и многих других.

Циљ овог текста је да подсети на неке добре филмове из деведесетих које сам први пут гледао управо на Пинку у доба Роберта Немечека. Иако су и те како познати, они неће баш одмах пасти на памет просечном гледаоцу када размишља о вредним насловима из те декаде, па ми је битно да их отргнем од заборава јер мислим да су вредни пажње и гледања. Неке сам сигурно и заборавио, а за неке ћете сигурно и помислити "зашто ли ме овај подсећа на ово, као да сам јуче рођен/а", али у питању је добра прилика да се присетим интересантних наслова и можда освежим нечије памћење, а млађима дам препоруке ако воле поменуте глумце, режисере или им се радње учине интригантним. Дакле, наредни делови текста ће вам донети двадесет добрих филмова, претежно у трилер жанру које је овај администратор најпре одгледао заслугом Роберта Немечека, а већина их се неће баш одмах сетити кад се пребира по неким ризницама од пре тридесетак година. Неки су мање, неки више добри, неки вам се вероватно и неће допасти, али увек треба проширити евиденцију и додати још наслова на листу одгледаних. Листа иде хронолошки и наравно, без рангирања. Можда се некад у будућности одлучим за листу којој припадају наслови Б и Ц продукције, то ће тек бити игранка. Вежите се, полећемо, стижу препоруке за двадесет врло добрих филмова. Наравно, могло је да их буде још педесет до сто, апсолутно, ту нема збора. За детаљнију листу, можете прочешљати целу декаду кроз моја два текста овде и овде. 

INTERNAL AFFAIRS (1990) - MIKE FIGGIS

Знајући за моју тешку аверзију према обојици главних глумаца, последњи сам човек коме би овај филм требало да се допадне, али ето. Није он неко ремек-дело, али је трилер који држи пажњу и интересантно је гледати како ће се све расплести, упркос чињеници да (нужно) иде ка помало предвидљивом крају. Гир је овде бољи од двојице, јер глуми гнусног негативца, Дениса Пека, једног од најкорумпиранијих пандура у модерној историји филма (заправо, вероватно други иза злог поручника кога глуми Харви Кајтел). Гарсија постаје опседнут покушајима да му доскочи, што је тешко, јер је овај неким чудом очувао савршену репутацију упркос свему што муља. Када Гиров лик види да Гарсија не одустаје, креће му на фамилију, што доноси још већу напетост. У неку руку није ни чудо што му је овај психопата и убица омиљени лик који је играо, јер се види да баш ужива и игра са великим гуштом. Овај филм се уз "Згодну жену" сматрао његовим повратничким насловом и заиста је добро искористио прилику. Са Гарсијом се није слагао, наводно због стварних удараца током сцена сукоба, те Гарсија није био на журци за крај снимања. Добра је и остала екипа, која укључује Ненси Тревис, Лори Меткаф и Вилијема Болдвина. Ипак, најзанимљивије је гледати самог Гира у дилеми шта ће следеће да уради и како ће коме да напакости. Наравно, нема дилеме око самог краја, али ово је један од ретких наслова где је успео да се ослободи вечите слике офуцаног плејбоја и чињенице да је тих пар добрих филмова које има (пре свега "Небески дани" и "Амерички жиголо") махом добро упркос његовом присуству, а не обрнуто. Сећам се вечери кад сам ухватио "Унутрашњу контролу" на Пинку и био сам доста задовољан како се све одиграло. Нема пуно филмова Мајка Фигиса о којима публика чешће прича (првенствено је то "Напуштајући Лас Вегас"), али мислим да и овај заслужује пажњу и да је макар солидан, пре свега због упечатљивог негативца, а изненађење је тим веће што је Ричард Гир у питању. 

Q&A (1990) - SIDNEY LUMET

Изванредан, бескомпромисан филм мајсторчине Сиднија Лумета који и данас пролази испод радара из мени потпуно непознатих разлога. Прави урбани, цинично-кисели пандурски филм где је са кастингом погођено до танчина (ако изузмемо редитељеву ћерку у доста великој улози, а ни она није била лоша). Ник Нолти је кроз каријеру и те како знао да одигра застрашујуће негативце и неописиве љиге, али је ретко где то био у мери као овде у улози поручника Бренана. Тврд као камен, масне косе и упечатљивих брчина, од првих сцена ставља гледаоцу до знања да је далеко од моралне вертикале, нарочито за посао који обавља. До грла је у диловима са криминалним групама и мора да почисти трагове после рутинског погубљења ситног порториканског криминалца. На жуљ му стаје поштени помоћник тужиоца у лику Тима Хатона кога корумпиране њушке имају чиме да уцењују а да он то и не зна. У игру се укључује и порторикански крими бос кога убедљиво тумачи Арман Асанте, а са којим је завршила бивша девојка поменутог помоћника тужиоца. Уз још неколико врхунских споредњака, попут Чарлса С. Датона, Луиса Гузмана и Пола Калдерона, прича је мајсторски увезана, распетљава се прилично реално, а после расплета нико од малог броја преживелих неће бити исти. У питању је један од оних филмова са изузетном, прљаво-урбаном атмосфером коју је могуће сећи ножем и остварење које не посеже за лаким излазима и безбедним решењима. И данас је свеж, као и пре 35 година, нарочито у светлу свега што је данас преплавило Холивуд. Још једном се мора похвалити и кастинг главних ликова, поготово Ника Нолтија који се угојио двадесетак кила, а мора се поменути и велики Сидни Лумет који је, као ретко ко, успевао да дочара драме у којима се његови (анти)јунаци налазе, што се савршено види у овом филму. Не знам шта је све утицало да овај филм не успе, он свакако није савршен, али је по мени заиста врло добар. Погледајте, па просудите сами, шта друго да кажем.

RUSH (1991) - LILI FINI ZANUCK

Можда и најзаборављенији од свих филмова на листи, али за тако нешто апсолутно нема разлога. У питању је истинита прича о двоје полицајаца који у Тексасу крајем седамдесетих тајно раде да разбију нарко банду увукавши се у њу, али то носи и одређене последице. У неким ситуацијама су принуђени да фалсификују доказе, а обитавајући у опасном окружењу где маска не сме да им падне, и сами постају зависници. Ким Возенкрафт на којој је заснован главни женски лик Кристен Кејтс је писала и сценарио. Нисам се кретао у сличним круговима али сценарио ми делује доста реално и прилично фино тече. Снага број један у филму су двоје главних глумаца, Џејсон Патрик и Џенифер Џејсон Ли, који дочаравају све буре кроз које пролазе њихови јунаци и хаосе које им доноси живот који морају да живе. Џејсона Патрика сам гледао у једва 3-4 филма где је био главни (пропустио сам "Брзину 2"), и по ономе што сам видео, апсолутно је материјал за главне улоге. Једна занимљива тривија је да се зове Џим Рејнор, а по њему је добио име и главни лик из чувеног "Старкрафта" што је довољно за историју. Џенифер Џејсон Ли сам увек обожавао, од самог почетка се пробијала захтевним улогама и није се плашила да се још као врло млада потпуно преда послу и у њима даје сто посто од себе, немајући помоћ од познатог оца који је најпре напустио кад је била беба, а потом бизарно страдао тек што је одиграла прву улогу. Фантастична је и овде, а сцена од неколико минута у којој се појављује Спешл Кеј Мекреј као Вили Ред пред којим она треба да се уфикса и докаже да није пандур је за уџбеник. Додајте ту и још пар јаких њушки попут Сема Елиота и Грега Алмана и имате неправедно скрајнут филм који је одличан. По мени и те како заслужује шансу и нећете се покајати ако му је дате.

