Филм ноар - топ 25

Филм ноар (франц. црни филм) је појам који концепцијски обухвата веома широк спектар, те га је и данас, око 75 година од појаве првог, у сваком смислу тешко дефинисати. Најпре, треба рећи да, стриктно говорећи, макар кад је Холивуд у питању, обухвата период од неких двадесетак година (1940-1960), иако је појам филм ноара установљен тек седамдесетих, а ови филмови су дотле посматрани као мелодраме. Наравно, о коренима ноара се може говорити и кад је у питању период пре 1940, исто као што и после 1960их постоји маса филмова на које је ноар изузетно много утицао. Два примера врхунског филма из нео-ноар жанра који ми први падају на памет су "Chinatown" Романа Поланског и "Blade Runner" Ридлија Скота.

Иако се још увек расправља о томе је ли филм ноар посебан жанр или не, може се говорити о заједничким карактеристикама ових филмова, па и о клишеима које самим тим садрже, а који су узрок пародија још од средине четрдесетих. Ипак, не прецизно, јер и само питање шта тачно дефинише филм ноар чак и данас узрокује жучне расправе. Јунаци могу бити приватни детективи, полицајци, скитнице, обични људи које стицај околности упетљава у злочин, и тако даље. Многи повезују ноар наслове са минималистичким осветљењем и неизбалансираним композицијама, али истина је да постоји мноштво могућих визуелних приступа. Такође, иако се гангстери и фаталне жене најчешће везују за концепт филм ноара, већина истих не садржи ни једно ни друго. Ови филмови могу имати елементе много жанрова - од гангстерског, преко полицијског филма, до готске романсе и социјалне драме. То је један од аргумената заговорника тезе да ноар није посебан жанр. Други је тај да, иако многи везују ове филмове за урбану атмосферу, доста њих се дешава у руралним пределима, предграђима или на отвореном путу, па жанровска одредница у том смислу не пије воду као код, рецимо, вестерна. 

90% ноар филмова се одликује црно-белом фотографијом, ипак постоје упадљиви изузеци, попут "Leave Her to Heaven" са Џин Тирни и Корнелом Вајлдом, или "Niagara", са Џозефом Котном и Мерилин Монро. Већ поменуто минималистичко осветљење, и јаки контрасти светлости и сенке су још један уврежени елеменат ноара. Врло комплексни заплети, флешбекови и нарација (обично од стране самог протагонисте) су такође доста заступљени.

Злочин, најчешће убиство је најстандарднији елеменат ноара, заједно са пропратном похлепом и љубомором. Главни јунаци су често уплетени у пљачке, преваре, завере за убиство и љубавне афере осуђене на пропаст. Поменути јунаци су већ донекле описани у тексту о антихеројима - оштећени на овај или онај начин, често упитног морала, у највећем броју случајева отуђени људи, жртве свега и свачега, "испуњени егзистенцијалном горчином". Има више архетипова јунака - приватни детективи, tough-to-the-bone пандури, фаталне жене, љубоморни мужеви, талентовани људи принуђени на неморалне ствари, јер су шворц. И, што каже Зоран Радмиловић - сви пуше, то је малтене обавезна навика. Градови (најчешће Л.А, Њујорк, Чикаго, или Сан Франциско) су попришта ових сложених прича, које су увек атмосферичне, мрачне и кишовите. Обично песимистичан тон ових филмова углавном прати људе заробљене у нежељеним ситуацијама, мање или више безнадежним. Код ранијих наслова, врлина се обавезно исплатила на крају, а порок је морао да буде кажњен (то је било условљено цензуром), док многи новији наслови који су утицај црпли из филм ноара, одбацују те конвенције, те неретко тријумфују зло и изопаченост, што пружа изузетно морбидну визију света (а то, нажалост и није далеко од истине). 

Поново је издвајање само 25 наслова у мору заиста квалитетних остварења представљало Сизифов посао и тежак изазов, али зато писање оваквих текстова и јесте занимљиво.