LIGHT SLEEPER (1992) - PAUL SCHRADER

Осим што има најбољи превод на српски икад (Ноћобдија), овај филм је такође и одличан по другим параметрима. Стандардне контемплације Шредерових ликова о усамљености и тражењу сврхе у животу након што се нађу на погрешном путу. Вилем Дефо бриљира као Џон Летур, дилер са несаницом, а без перспективе, ухваћен у клопку света у коме се налази. Балансира на танкој линији између муштерија, шефице и бивше жене, сви су са својим проблемима и многи сукоби су неизбежни. "Ноћобдија" нема велике амбиције, али сија у оквиру свог малог света, вођен сигурном Шредеровом режијом, а пре свега изузетним глумачким креацијама. Сузан Сарандон је увек поуздана и овде демонстрира велику сигурност као изнурена растурачица дроге за богату клијентелу, док Дејна Дилејни одушевљава у некарактеристичној улози растрзане бивше жене. Али, ово је филм који на својим леђима носи Дефо који пружа једну од најбољих улога у каријери. Чак и када филм прети да заштуца, он га чврсто држи и помаже му да у сваком тренутку делује пунокрвно. Пол Шредер је половином прве декаде 21. века назвао "Ноћобдију" својим најличнијим филмом, а Вим Вендерс му је у телеграму рекао да је његова режија у рангу Јасуџира Озуа, кога обојица неизмерно воле. Иако није сјајно прошао на благајнама, препознат је код критике као вредно остварење, и, мада се не може баш назвати заборављеним, често се превиђа када се прича о релевантним насловима из овог периода. Несаница главног јунака је ентитет за себе и атмосфера је непревазиђена, а штрајк санитарних радника даје филму посебан мирис. Мислим да је време да добије место које му припада, и надам се да ће му и читаоци дати прилику ако већ нису. На страну што бих ја лично наслепо гледао све што у постави има Вилема Дефоа и Сузан Сарандон.

ONE FALSE MOVE (1992) - CARL FRANKLIN

Заиста изванредан филм који је прошао готово неопажено у време изласка, чак је постојао план да иде директно у видео дистрибуцију, али на срећу пронео се глас колико је добар па је послат у биоскопе. Еклатантан је пример како се неамбициозан пројекат може претворити у нешто заиста изузетно кад је сценарио добар. Троје људи оставља за собом крвав траг у путу из Лос Анђелеса у Хјустон где треба да обаве посао са продајом кокаина. Успутна станица је мали град Стар Сити где долећу двојица детектива и, уз помоћ локалног шерифа кога гледају са висине покушавају да дођу до трагова и похватају екипу. Оно што не знају је да шериф и женска чланица банде имају заједничку прошлост, а када се сви скупе на истом месту, обрачун је неминован. Требало је да прође две године од завршетка до изласка филма (зато ћете негде као годину видети и 1991.), а Били Боб Торнтон и Синда Вилијамс су се у међувремену венчали и развели. Упркос свом квалитету и чињеници да га је Џин Сискел назвао најбољим филмом 1992. године, публика га није волела и није успео да поврати уложено, што ја заиста не могу да разумем. Филм је стварно одличан у готово свим сегментима, од сценарија и режије, па до интригантне приче која садржи детаље међурасних и међукласних нетрпељивости, дотиче разлике у менталитету између великог и малог града, не зазире од бруталности, и махом је очишћен од сувишних наклапања. Била Пекстона и Билија Боба је увек сјајно видети, ту нема грешке, па и овде пружају изузетне улоге. Синда Вилијамс, коју нисам познавао од пре, а готово је ни у чему више нисам ни гледао, показује се као и те како дорасла задатку и даје заиста све од себе. Да скратим, "One False Move" је филм који сви обожаваоци трилера или било ког укљученог глумца треба под хитно да гледају. Релативно недавно га је избацио и Критерион, и могу да посведочим да су слика и звук врх.

ROMPER STOMPER (1992) - GEOFFREY WRIGHT

"Ромпер Стомпер" је један од оних малих драгуља који никад нису у првом плану али могу да одушеве из прикрајка. Први сусрет са Раселом Кроуом (старији "Доказ" са Хугом Вивингом сам гледао тек пуно касније) ставио га је у улогу Хенда, насилног и окрутног вође мелбурнских скинхедса који са бандом терорише групу Вијетнамаца, све док они не одлуче да узврате, а у међувремену, са појавом епилептичарке Габријеле, и у банди почиње раздор и преиспитивање насилничког начина живота. Сниман сирово и аутентично, "Ромпер Стомпер" се не устеже од приказа бруталног насиља, пружајући директан увид у умове и "филозофију" припадника ове поткултуре, ако се то може тако назвати. Одлична глума, поготово главног тројца, још више доприноси реалистичности и показује велике потенцијале свих укључених, а филм је од једног критичара назван "Пакленом поморанџом без интелекта". Штавише, неколико насилника и затвореника из стварног живота су истицали Хенда кога тумачи Расел Кроу као неког ко је прилично утицао на њих. Треба поменути, као што је речено, и Данијела Полока и Џеклин Мекензи који су такође дали огроман допринос успеху овог филма. Кертис Хенсон је гледајући га у овом филму постао убеђен да Расел Кроу заслужује улогу Бада Вајта у филму "Поверљиво из Лос Анђелеса", а Данијел Полок који глуми Дејвија се убио пред излазак филма. Џефри Рајт је 2018. године режирао мини-серију од шест епизода која је наставак филма и у којој се ствари догађају 25 година касније. Џеклин Мекензи и још неколико глумаца из филма се враћају у истим улогама. Нисам је још одгледао, а вама препоручујем да, уколико нисте, баците поглед на филм и видите како се калио Расел Кроу.

UNLAWFUL ENTRY (1992) - JOHNATAN KAPLAN

Врло добар трилер чију смо премису, истини за вољу, доста пута гледали. Пандур који помаже пару људи након упада провалника постепено све више прекорачује овлашћења и почиње да се меша у живот људи којима се нашао у невољи. У небраном грожђу су се нашли Курт Расел и Медлин Стоув, док је у улози мало преажурног полицајца Реј Лиота, који је и најупечатљивији елемент филма. Није ни чудо, с обзиром да је на неки начин био у свом дворишту, пошто је у раној каријери често тумачио социопате и психопате. Чак и ако претпостављате шта ће се све дешавати, лепо је посматрати природан ток ствари које се развијају у логичном смеру, што је нешто што данас фали многим филмовима. Нећу улазити у то колико је ствари могуће предвидети са ове позиције када је снимљено педесет сличних трилера. Међутим, овај филм брзо увлачи гледаоца у своју мрежу, а Курта Расела и Медлин Стоув је лако гледати и лако је за њих навијати. Неће вам се овај филм предуго врзмати по глави након што се заврши, али је у питању добар филм који држи пажњу и неће разочарати сладокусце, нарочито оне који воле укључене глумце и желе мало напетости. Џонатан Каплан је режирао филмове дијаметралног квалитета кроз каријеру (исте године је режирао и филм "Love Field" у коме је изузетна Мишел Фајфер забележила номинацију за Оскара, иако је само остварење слабо), али "Незаконит улазак" (виђао сам и "упад") остаје једна од бољих ствари коју је у животу урадио. Нема ту не знам какве дубине, али, ко воли такве филмове, несумњиво ће уживати, нарочито кад наступају тако вољени глумци као што је поменута тројка. Можете му се препустити без зазора кад вам дође такав тренутак.

DREAM LOVER (1993) - NICHOLAS KAZAN

Комбинација Џејмс Спејдер и еротски трилер звучи максимално забавно, због толиких фрикова и сексуалних изопаченика које је дотични глумио кроз каријеру. Ипак, упркос чињеници да Спејдер овде повремено изгледа као психопата, зачудо је углавном морално исправан лик. Морам изразити и жаљење што је еротски аспект прилично слаб, с обзиром на чињеницу да је предмет његове наклоности нико други до Медхен Амик, свеже изашла из "Твин Пикс" универзума, прелепа жена са премало главних (а и споредних) улога на филму. Спејдер глуми разведеног архитекту који случајно упознаје Медхенин лик са којим убрзо улеће у вртоглаву романсу и брак, међутим убрзо схвата да није потпуно искрена (најблаже речено), а даље истраживање га води све дубље у проблеме. Иако има доста натегнутих момената, доста је занимљиво гледати параноичног Спејдера како сазнаје све горе и горе ствари и његово понашање кад схвати да је у опасности. Врло је добар у својој улози, као и сама Медхен у кожи нео-ноар фаталке са великим психичким проблемима. Ваљда не треба ни да напомињем да је најреалнији део филма та брза и турбулентна романса, јер тврдим да не постоји хетеро мушкарац који не би улетео у исту на месту несрећног и бесловесног Џејмса, односно овде Реја. Добро је дочарана безизлазна атмосфера у којој се нашао, нарочито имајући у виду родитељство и све невоље којима је изложен. Та игра мачке и миша је најузбудљивија и можда се баш све не расплиће на превише логичан или кохерентан начин, али вожња која је дотле довела је свакако била вредна тога. Можда није у питању један од најквалитетнијих филмова на листи, али вреди га погледати макар једном ако желите добар стари трилер са мало мелодрамско-еротског набоја. Двоје главних глумаца завређују вашу пажњу.

A PERFECT WORLD (1993) - CLINT EASTWOOD

Малтене ми је без везе што овај филм уврштавам у овај текст јер вероватно ионако сви већ знају за њега, али се свакако може назвати запостављеним насловом из канона Клинта Иствуда. Прича је то о необичном пријатељству које се рађа између једног дечака и његовог отмичара који са њим бежи од потере кроз Тексас. У потери је шериф који има стари рачун са бегунцем, а у току бекства постаје очигледно да дечак и криминалац имају доста додирних тачака. Међутим, потера је све ближе. Занимљиво је да је филм био много успешнији на међународним тржиштима него у Америци, а у једном тренутку је могао да га режира и Стивен Спилберг, који се на крају одлучио за "Парк из доба Јуре". Сви укључени у овај филм су дали све од себе и то се јасно види, упркос повременој развучености. Клинт Иствуд је рекао да му је ово омиљени филм који је снимио, упркос чињеници да је у питању вероватно једини пут да се оштро сукобљавао са главним глумцем. Он и Кевин Костнер су се свађали у вези Клинџине чувене економичности, јер је глумац познат по перфекционизму, а Иствуд никад не малтретира глумце, увек радивши све из првог или другог дубла. Тако је за једну сцену искористио дублера јер се Костнер сувише дуго спремао за исту. Једноставно су сви учесници у филму одлични и то се одражава на квалитет истог. Можда вам неће пасти на памет као први или други наслов када се говори о Иствудовој каријери испред или иза камере, али у питању је филм који заслужује да га више људи усвоји као важан наслов у филмографији ове иконе. Такође, добра је против тежа онима који говоре да је Костнер добар да глуми спортисте и каубоје, али мало шта друго (додуше, таквих нема много, али чуо сам то бар три пута). Стога пустите да вам се ова прича развије пред очима и уживајте.

RED ROCK WEST (1993) - JOHN DAHL

Сада чувени домаћи редитељ Дејан Зечевић је бесрамно покрао овај филм за свој сегмент "Ноћ без сна" у чувеном студентском омнибусу "Пакет аранжман" који је само две године млађи од овог филма. Претпостављам да је недостатак интернета и могућности провере олакшао ствари. Наравно, у овом филму нема групе "Бабе" и Ивана Гавриловића, али основна радња је у највећем делу иста. Ратном ветерану пропадне посао на нафтном пољу, па забаса у мали град из наслова где га локални шериф помеша са масовним убицом кога је задужио да му рокне жену. Ситуација у којој се нашао и похлепа га терају да се лажно представи и да крене у извршење. Кад он тамо, а оно међутим, Лара Флин Бојл, румена ко јабука и свеже изашла из Твин Пикса, као и недавно поменута колегиница. Она даје више пара да се мета промени, а кад се у цео каламбур укључи и прави убица, Лајл из Даласа, игранка је потпуна. Овај сјајни, независни трилер је изузетно економичан и ниједан кадар није сувишан, а сви глумци су погођени перфектно. Ник је прихватио улогу на наговор стрица, Френсиса Форда Кополе, који је обожавао први Далов филм, "Убиј ме поново". Има ли адекватнијих глумаца за Лајла и Вејна од Дениса Хопера и Џеј Ти Волша, који су увек били изузетни у оваквим приказима, први рођен за психопате, а други за подмукле, потуљене и користољубиве негативце? Лара Флин Бојл је лагано ушла у кожу фаталне жене и цела ствар тече изузетно глатко, без икаквог штуцања. Просто је живо чудо како ово није познатији филм и зашто га људи чешће не помињу. Ево прилике да се то промени и код оних који ово прочитају. Што вам мање детаља кажем, то боље по гледалачко искуство, тако да се само завалите и уживајте.

ONCE WERE WARRIORS (1994) - LEE TAMAHORI

Први филм Лија Тамахорија, уједно и његов најбољи, се никако не може назвати заборављеним насловом, јер се регуларно помиње као најбољи филм икад са Новог Зеланда, а и људи га генерално углавном знају. Ипак, сматрам да се недовољно помиње и да ће га се ретко ко сетити када се прича о нпр. 100-200 најбољих филмова декаде, где му је апсолутно и место. Није у питању филм кога је лако сетити се, из простог разлога што га није ни лако гледати, али у питању је искуство које, на крају крајева, оплемењује. Главна снага филма су добра прича и изузетна глума целе поставе коју предводе изузетни Темуера Морисон, Рина Овен, Маменгароа Кар-Бел и Клиф Кертис. У питању је прича о покушају мајке, поносне Маорке, да отргне децу од погубног утицаја оца који пије и злоставља их све, а највише њу. Док она трпи батине и без успеха покушава да издржи све, један син постаје члан банде, једна ћерка проживљава најосетљивије године, а ни остали се не сналазе најбоље. Да би породица дошла до какве-такве катарзе, прво ће морати да претрпи најмрачније тренутке. Рина Овен је годинама пре филма била опседнута улогом Бет, још од читања књиге, а Темуера Морисон се бринуо шта ће од њега направити на пословном плану улога Џејка, не очекујући да филм постигне успех и сматрајући причу сувише локалном. Јако се преварио, јер је филм "Били смо поносни ратници" и те како успео, а готово сви критичари редом су хвалили глуму која је заиста вансеријска. Кажем, неће вам бити свеједно после гледања и размислићете дубоко о свему што сте видели, а неки можда неће ни успети да заврше филм. Свакако га треба гледати и немојте ми веровати на реч, већ то и учините. Музика је такође заиста одлична. Постоји и наставак "What Becomes of the Broken-Hearted", али је у питању доста слабији филм од оригинала. Дуго нисам могао да се опасуљим кад сам гледао ово код Немечека, пожурите и ви.

SHALLOW GRAVE (1994) - DANNY BOYLE

Врло црна трилер комедија, "Мало убиство међу пријатељима" можда раби познату тему (група пријатеља налази паре/дрогу/нешто треће, шта сад), али види се да је рађена са много ентузијазма. Дени Бојл ће покорити планету две године касније са "Трејнспотингом", али није ни овај филм за бацање, штавише. Јуен Мекгрегор, Кери Фокс и Кристофер Еклестон играју троје циничних цимера који примају четвртог који завршава мртав, али за собом оставља гомилу пара. Кад одлуче да задрже новац, а тело раскомадају, не знајући да га траже мафијашки утеривачи, почиње журка. А кад међусобне сумње крену да се увлаче међу цимере, а свако има своју агенду, игранка тек тад поприма много озбиљније размере. Буџет је износио једва милион фунти, од чега је већина отишла на изградњу сета за стан, што још једном доказује да је добра идеја и одличан сценарио једино што је потребно за хит. То како се међу троје јунака увлаче параноја и неповерење, и како их сопствени цинизам гура у све гору патологију је за уџбенике. Све је снимљено за месец дана, а троје јунака је живело заједно да би развило цимерске карактере, међутим, по писању Еклестона, научили су једни о другима једино да се не воле међусобно. Ако мене питате, баш је то и помогло да ствари испадну као што јесу, јер заиста све одлично функционише. Иначе, француски назив је сличан нашем - "Мала убиства међу пријатељима" и оба су слична крилатици самог филма. Они који су залуђени англистиком ће приметити да прича овог филма прати сличан образац као "Прича слободара" (Pardoner's Tale) Џефрија Чосера, и сетити се да у оба случаја похлепа уништава животе главних јунака. Свакако, ко није гледао ово, а воли овакве филмове, требало би да пожури. "Мало убиство међу пријатељима" је омиљени синовљев филм оца Денија Бојла који сваки следећи пореди са њим, и то неуспешно. Проверите зашто.