25. THE KILLING (1956) - STANLEY KUBRICK

Стенли Кјубрик је оправдано сматрао "Убијање" својим првим зрелим филмом, и оно је то уистину и било. Напети трилер, спакован у мање од сат и по, није узео паре на благајнама, а многи су навели нелинеарну структуру као главни проблем. Заиста, ово је један од првих филмова, у коме не видимо догађаје по реду одигравања (Кјубрик је био присиљен да измонтира верзију у којој се све дешава по реду, али пошто је испало још конфузније, вратио се оригиналном концепту). Ипак, критичарима се на прву допала прича о напорима лопова-ветерана да пред повлачење и женидбу окупи тим за последњу пљачку, а мета је хиподром. Како то обично бива, план (који између осталог укључује и изазивање туче и убиство коња снајперским хицем) иде као по лоју, док се не умеша људски фактор и док слабост једног члана не баци све напоре у воду. Режија је, као и увек, врхунска, и код Кјубрика (који је тада био у касним двадесетим) се већ назиру трејдмаркови који ће га касније пратити. Такође је на наговор студија био принуђен да убаци нарацију у филм, наводно ради лакшег разумевања, а по његовом мишљењу, само је учинила филму медвеђу услугу. Филм не обилује именима са А листе глумаца, али већина одрађује одличан посао, пре свих, вазда потцењени Стерлинг Хејден (наћи ће се на листи у још једном ремек-делу "Џунгла на асфалту") као Џони Клеј, а потом лепа Иркиња Колин Греј, па Мери Виндзор у улози Шери, од које сав русвај и креће, те Винс Едвардс као њен љигави љубавник. Ово остварење, дакако, има својих мана, али ради се о врло солидном и из више разлога историјски значајном остварењу, те му свакако, без премишљања, треба дати шансу, нарочито ако сте фан Стенлија Кјубрика.

24. NO WAY OUT (1950) - JOSEPH L. MANKIEWICZ

Исте године кад је одушевио публику и критику филмчином "Све о Еви" (или "Све о Ив", ако баш хоћемо да цепидлачимо), Џозеф Манкијевич је избацио још један наслов, "Без излаза", ноар-трилер који веома отворено и љутито проговара против расизма, који је у то доба цветао у Америци. Будућа звезда Холивуда, веома млади Сидни Поатје, блиста у улози Лутера, црног доктора који доспева у ситуацију да од њега зависи живот криминалца расисте, док ситуацију погоршава његов још гори брат, потпуно заслепљен мржњом према црнцима, која га на крају тера на ивицу разума. Док у граду ври расна нетрпељивост и напета атмосфера може да се сече ножем, Лутер постаје опхрван личним и професионалним дилемама, које његову ситуацију чине практично неподношљивом, док ситуација прети да ескалира у нешто много гадно. Колико год да је Сидни Поатје одличан, главна перјаница овог филма је Ричард Видмарк, у улози Реја Бидла, криминалца и окрутног расисте. Њему играње психопата није било страно (у свом холивудском дебију, у "Пољупцу смрти", филму са прве слике у овом тексту, играо је Томија Јуда, лудака један кроз један), али му се заиста мора одати признање на још једном добро обављеном послу. Њему је заправо било толико непријатно док је испаљивао те сочне увреде да се неколико пута током снимања искрено извињавао свом пријатељу Поатјеу због тога, Треба поменути и сјајну Линду Дарнел која је играла за њу атипичну улогу емотивно нестабилне и не баш моралне жене, али се одлично снашла, о чему говори и чињеница да је овај филм звала "јединим добрим који је икад снимила". Ја се са тим не бих сложио, али је свакако врло добар и, наравно, такође историјски значајан, јер први пут на овакав начин проговара против дискриминације црнаца у Америци тога доба. Свакако га вреди погледати.

23. GUN CRAZY (DEADLY IS THE FEMALE, 1950) - JOSEPH H. LEWIS

Ова година је несумњиво била веома квалитетна у избору ноар наслова, претходни је такође припадао њој, а биће их још. Код нас преведено "Луди за оружјем", ово је остварење које карактерише готово мизерно мали буџет, што, наравно, нимало не одузима квалитет. Џозеф Луис је користио неке иновативне технике снимања, што се на пример може видети у сцени пљачке банке снимљеној из једног кадра, што је тада била права реткост. Још једна од оних фино спакованих, напетих прича у којој не постоји сувишан кадар (филм траје 86 минута), која припада такозваном amour fou поджанру (најпознатији представник је Годаров "A bout de souffle"). Бивши војник Барт (Џон Дал, дотле најпознатији по улози у Хичкоковом "Конопцу"), одувек фасциниран пиштољима, упознаје карневалску забављачицу Ени Лори Стар (фантастична Пеги Каминс), која дели његову страст према оружју и улеће са њом у вртоглаву романсу. Кад им после меденог месеца нестане новца, упуштају се у серију пљачки која их гура у пропаст, захваљујући заједничким слабостима. Ени је права импулсивна femme fatale, док је Барт антихерој ухваћен у мрежу злочина и страсти. Сценарио је написао Далтон Трамбо, у то време на црној листи као комуниста и један од чувене холивудске десеторице, па је Милард Кауфман морао да улети као параван. Свеједно, квалитет је ту, а сама чињеница да је овај филм одабран за чување у филмском регистру као "културолошки, историјски и естетски значајан" говори сама за себе. Прави је избор ако сте за нешто добро, а немате баш много времена.

22. DETOUR (1945) - EDGAR G. ULMER

"Погрешно скретање" је типичан пример Б продукције ноар филма. Снимљен за мање од месец дана, готово буквално уз помоћ штапа и канапа, са свеукупно седам-осам глумаца и протагонистима који су били далеко од холивудске А листе глумаца. Такође, у питању је један од најкраћих филмова који се сматрају дугометражним, много дужих сцена дијалога је избачено из оригиналног сценарија. Међутим, и поред свих препрека, пре свега финансијских, овај 67-минутни пројекат је одлично урађен (о чему сведочи и чињеница да је први филм Б продукције, као и први холивудски ноар филм који је уврштен у поменути национални филмски регистар, сада већ давне 1992. године). Прича се врти око злосрећног пијанисте Ала (Том Нил), који је огорчен што мора да ради у рупи од клуба, те одлучује да се придружи девојци која је отишла да потражи срећу у Холивуду. Због оскудације је принуђен да стопира и одатле почиње сплет несрећних околности који ће га постепено све дубље увлачити у безизлазну ситуацију. Најпре ће га покупити кладионичар који ће несрећним случајем изгубити живот, а кад он из страха од полиције преузме његов идентитет, укрстиће му се путеви са Вером (Ен Севиџ), која зна да он није тај за кога се издаје. Следе уцене, скривања, убиство, и све што иде у том пакету. Филм и 70 година после снимања пружа тај јединствени осећај очаја и безнађа. И поред доста техничких грешака, између осталих узрокованих буџетским и осталим рестрикцијама, сторителинг и атмосфера су на врхунском нивоу, што је довољно за ову позицију на листи. Хајли рикомендид.

21. NIGHTMARE ALLEY (1947) - EDMUND GOULDING

Тајрон Пауер је можда био и презгодна фаца за Холивуд и стално се борио да изађе из клишеа романтичног јунака и хероја тзв. swashbucklera, да би показао шта зна и колики су му стварни домети. Истина је да му је студио (20th Century Fox) можда два или три пута у прекраткој каријери и животу допустио да изађе из шаблона, пре свега у "Оштрици бријача" (1946) и "Улици ужаса", филму који је бар 15 година испред свог времена. Пауер блиста као харизматични преварант који несрећним сплетом околности бива принуђен да напусти карневал у коме ради, али му то отвара могућности да заједно са женом која га подржава и поквареном докторком почне да вара људе издајући се за медијума који комуницира са преминулима. Но, и над попом увек има поп, па тако Стен завршава тамо где је и почео, а чека га неизвесна и мрачна судбина. Ова драма је типичан пример филм-ноара који описује вртоглави успон, а потом још вртоглавији пад човека који се усудио да изиграва Бога. Брутално реалистични ефекти алкохолизма на људску психу су приказани врло убедљиво, а сјајном Тајрону Пауеру одлично помажу три жене - већ поменута Колин Греј, сјајна Џоан Блондел, и Хелен Вокер, као корумпирани психијатар. Књига Вилијема Линдзија Грешама нуди одличан литерарни предложак, а бивши позоришни редитељ Гулдинг, који је иза себе већ имао класике као што су "Гранд хотел" и "Мрачна победа", као и поменуту "Оштрицу бријача", се снашао одлично.