ASSASSINS (1995) - RICHARD DONNER

Ово је можда по самом квалитету један од нешто слабијих филмова овде, али то не значи да му није место на листи. Апсолутно је могуће фино се забавити гледајући Сталонеа и Бандераса у улогама професионалних убица којима се укрштају путеви када се нађу на истим задацима, што временом постаје мало више од случајности. Ту је и мистериозна хакерка, Електра, која се невољно укључује у целу причу. Врло је занимљива хемија између двојице главних глумаца, где је, за промену, Слај суздржанији и повученији, док је Бандерас приказан као млад и дрчан, неко ко се старијем колеги искрено диви, али такође жели и да га уцмека и тако успостави примат на тржишту. Џулијен Мур ме кроз каријеру изузетно нервирала и, мада сам мало ревидирао став временом, и даље ми је једна од лошијих великих имена своје генерације. Ипак, овде је пристојна и може да прође, јер јој сценарио не допушта да се превише размаше и уђе у оно своје, са прекомерним плакањем и глупирањем. Није ово најбољи сценарио који сте видели, има ту проблематичних места, али као што рекох, у питању је један од забавнијих акционих трилера из тог времена, што је сасвим довољно, ако се зна шта је све излазило тих година. Никад неће престати да ме забавља она сцена где Бандерас имитира мачку, а његов енглески ће ме засмејавати кад год га чујем. Ричард Донер и те како уме да режира и то је велика предност која овом филму даје кредибилитет. Слајева улога је написана са намером да је тумачи Шон Конери који није могао због густог распореда, а Бандерасову улогу је одбио Кристијан Слејтер. Ричард Донер је касније говорио да би испало боље да су Бандерас и Сталоне заменили улоге. Ви, ипак, просудите сами, забављајући се уз овај филм. Само не очекујте ништа високо интелектуално.

JUST CAUSE (1995) - ARNE GLIMCHER

Ако се неки филм приказивао код Немечека до изнемоглости, био је то овај, у преводу "Праведни циљ". Либерални харвардски професор улази поново у судницу да преиспита случај младог црнца студента оптуженог за силовање и убиство беле девојчице. Локална полиција је решена да га задржи у затвору, али главни јунак брзо проналази многе недоследности. Ипак, то ни изблиза није крај, јер се у причу укључује још неколико ликова, а један од њих је и осуђени убица чију умешаност тек треба открити. Не морате знати ништа о овом филму, само погледајте екипу - Шон Конери, Лери Фишбурн, Ед Харис, Блер Андервуд, Кејт Кепшо, Скарлет Џохенсн, Руби Ди, Лин Тигпен, Хоуп Ленг, Кевин Мекарти - на све би ме натерала, а камоли да овом филму пружим шансу. Добро се све то развија, споро креће и увлачи вас у причу, да би се развезало на неочекиван начин, бар што се мене тиче у то време. Сада када сам гледао много више сличних филмова и кад је прошло преко 25 година у међувремену можда није исти доживљај, али је и даље у питању добар филм. Сви мушкарци емитују одређену дозу ароганције која одлично иде у корист њиховим ликовима - Конери је одличан као одлучни човек са мисијом, Фишбурн изузетан као човек који бескомпромисно чува своју територију, Харис упечатљив као потпуни лудак и психопата, а Андервуд сјајан као оптуженик у небраном грожђу. Шон Конери је одбио да тумачи краља Едварда у "Храбром срцу" да би се појавио у овом филму. Можда је неко други и могао да игра Пола Армстронга, али свакако је тешко то замислити после оволико гледања. Ово је класичан пример филма испод радара о коме нико не прича, али очигледно се довољно свиђао коме треба да буде често пуштан деведесетих и почетком двехиљадитих. После сам га још само једном видео на ТВ Авали, а сада га већ годинама нигде нема, иако је зрео за неки Суперстар. Погледајте га и нећете зажалити.

THINGS TO DO IN DENVER WHEN YOU'RE DEAD (1995) - GARY FLEDER

"Шта све можеш у Денверу кад си мртав" је филм који је неправедно пребрзо отписан и пуштен низ воду, и то кажем ја који презирем Ендија Гарсију. Јесте радња мало генеричка и јесу слични трилери ницали у то време, али никако га не бих отписао као незанимљив и Тарантинов клон, као што је у то време био општи консензус. Прво зато што има једну повезану причу, а друго, једино слично су му "намерно" интелигентни дијалози и криминалац који жели да се повуче. Гарсија је Џими Светац кога бивши шеф још увек држи у џепу и дозвољава му да се повуче тек пошто натера бившу девојку његовог сина да му се врати и тако му излечи педофилију због које је ухапшен. Џими регрутује екипу која покушава да застраши садашњег дечка поменуте девојке, међутим ствари крећу наопако и отвара се Пандорина кутија. Следе издаје, преваре и убиства. Свиђа ми се како је ствар разрађена из прилично безазлене премисе, а свему много помаже и стварно изванредна екипа глумаца, у којој се налазе и главе као што су Кристофер Вокен, Кристофер Лојд, Трит Вилијамс, Стив Бушеми, Џек Ворден, Вилијем Форсајт, Бил Кобс, као и Фајруза Балк и Габријел Анвар. Свака част. Можда се ствар повремено мало развлачи, али битно је да је гледалац константно заинтересован за судбину антихероја, а филм их неосетно прати на путу у пропаст. Иако се просто види како ће се све завршити, пут до тамо је оно што је заиста занимљиво и филм је до краја изградио заиста интересантан свет. Види се да је у питању лични пројекат, снимљен са скромним буџетом и за мање од месец дана. Има Гери Фледер још интересантних наслова, попут "Уљеза" и "Одбегле пороте", али рекао бих да је ово његова лична карта. Саундтрек је такође фантастичан, а уосталом и надимак главног јунака потиче из песме Бруса Спрингстина. Има сасвим довољно разлога да погледате овај добар филм.

FLED (1996) - KEVIN HOOKS

"Бекство у ланцима" је модерни римејк филма "The Defiant Ones" (1958), који осим основне поставке да су црнац и белац привезани један за другог има јако мало везе са првим филмом. Овде имамо харизматичног Лерија Фишбурна и инспирисаног Стивена Болдвина (који никад и није био неки глумац) који се стицајем околности нађу у бекству из затвора са полицијом и мафијом за петама. Ту је и млада Селма Хајек која се нађе на правом месту у право време да им, прво против своје воље, а потом драговољно, помогне. И остала екипа је добра, и укључује Роберта Џона Берка и Вила Патона. Има акције и пуцњаве, има хумора и доскочица, и филм траје једва преко сат и по. Свакако није неко ремек-дело, али за оно што јесте, лагано остварење које себе не схвата озбиљно, "Бекство у ланцима" уопште није лоше као што су сви говорили. Може се погледати, спорадично се осмехнути током тог искуства, а чак је могуће у њему повремено и уживати. Ја сам га увек одгледао до краја кад год сам на њега налетео, а исто важи и за још неке филмове које су сви остали много мрзели (нпр. "Поротник" са Алеком и Деми). Овај није изазвао толики одијум, али је свуда виђен као апсолутно небитан на сваком нивоу. Можда и јесте, али мени је за то време кад сам га гледао добро легао и препоручујем да га се подсетите пре него што га у потпуности отпишете. Ако ништа друго, може да прође као једнократна забава и подсетник на неке лепше године. Фишбурн је поново на листи, и ја бих волео да сам на листу ставио "Deep Cover" или "The King of New York", али сам оба та филма први пут гледао на првом програму. Немечек их је после само учврстио као важне за мене током година.

AFFLICTION (1997) - PAUL SCHRADER

Гугл каже "Град злочина", а ја се сећам назива "На ивици разума". Како год се звао, овај филм је стварно изузетан. То је крими трилер/драма која садржи и убиство и мистерију, а опет се главна драма одвија у глави јунака, Вејда Вајтхауса, кога маестрално тумачи Ник Нолти. Он на врхунски начин дочарава једног фрустрираног човека, полицајца у малом граду, малтретираног у детињству од стране оца, што узрокује да и он са готово свима осталима има несређене односе, укључујући ћерку, бившу и садашњу жену и поменутог оца. Он истражује сумњиву ловачку несрећу у коју је уплетен један његов пријатељ док му се у приватном животу све распада. И сви остали из екипе су фасцинантни, пре свега Џејмс Кобурн као отац за кога је васпитање чврстом руком и бити мушкарац по његовим мерилима изнад свега. Он је препоручен Полу Шредеру након што су га одбили Пол Њумен и Џејмс Гарнер, а када му је рекао да жели да се добро припреми за ту улогу, Кобурн је одговорио "Мислиш, хоћеш да стварно глумим? Могу то, мада то од мене нису често тражили". Доказао се заслужено освојивши Оскара. Шта тек рећи за остала имена - Вилем Дефо, Сиси Спејсек, Мери Бет Харт и Џим Тру-Фрост - зна се шта се од такве екипе може очекивати. Сниман у Квебеку у зиму 1997. године, филм одлично преноси атмосферу отуђења и безнађа у којој се изгубљени главни јунак налази. Непрестано бежање од себе и сукоб сина са оцем су честе теме у многим филмовима, али могу да се сетим само шачице која је успела да их преточи у нешто истински вредно - један од таквих је филм "Пет лаких комада" Боба Рафелсона, а овај може раме уз раме са њим, с тим што је још мрачнији и агресивнији од поменутог. Није у питању наслов који је лак за гледање, али га свакако треба гледати, најбољи су они филмови који вас натерају да о њима размишљате и додирну неугодна места у свакоме од нас. Рекао бих да је у питању један од најпотцењенијих наслова деведесетих и да му је место при самом врху декаде.

BREAKDOWN (1997) - JONATHAN MOSTOW

"Нервни слом" сам већ више пута рекламирао и на страници и кроз текстове, једноставно је у питању веома добар, економичан и узбудљив трилер у коме се несрећном пару квари ауто усред пустиње, а кад жена нестане након што је отишла по помоћ са љубазним камионџијом, муж креће у потрагу која ће бити све само не лака. То је цео заплет и то је довољно да се креира изузетно напета атмосфера и све одлично тече. Све делује још уверљивије кад је на кормилу глумачке посаде Курт Расел, са разлогом омиљени глумац готово свих који су одрастали у то време, а свесрдно му помаже и екипа гнусних реднек негативаца предвођена увек сјајним Џеј Ти Волшом који је изненада преминуо непосредно после изласка филма. Курт га је обожавао и био одушевљен што је радио с њим, говорећи да у његовој глуми нема ничега лажног, а наравно радили су већ неколико пута заједно и раније. Расел је још говорио и да је ово један од најстреснијих филмова за њега, јер је његов лик у константном стању анксиозности и напетости. И тест публика је говорила о томе, и то је испрва радовало Џонатана Мостоуа, али се разочарао видевши да је то допринело да публика даје филму лоше оцене, баш због толико стресног искуства. Постоји и сличан ТВ филм из седамдесетих, чији сам назив заборавио, са веома сличном причом где Клорис Личмен тражи несталог мужа, а има и још неколико сличних примера, тако да прича није баш оригинална и нова. Међутим, све се лепо одвија, динамично је, држи пажњу, добро је написано и одглумљено, и било је уживање гледати овај филм неколико пута, јер се баш често приказивао у своје време на Пинку. Обавезно оверите ако нисте, верујем да ће се многима свидети, јер је у питању стара школа трилера која не губи време на непотребно цртање публици, већ одмах прелази на ствар. Веома освежавајуће, гледајући данашње наслове.

CITY OF INDUSTRY (1997) - JOHN IRVIN

"Последњи ризик" је отелотворење филмова какви су ме инспирисали да напишем овај текст. Ни изблиза не спада у најпознатије из тог периода, један је од доста сличних, али је један од оних по којима је Роберт Немечек познат. Нема везе да ли је нешто комерцијално ако је њему (и публици) добро. Овде су критике биле помешане, а рекао бих да овом остварењу свакако треба пружити прилику. Прича је то о прекаљеном кримосу Роју који се враћа из пензије да би брату и његовој малој али одабраној екипи помогао у пљачки. Пљачка успева, потом возач уцмека остатак банде, Рој чудом преживљава, па затим прво бежи, а онда креће у освету, док ће му на пут успут стати и кинеска мафија са којом возач има везе преко зеленаша коме дугује. Удовица једног од погинулих враћа Роја у живот пре него што крене да се свети, те са њом остварује чврсту везу. Као што видите, све је већ виђено, али ми се доста свиђа како изгледа, динамично је, лепо написано и одглумљено, а стара кајла Харви Кајтел је неко за кога морате навијати. Наравно, и остатак екипе је и више него одличан, почевши од Стивена Дорфа као упечатљивог лудака, Фамке Јансен као неговатељице, те Тима Хатона, Мајкл Џеј Вајта и још увек релативно непознате Луси Лу у малим улогама. У питању је филм скромног буџета, испод десет милиона долара, а у првој варијанти је требало да износи тридесет, са Кевином Костнером у главној улози. По мени је и боље што је овако испало, а ви пожурите и погледајте овај филм који неосетно од филма пљачке постаје филм освете и све то у оквиру сведених деведесет и кусур минута. Нема овде празног хода - прати се мајсторчина Харви која једва извлачи живу главу, а потом креће у акцију да освети брата и екипу. Што у излогу, то и у радњи, нема овде неке дубине, али није ни потребна. "Последњи ризик" је дефинитивно један од наслова измаклих пажњи већине без разлога.

U TURN (1997) - OLIVER STONE

Овај мали класик нео-ноара је вероватно познат апсолутно свима, али се морао наћи овде јер испуњава све критеријуме. Кад су питали Оливера Стоуна зашто је снимио филм тако несвојствен себи, рекао је да је хтео да сними мали филм у коме би уживао у своје тинејџерско доба. Злосрећни антихерој Боби Купер креће у Лас Вегас да исплати дуг руској мафији која хоће да га убије, међутим кола му прокувавају у пустињи Аризоне и приморан је да стане у градићу Супериор. Тамо апсолутно све што може да крене наопако креће наопако, па се упетљава са Грејс и њеним мужем који га међусобно унајмљују да убије оно друго. Међутим, цео град је луд, па је тако ту и кретен аутомеханичар, као и насилна пропалица чија је девојка флертовала са њим, и још гомила бизарних ликова који му не дају да напусти то место и оде својим путем. Изузетно је занимљиво гледати Шона Пена како се против своје воље све више и више уваљује и, колико год желели да га видимо како се извлачи без последица, временом нам постаје јасно да ово није та врста филма и да он није та врста јунака. Веома добар сценарио тече глатко и мада глиб у који се Пенов Боби уваљује делује невероватно бизарно, при чему сваки нови поступак копа све дубљу рупу, не делује као да треба превише да натегнете мозак да бисте у све то поверовали. Стоун умешно снима, користи разне трикове и успешно одржава динамику, а екипа за сваки респект (и Џеј Ло) стварно дају све од себе да све функционише беспрекорно. Ник Нолти (вероватно глумац који се најчешће јавља) је гнусан као муж, Били Боб Торнтон прикладно љигав као механичар Дерил, Пауерс Бут одличан као корумпирани шериф, Џон Војт изврстан као мистериозни слепи Индијанац, Хоакин Финикс ненормално иритантан као ТНТ, а ту су и многи други. Ако случајно има неког да овај филм није погледао, нека то учини што пре, то је све што имам да кажем.