20. THE NARROW MARGIN (1952) - RICHARD FLEISCHER

Још један типичан филм Б продукције, склепан за мање од 200 хиљада долара буџета и снимљен за тринаест дана у трајању од 71ог минута, успева тамо где су многи други помпезнији и претенциознији филмови оманули - једноставно је одличан. Ни минут није изгубљен, атмосфера је таква да се може сећи ножем, а глума је прворазредна. Два полицајца треба да заштите жену убијеног гангстера на путу возом од Чикага до Лос Анђелеса, где би поменута требало да сведочи против мафије којој је и њен драги припадао. Наравно, то није лако остварити, јер и мафија има своје људе убачене у воз и неће презати ни од чега да ућуткају канаринку. Времена је све мање, а питање је коме веровати. Публици је вероватно познатији римејк Питера Јејтса, са Џином Хекменом и Ен Арчер у главним улогама, али, ма колико ја обожавао Хекмена, стојим вам добар да је оригинални "Уски пролаз" бољи филм. Мери Виндзор као жена гангстера је једна од "најтврђих" женки које сте видели на филму, а Чарлс Мекгро је поприлично бруталнији и "грешнији" пандур од Џина Хекмена у римејку. Напетост се огледа и у чињеници да, осим кратких тренутака где се чује са грамофона и радија, у филму нема музике. Интересантно је да је ово један од првих филмова који обилато користи снимање из руке, а једини кадрови који су заправо снимљени у возу су оних пар тренутака приспећа у Лос Анђелес. Још један доказ да за добре ствари уопште није потребно пуно пара, већ знање и воља, који данас нису на цени.

19. THE BIG HEAT (1953) - FRITZ LANG

Велико име светског филма, Фриц Ланг, је у сваком смислу био испред свог времена. Почео је у родној Немачкој, где се пробио на светску сцену насловима као што су "Метрополис" и "М", који су и дан-данас домаћи задатак и показна вежба за све, а у Холивуду се прославио многим ноар насловима, укључујући оне са великим Едвардом Џи Робинсоном и Џоан Бенет. Ипак, одлучио сам се за "Велику врућину", одлични трилер у коме бескомпромисни пандур (Глен Форд у једној од најбољих улога) креће сам против свих у намери да сруши моћни криминални синдикат који је и те како пустио корење, јер су сви остали сувише уплашени или сувише корумпирани. Ни ситнице као што су експлозија аутомобила док је његова жена (игра је Марлонова старија сестра, Џослин Брандо) унутра не могу да поколебају главног јунака у борби. Сјајне улоге су остварили Ли Марвин као десна рука главног зликовца, и Глорија Грејем, као његова цинична љубавница (већ сам помињао чувену сцену са врелом кафом у тексту о шоку). Глорија је била у одличном низу, пре тога само што је добила Оскара за филм "Зли и прелепи" Винсента Минелија.  Треба поменути и Џинет Нолан, чувену Лејди Магбет из верзије Орсона Велса, као удовицу убијеног полицајца која није баш оно за шта се издаје. Иако има донекле предвидив исход, овај филм просто плени сваким својим елементом, почевши од врхунске, мајсторске режије, одличног оштрог сценарија и сјајне глуме готово свих умешаних. Одлична ствар, без сумње.

18. PICKUP ON SOUTH STREET (1953) - SAMUEL FULLER

Ово остварење је још један у низу кратких и непретенциозних, а сјајних филмова на овој листи. Ремек-дело и лична карта Сема Фулера из доба док је био под уговором са 20th Century Fox-ом говори о ситном џепарошу Скипу Мекоју који случајно долази у посед микрофилма са непроцењивим информацијама пљачкајући жену која није свесна да јој је бивши момак комунистички шпијун. У игру се укључују владини агенти, милиција, као и професионална доушница. Ко ће кога надмудрити и шта ће се десити када Скип и опљачкана жена схвате истину? Мислим да се на прсте једне руке могу набројати улоге Ричарда Видмарка где је морално потпуно чист, али и поред тога што је ситни криминалац, ово му је један од симпатичнијих протагониста (мада је у поређењу са Томијем Јудом и Рејом Бидлом свака улога симпатична) и лик као створен за њега. Ту је краљица споредне улоге, једно од најпрепознатљивијих лица златног доба Холивуда, Телма Ритер (6 Оскар номинација, између осталог и за овај филм), као и Џин Питерс, која никад није достигла пуни потенцијал и афирмацију, иако је у својих двадесетак филмова имала неке битне наслове. Међутим, када сте жена Хауарда Хјуза, коме су још битни филмови? Семјуел Фулер је касније снимио још три-четири филма која би се могла подвести под веома добре, али рекао бих да је ово његов мастерпис, изузетан ноар који траје и после шездесет две године и плени несмањеним интензитетом. Уживање за све сладокусце.