Углавном домаћи јануар 2025. и оно што нам година надаље доноси

Једва неколико пута сам осећао потребу да пишем о појединачним месецима кад су у питању одгледани филмови и то се углавном односило на број погледаних наслова који је листом био већи него обично. Рекорд је, ако се не варам, био 44 наслова. Овог пута бројност није толико велика (иако није ни мала), и свакако није примарни мотив за сачињавање овог текста. Инспирисан сам зато што сам овај пут одгледао доста новијих домаћих наслова и што овај текст може да послужи као својеврстан апендикс на два досадашња о нашим остварењима у 21. веку. Успут ћу се дотаћи и других одгледаних филмова у првом месецу ове године, као и о потенцијално интересантним остварењима која тек треба да постану доступна гледаоцима. Нисам око свега подједнако узбуђен, али има филмова од којих очекујем много, те ће овај текст послужити да прођем и кроз њих. Дакле, најпре сублимација свега што сам видео од првог јануара до првог фебруара текуће године, а потом и најава неких ствари које мислим да би могле да буду занимљиве у блиској будућности.

POSSE (1975) - Кирк Даглас режира и глуми жестоког шерифа са политичким амбицијама који хвата опасну банду предвођену харизматичним пљачкашем у лику Бруса Дерна, али се клима мења кад се оголе све поменуте амбиције. Све познато и виђено, али сам болећив према циничним ревизионистичким вестернима, а овде све пршти од цинизма и бруталности. Надмудривање са Дерном је одлично, а епизодна екипа супер.

ХОЛОП (2019) - Преваспитавање татиног сина. Без обзира на извиканост до бола и несмешну физичку комедију, има неколико успелих шала и пристојне глумце, те не би било лоше да несрећни Биковић има икаквог талента за комедију, или икаквог талента уопште.

PER QUALCHE DOLLARO IN PIU (FOR A FEW DOLLARS MORE (1965)) - Врло ми је лепо легла реприза. Све се већ зна, "Добар, лош, зао" је један од мојих омиљених филмова уопште и далеко је изнад оба преостала из трилогије, али и овај је стварно одличан, поготово је добро за промену гледати Лија као позитивца, чисто да покаже да је и ту уверљив.

МЕГДАН: ИЗМЕЂУ ВОДЕ И ВАТРЕ (2024) - Случајно сам га ухватио и помислио "Колико лош може да буде?". На несрећу, врло брзо сам добио одговор, а да сам знао која је породица надлежна, одмах би ми све било јасно и не бих ни гледао. Немам речи да опишем на којим је све нивоима ово лоше и колико. Сад бих као рођени мазохиста скинуо и "Рани мраз", само да је доступан, да се докусурим без зоље.

ЗЕНИЦА (1957) - Морам рећи да сам очекивао више. Глума је добра, али је прича прозаична, балансирање револуционарних и брачних дужности. Мелодраматика је некако уобичајена за тај период, па се одмах и видело куда све иде. Раде и споредна екипа су одлични, а главна глумица је касније постала жена Ђузепеа Де Сантиса и често радила са њим. То је у неку руку и занимљивије од самог филма.

МОЈ ЈУТАРЊИ СМЕХ (2019) - Добро је, свиђа ми се, прави локалпатриотски филм. Филип Ђурић је феноменалан, "Црна свадба" је пропала кад је он изашао, Ивана је исто добра, а наравно да је у најбољих десет минута филма присутан Небојша Глоговац који исто разбија. Допала ми се стерилна камера, некако се доста важних ствари деси баш кад су ликови ван фокуса. Ипак, морам да поменем да је баш згодно што је главни лик такав какав је нашао за себе ликињу која је таква каква је одмах поред себе, то се иначе баш дешава у животу.

IN A VALLEY OF VIOLENCE (2016) - Прича о скитници који долази у град да тражи убице свога пријатеља и освети се, а у томе му помаже једна од власница градског хотела. Солидан вестерн урађен на старински начин, све је већ виђено, али је доста добро. Осим пар блатантних анахронизама типа cocksucker, немам већих замерки, али није ни нешто специјално. Итан је прилично уверљив, а Таиса ми је откровење, нисам је много гледао по филмовима и обратићу пажњу. Значајно ми је боља од сестре по ономе што сам видео, мада нисам гледао Мотел Бејтс, да се одмах оградим.

A REAL PAIN (2024) - Рођаци на туристичком путовању Пољском кроз меморије о холокаусту који је њихова баба преживела. Солидно је све ово, Кјеран Калкин је добар, али нисам се нашао нарочито инволвираним, мада мислим да разумем Ајзенбергову намеру.

DOWN BY LAW (1986) - Добро ми је дошла ова реприза Џармуша после 30+ година, тачно се сећам оних ВХС белих титлова у летњем биоскопу. Није лоше, али најупечатљивији од целог филма ми је саундтрек Тома Вејтса.

ЖИВИ И ЗДРАВИ (2024) - Једва сам чекао ово да гледам, и због приче која ми је деловала интригантно и као добра основа за комедију, али и због Микице Јоковић, која је ипак имала мању улогу него што сам се надао. Подсетила ме на мало уштогљенију верзију модерне Никол Кидмен са овим ставом и гласом, на крају крајева, исто су годиште. У две-три сцене сам се од срца насмејао што је било изненађење, а цео кастинг је одличан, укључујући чак и Дабовићку, али Момо Пићурић доминира. Свака бразготина је прича за себе. Крај јесте могао да буде мало бољи, али сам јако задовољан како је све испало, чак је у неким сценама заличило мало и на Кустуричин вајб.

СВЕМУ ДОЂЕ КРАЈ (2024) - Претерује мало Рајко, несуптилан је чак и за своје стандарде. Све је очекивано, па чак и хумор са јако предвидивим панчлајновима. Исаковић поново најупечатљивији као тежак говнар, али не нарочито меморабилан филм свеукупно. Жао ми је, очекивао сам више од свега.

ЗА ДАНАС ТОЛИКО (2024) - Нити сам склон ненормалном хајпу, нити смештању на дно каце, а то су изгледа једине две могућности око овог филма. За мене је нешто између. Јасно ми је да то није оно на шта овај филм иде, али шта да радим.

KLAUS (2019) - Неочекивано одлично и то је све што ћу рећи, јер треба гледати филм уместо да ја причам о њему.

ЛАЗАРЕВ ПУТ (2024) - Браво за референцу на Una pura formalita. Боске у кафкијанском паклу суочавања са собом. Све прволопташки, могло је то и боље, и наравно, он је могао бити и бољи. Очекивао сам нешто мало дубље, али пристојно је и овако, мада се више може уживати визуелно него у сценарију, тј. дијалозима. 

LES CHAMBRES ROUGES (2023) -  За мене уистину фасцинантан филм на много нивоа, од паметног приступа комплексној теми, преко музике какву не чух скоро до бриљантне глуме свих укључених, а посебно Жилијет Гаријепи. Појма немам ко је девојка, али ћу са пажњом пратити шта даље ради, као и редитељ. Стварно сув квалитет.

SINGLE WHITE FEMALE (1992) - Обе глумице су супер, али сам филм није ништа специјално, ваљда зато што има толико сличних.

THE LAST WORD (2017) - За дивно чудо, није лоше. Обожавам Ширли, а она је живот провела играјући много сличних оштроконђи. Харизма јој не фали ни у овим годинама. Није ово ништа специјално, али има шарма, а она га баш носи, иако је све очекивано. Мала црнкиња је право благо, одушевљен сам и надам се да ће наставити да глуми.

THE SQUEEZE (1977) - Пандур алкос јури да спасе пријатељеву ћерку из канџи опасних отмичара, ал' се испоставља да ствари нису онакве каквим се чине. Легенда Стејси Кич је увек освежење за очи, а и добра екипа  гангстера и солидан ниво гритинеса држе ово изнад просека. Једино што сам брзо погодио како ће се све одвити, али добар филм, а волим што сам га открио преко неког левог клипа на јућубу.

THE THREAT (1949) - Скроз непознат ноар, што је увек плус. Б продукција на све стране, али овде чак и помаже. Чарлс Мекгро бежи из ћузе и затим са својом бандом опасних киднапује пајкана који га је ћоркирао. Прилично је добро и неочекивано интересантно, само што је, наравно, било прилике да се све заврши доста раније и онда филм не би имао смисла.

NIGHT OF THE DEMON (1957) - Један од класика који ми је дуго измицао, а ни сам не знам зашто. Врхунски филм, са очигледно уметнутим крупнопланим приказом демона од стране студија, али чак ни то не умањује квалитет. Одлична ствар, тиха сугестивна страва, одлична глума и увек квалитетни Жак Турне. Све супер, а Дејну Ендруза је увек лепо видети.

TEOREMA (1968) - Необичан и добар филм, готово све Пазолинијеве преокупације смештене у једва сат и по. После су многи покушали да копирају овај концепт (најрадикалније Такаши Миике у "Visitor Q", који је мени такође супер, ма колико ишчашен био), али оригинал је један. Свашта је нагурано у деведесетак минута и дефинитивно није за свакога, али мислим да га треба гледати.

РАДНИЧКА КЛАСА ИДЕ У ПАКАО (2023) - Е, да га јебЕм, што каже курир Ђока у филму. Чекао сам ово годину и нешто, ал' нисам баш задовољан како је све испало. Много има да се пише и елаборира, укратко, прва трећина фантастична, друга развучена и слаба, трећа крене супер па се испува на крају и све остане некако недопечено и недоправљено. Глумци су стварно добри и режија квалитетна, претерује се мало са акцентима, а неки и мешају више њих у току неколико реченица, а ла "Тајне винове лозе", искрено се надам да није намерно претеривање по рецепту Сркија Драгојевића. Нека симболика је малчице преочигледна, али то није проблем, некако та друга трећина није довољно испуњена, и сам крај је баш слаб. Можда сам се ја и превише надао, с обзиром да мислим да је "Порно банда" међу најбољим нашим филмовима у 21. веку, па сам ваљда и превише очекивао. Морам да поменем "Црно и златно" и "Ситније, Циле, ситније" секвенцу, те музичке деонице су генијалне, мада вероватно и даље нису на нивоу "Додирни ми колена" и "Узми велики ексер" из "Порно банде". Елем, била је супер прилика и намера је кул, ал' не испаде шта је могло.

TUSTA (2019) - Добар је филм, поготово за оне који воле КУД Идијоте, али не пружа ништа нарочито ново и непознато, идући линијом већине солидних и добрих музичких документараца. Жао ми је што није укључена прича о томе како му је деда нашамарао Мусолинија.

WIT (2001) - Осим изузетне Емине посвећености и глуме, те лепих Донових сонета које одавно не чух, заиста ми ништа посебно није донео овај филм, бар не оно што сам очекивао. Све је ОК, а ту је и кева као професорка, па и велики Ллојд као доца, али нисам импресиониран пробијањем четвртог зида, и генерално како се све одвијало.

LADIES AND GENTLEMEN, THE FABULOUS STAINS (1982) - Упркос одличности целе екипе, Дајан Лејн носи цео филм на својим нејаким плећима, и он је доста добар за то што представља и хоће да буде. Нажалост, неуједначеност визије сценаристкиње и редитеља се одражава на само остварење, али онда кад је филм добар, стварно је одличан, а функционише чак и као некакав прото-феминистички филмић. Писао сам већ, ја сам се први пут заљубио у Дајан гледајући "Ватрене улице", али нека се зна где је започела "певачку" каријеру. Изузетно захтевна улога за једну девојчицу од 16-17 година коју је она изнела као матора.

78 ДАНА (2024) - Има анемичних и спорадично помало досадних момената, али је све јако аутентично и реално. Свака част редитељки на идеји, визији, локалпатриотизму и, што је најбитније, сасвим солидном сценарију. Сви добро глуме, али мала Васиљевићка заслужује сва жива признања, заиста велико браво. Чекам да видим шта ће девојка следеће да режира, ово је дефинитивно један од бољих филмова снимљених код нас са бомбардовањем као позадином.

THE OWL AND THE PUSSYCAT (1970) - Желео сам да ми се допадне много више него што јесте. Има ту потенцијала, али се сваки пут кад се наговести нешто добро то разводни у неке глупости. 

HANA-BI (FIREWORKS (1997)) - Све што обожавам у вези филмова Такешија Китана је перфектно сублимирано у овом остварењу. Изузетна прича, атмосфера непрекидне усамљености, изврсна музика и глума, тишине које говоре гласније од речи. Немам речи, једноставно фантазија. У најмању руку један од најбољих филмова деведесетих, баш сам одушевљен.

GOYOKIBA (HANZO THE RAZOR: SWORD OF JUSTICE (1972)) - Велики и увек поуздани и сигурни Шинтаро Кацу глуми непоткупљивог пандура у старом Јапану, неку врсту самурајског Прљавог Харија и то звучи фантастично, а има и прекул џез саундтрек. Ипак, суштина свега ми је танка, иако морам да признам да је начин на који изнуђује признања веома оригиналан, не свиђа ми се превише, што никад нисам мислио да ћу рећи. Ипак више уживам у филмовима о Затоичију кад је ова легенда у питању.

HOMICIDAL (1961) - Прејефтини "Психо" плагијат, али, за дивно чудо, доста добар. Задовољан сам како је све испало, а и финални обрт ме је прилично изненадио, јер је филм паметно конструисан, иако је, кад размислите, све водило ка њему.

WITH HONORS (1994) - Већ виђен филм и порука која функционише захваљујући упечатљивој глуми Џоа, Брендана, Мојре и екипе. Није ништа нарочито, али ми је легао и вратио ме у нека срећнија времена. Мало се телефонира поента, али то је и за очекивати са оваквим филмом.

COLD STEEL (1987) - Пандурски филм из 80их у којем су Бред Дејвис, Шерон Стоун и Адам Ент, а главни негативац је Џонатан факинг Бенкс са гласом детета Владана Батића и Соје Јовановић. Шта може да пође наопако? Отприлике све што вам падне на памет. У мору оваквих филмова у то време, овај је један од апсолутно најгорих, из много разлога.

                                                               ***

Наредни део текста ће се позабавити оним што излази у наредној години, више као преглед, јер има само неколико наслова којима се радујем и од којих стварно нешто очекујем. Рекао бих да се број таквих заправо смањује са сваком долазећом годином, јер је поново врло мало оригиналних прича. Ипак, ред је да се, после дужег времена, направи неки пресек.

FLIGHT RISK - Марк Волберг и Мишел Докери играју у акционом филму Мела Гибсона где пилот превози шерифа који прати затвореника. Тензије расту приликом надлетања дивљине Аљаске и треба схватити ко је на чијој страни и коме веровати. Оцене су лоше и ништа не иде у прилог овом филму, али треба му макар пружити прилику због човека иза камере.

MICKEY 17 - Вероватно најочекиванији филм ове године, нови научнофантастични Бонг Џун-Хо са Патинсоном у насловној улози. Адаптација књиге коју нисам читао, али имајући у виду одличну екипу, мислим да је исправно надати се добром филму. Редитељ је променио наслов књиге "Мики 7" у 17 да би могао насловног клона да убије још десет пута.

SUPERMAN - Осим чињенице да Ник Холт глуми Лекса Лутора, мислим да апсолутно не завређује гледање. Хиљадита инкарнација последњих година и заиста нешто што ме слабо занима.

CAPTAIN AMERICA: BRAVE NEW WORLD - Добра екипа, али звижде ми мошње.

JURASSIC WORLD REBIRTH - Солидна екипа, али види коментар изнад.
BRIDGET JONES: MAD ABOUT THE BOY - Гледао сам први, доста је, поготово ме не интересују ови што треба да измузу паре после икс година.

THE MONKEY - Не занима ме превише и не звучи интригантно, али никад доста сплатера па ћу му дати шансу, с обзиром да режира син Тонија Перкинса, премда ме ни он досад није убедио у неке богзнакакве могућности.

FRANKENSTEIN - Гледаћу без очекивања, надајући се да Дел Торо макар мало разуме материју.

KISS OF THE SPIDER WOMAN - Пре 40 година је изашао добар филм. Овај римејк то, јавља ми се, неће бити. Поготово са Џеј Ло у екипи.