17. DETECTIVE STORY (1951) - WILLIAM WYLER

У тексту "Цинизам Кирка Дагласа" сам већ писао о филмовима "Детективска прича" и "Кец у рукаву" који се налазе на овој листи, али једноставно се морају поменути још једанпут. У првом, мајстор свог заната, Вилијем Вајлер, адаптира познати комад Сиднија Кингслија, и кроз филм га чини још бољим. Он прати један дан у полицијској станици и животу детектива Џима Меклауда, донекле претече прљавог Харија и Попаја Дојла. Бруталан, циничан и одсечан кад су кримоси у питању, не либи се да користи недозвољена средства у изнуди признања и не верује у пружање друге шансе преступницима. Лични рат који води против њих изазвао је његов отац отеравши мајку у лудницу, а сада је на трагу доктора који нелегално врши абортусе и суочава се са оптужбом за убиство. Прек и импулсиван, малтене доживљава нервни слом када се испостави да је његова жена бивша пацијенткиња поменутог, и за преиспитивање приоритета постаје прекасно. "Детективска прича" је моћан, интензиван и емотиван филм који пружа веома напету атмосферу, квалитетан сценарио и глуму свих укључених, осим Џозефа Вајзмена. Поред поменутог Дагласа, блиста Еленор Паркер, која је и номинована за Оскара, (као и дебитанткиња Ли Грент, као симпатична крадљивица), а треба поменути и Вила Бендикса и Џорџа Мекридија. Сјајан ансамбл и сјајан филм, без сумње.

16. D.O.A. (1950) - RUDOLPH MATE

Још један пример непретенциозног филма који достиже небеске висине упркос ограниченим средствима. Пре свега, користећи инвентивну наративну структуру у којој главни јунак у првој сцени сазнаје да је неповратно отрован и да има још највише недељу дана живота. Не знајући, ко, када и зашто, он се упушта у вртоглаву потрагу за својим злотворима и разлозима због којих је убијен. Укључени су гангстери, украдени иридијум и још неки од стандардних пратећих елемената жанра. Само би се протагониста Едмонд О'Брајен могао назвати познатијим именом међу глумцима, остали су углавном неафирмисани, укључујући дебитанте, Беверли Гарланд и Невила Бренда. Режисер Рудолф Мате је почео каријеру као директор фотографије и већ у својој биографији имао импресивне наслове (између осталих, Стела Далас, Дописник из иностранства, Понос Јенкија, Ђилда), пре него што је 1947. почео да режира, и то се у овом филму одлично види по атмосфери и начину снимања. Током 83 минута трајања не постоји досадан тренутак, а интересантно је да, кад је у питању сцена у којој главни јунак, Френк Бигелоу, јури низ Маркет Стрит, филмска екипа није имала дозволу за снимање на тој локацији, нити је ико био упућен да се ту одвија филмски пројекат, што се може видети и на лицима појединих пролазника. Такође, још једна занимљивост се огледа у томе да се у сцени када Френк застане поред тезге са новинама, види број магазина Лајф из претходне (1949) године, са Титом на насловној страни. Римејк са Денисом Квејдом и Мег Рајан је готово потпуно негледљив.

15. IN A LONELY PLACE (1950) - NICHOLAS RAY

Трилер "На усамљеном месту" нам нуди једну од бољих Богијевих улога. Под диригентском палицом великог редитеља, Николаса Реја, који се у то време растајао са Глоријом Грејем (нису то хтели да пријаве никоме из екипе, да једно од њих не би било отпуштено, и трик је успео, нико није ни знао да су њих двоје већ завршили своју причу), он тумачи Диксона Стила, сценаристу познатог по честим насилним испадима, који "још од пре рата" није написао ништа смислено. Одједном, након што је преузео посао адаптације једног њањавог романа, постаје оптужен за убиство. Лепа нова комшиница му пружа алиби, он уз њу процвета и емотивно и на креативном плану, али постепено, црв сумње почиње да се увлачи у њу, и она помишља да он можда и није невин као што изгледа. Напетост је присутна на сваком кораку, и гледалац ће често ухватити себе како од кадра до кадра мења мишљење о исходу филма, који је, рекао бих, очекиван, и донекле одређен целокупном атмосфером филма, али опет, сјајно реализован и не делује као "дежа ви", што је у оваквим остварењима и најважније. Боги је после сјајног низа филмова четрдесетих година фантастично ушао и у педесете, а тек су га чекали наслови попут "Афричке краљице" и "Побуне на Кејну". Фасцинантан глумац, што сам већ и констатовао у једном од претходних текстова, тако да нећу више дужити. Погледајте филм.