LOVE HURTS - Акциона комедија се Ки Хуј Кваном у којој глуми нормалну некретнину (Кенгур, прим. аут.) која се суочава са тајном прошлошћу. Сигурно није ништа посебно, али гледаћу, одличан је тип, а јавља ми се неки Џеки Чен-вонаби филм, потребна је нека таква лаганица.

28 YEARS LATER - Трећи део зомби хорора стиже 18 година после другог, па тако планирани наслов "28 месеци касније" није више могао бити актуелан. Добри су глумци, ко је волео претходнике, погледаће и овај, али не могу много да се надам, имајући све у виду.

MISSION IMPOSSIBLE - THE FINAL RECKONING - Овде је главно питање хоће ли ово заиста бити последњи филм или ће се франшиза наставити до 80. рођендана Томислава Круза. Мислим да је то занимљивије питање од тога шта се заправо дешава у филму.

TOGETHER - Пресељење пара на село покреће натприродни инцидент који ће изменити њихов однос, постојање и физички изглед. Ово звучи обећавајуће и даћу му шансу, без очекивања.

НОВИ ФИЛМ ПОЛА ТОМАСА АНДЕРСОНА - Радни наслов "Једна битка за другом" у исти филм ставља Леонарда Дикаприја, Бенисија Дел Тора и Шон Пена. У питању је лабава екранизација још једног романа Томаса Пинчона. Ја имам топло-хладно однос са "Скривеном маном", а требало је и овде да глуми Хоакин Финикс, па је ипак упао Лео. Ту је и мала из "Пице са сладићем". Свакако, други најочекиванији филм из ове године (излази у августу).

IF I HAD LEGS, I'D KICK YOU - Одличан назив и добра премиса о жени којој се живот распада уз болесно дете, одсутног мужа и све непријатељскији однос са психијатром. Ово звучи као нешто што би могло да ми легне, и не сумњам да Роуз Бирн може да изнесе улогу, али ми Мери Бронстајн у улози сценаристе и редитеља не звучи обећавајуће, благо речено. Свакако ћу гледати, макар опуштања ради, пошто је драмедија у питању, и Конан О'Брајен глуми поменутог психијатра, али са смањеним очекивањима.

MICHAEL - Антоан Фука ради биопик о Мистер Џеферсону, а глуми га Џафар, који му је братанац. Солидна екипа, и Краљ попа заслужује филм, али нисам сигуран шта ће испасти од овога и морам рећи да нисам оптимиста.

THE ALTO KNIGHTS - Средина 20. века и филм о две одвојене мафијашке породице, Ђеновезе и Костело. Свакако ћу гледати ово, јер је тема увек интригантна, а наравно ту је и Роберт Де Ниро. Ово нису деведесете, али не могу да игноришем филм, јер режира Бери Левинсон, пише Ник Пилеђи, а ту је и Козмо Џарвис (Блекторн из новог Шогуна), те увек поуздани споредњак Мајк Рисполи. Негде пети најочекиванији филм у години.

BALLERINA - Страшна екипа (не рачунајући Кијану Ривса) помаже солидном хајпу, али код мене је он значајно смањен знајући да је иза камере Лен Вајзмен. Осим пар спотова за Мегадет и чињенице да је био ожењен Кејт Бекинсејл 15 година, са филмске стране, нема чиме релевантним да се похвали. Тако да мислим да је ово у суштини безмозгашка паљевина, али гледаћу, зато што има 5-6 изванредних глумаца у постави.

I KNOW WHAT YOU DID LAST SUMMER - Џени Лав Хјуит и Фреди Принс Јуниор се враћају тридесетак година касније, ваљда да доврше игру против убице са куком, шта ли. Елем, још један у низу небитних наставака и вонаби-крава музара после четврт века од последњег дела. Не знам на шта све то може да изађе, али ценим да није добро.

KARATE KID: LEGENDS - Спој Ралфа Маћија и Џекија Чена који ћу гледати само због споја њих двојице. Нисам гледао претходни Карате кид филм са Џекијем, а ни од овога не очекујем ништа, али не могу да не гледам ово, просто ми је сувише велико уживање видети их заједно.

THE RUNNING MAN - Римејк култног Арнијевог филма са Гленом Пауелом и Џошом Бролином. Режира Едгар Рајт. Имам само једну реч да кажем - не.

F1 - Бред Пит и Хавијер Бардем у филму о подучавању младог возача од стране прекаљеног ментора. Не звучи нарочито занимљиво, али можда може да се погледа, чисто информативно. 

THE UGLY STEPSISTER - Интересантна перспектива приче о Пепељуги, где је протагонисткиња Елвира, једна од гнусних полусестара. Најављује се као сатира на друштво у коме је физичка лепота мерило свега, што би могло да звучи занимљиво ако се правилно одради, видећемо.

THE SMASHING MACHINE - Биографски филм о Марку Керу, passion project за Рока, који би могао да буде најодбојнији елеменат целе приче, али погледаћу, свакако. Бени Сафди је зарадио поверење, а и остала екипа је добра, иако не знам довољно о животу самог Кера.

THE KING OF KINGS - Анимирани филм о Исусу који режира Корејац и са сјајном екипом коју предводе Кен Брана, Ума Турман и Оскар Ајзак. Делује доста обећавајуће.

ANIMAL FARM - Енди Серкис ради Орвела и даје глас Бенџамину. У постави су засад и Кјеран Калкин и Кетлин Тарнер. Погледаће се, наравно.

LONG DAY'S JOURNEY INTO NIGHT - Шездесет плус година од последње адаптације, поново "Дуго путовање у ноћ" Јуџина О'Нила. Ту су Џесика Ланг и Ед Харис, а ту ћу бити и ја, свакако.

BECOMING LED ZEPPELIN - Кажу најсвеобухватнији документарац о Цепелину. Видећемо.

RIFF RAFF - Крими комедија са одличном екипом коју ћу погледати без икаквих очекивања.

THE FRIEND - Бил Мареј, Наоми Вотс, драма и усвајање данске доге. Погледаћу без очекивања.

SINNERS - Рајан Коглер и Мајкл Б. Џордан поново сарађују, овај пут уз Хејли Стенфилд и Џека О'Конела, и то у хорор трилеру. На ову сушу кад су у питању добри филмови, овоме ћу свакако дати прилику.

FOUR LETTERS OF LOVE - Нисам читао роман и не делује ми обећавајуће, али екипа ће имати прилику да ме разувери. Најмање што Хелена Бонам Картер, Пирс Броснан и Гебријел Бирн заслужују је да им се да поштена шанса.

THE NAKED GUN - Римејк "Голог пиштоља" са Лијамом Нисоном и Памелом без шминке. Мислим да Нисон глуми Леслијевог и Присилиног сина.

CAUGHT STEALING - Иако је мало испао из фазона са последњих пар филмова, Дарен Аронофски је и даље име које провоцира гледаност и заинтересованост публике, па и моју. Солидна екипа и наоко занимљива прича о промашеном бејзбол играчу који се уплиће у криминал. Још један од очекиванијих филмова ове године.

THE BRIDE - Меги Гиленхол режира неку варијанту "Франкенштајнове невесте" са братом јој и Кристијаном Бејлом. За мене је Вејлова верзија са Елзом Ланчестер непревазиђена, али да видимо и то чудо.

                                                                        ***

Доста тога нисам ни поменуо, има ту још много наставака, нови Предатор (докле више?), Wicked, Рачуновођа 2 са Есфлеком, документарци (Џон и Јоко), биопици, нова Зутопија, Штрумфови, Сунђер Боб и ко зна шта све не. Видите и сами да, што се мене тиче, има можда 5-6 нових филмова које заиста желим да гледам, остало је све смути па проспи, и ако буде прилике, свакако ћу погледати још нешто, али штос је не очекивати много. Испоштоваћу добитнике релевантних награда, чисто да проверим има ли ту нечега, али и оне су већ годинама без икаквог кредибилитета. Ипак, на сву срећу, има још сасвим довољно неодгледаних филмова који нису нови да и ово буде још једна успешна година. Чак ћу покушати да премашим рекорд одгледаних остварења из прошле године, што и вама од срца желим. До следећег читања.