14. THE BIG SLEEP (1946) - HOWARD HAWKS

Други филм који је најпознатији пар Холивуда заједно снимио је "Велики сан" Хауарда Хокса, у коме је Богарт оживео познатог литерарног детектива (без сумње највећег уз Холмса и Поароа) Филипа Марлоуа, из пера Рејмонда Чендлера и по сценарију Вилијема Фокнера, будућег Нобеловца. Случај је изузетно комплексан, богата породица га унајмљује да реши случај уцене, али иза угла чекају убиство, изнуда, а можда и љубав. Интересантан је податак да је филм, тј. његова иницијална верзија, снимљен 1945. године, али је излазак одложен, због неуспеха претходног филма Лорен Бекол. Хауард Хокс је рекао да је у првој верзији Марта Викерс, у улози Кармен Стернвуд, апсолутно засенила Беколову, те је већи део њеног наступа завршио у соби за монтажу. Такође, доснимаване су сцене дијалога и нежности између двоје јунака, које су имале за задатак да експлоатишу хемију између њих и експлоатишу чињеницу да су њих двоје тренутно најпопуларнији пар. Такође, ово је дебитантско остварење будуће Оскаровке Дороти Мелоун, која има лепу сцену у књижари са Богијем, али није могла да смири дрхтаве руке. Проблем овог филма је свакако прилично компликован заплет, а Хауард Хокс је избацио сцену у којој Марлоу објашњава злочине, што је подржало његову теорију да публика и не мари много за причу док год се добро проводи гледајући филм. То и јесте било тачно (а и још увек је), јер је филм доживео успех, а да многи нису успели да повежу о чему се ту заправо ради. Та прича јесте мало напумпана, али дефинитивно би овај филм био на вишем месту листе кад би све изгледало за нијансу кохерентније, можда чак и међу првих десет.

13. LAURA (1944) - ОТТО PREMINGER

Од почетка циркулисања сценарија за "Лору" у холивудским круговима, било је опречних мишљења о њему - улогу је одбила прво Џенифер Џонс, а потом и Розалинд Расел, док је Хеди Ламар, касније коментаришући ситуацију, изјавила "Послали су ми сценарио, а не песму" (алудирајући на изузетно познати саундтрек Дејвида Раксина). Чак и сама Џин Тирни, којој је улога припала, није хтела да снима овај филм, али је била под уговорном обавезом. Испоставило се да ће јој то постати најпознатија рола. Роман Вере Каспари користи различите ликове у улози наратора, то је планирано и за филм, али је Премингер одлучио да ради из наративне визуре Валда Лајдекера (Клифтон Веб). Дејна Ендруз глуми детектива Мекферсона коме је додељен случај убиства прелепе Лоре Хант, и не може да докучи ко би могао да јој науди кад су сви мушкарци који су је познавали наоко били заљубљени у њу. На основу интервјуа, ствара менталну слику о њој, опчињен је њеним портретом, а што је најгоре, и сам није имун на њене чини. А онда почињу да се дешавају ствари које бацају ново светло на случај, а веома су бизарне. Глумци су фантастични, поменути Веб и његове саркастичне опаске су прави ужитак, Џудит Андерсон бриљира, а Винсент Прајс (који је увек говорио да му је ово најбољи филм у каријери) комплетира ово остварење, показујући да је много више од пуке хорор иконе. Заиста се све феноменално уклопило и добијен је сјајан финални производ за све генерације.

12. THE THIRD MAN (1949) - CAROL REED

У тренутку док ово пишем, навршило се двадесет година од историјске победе у стотом дербију, али и сто година од рођења једног од највећих визионара и креативаца које је свет филма икада видео, Орсона Велса. Био је заиста фантастичан глумац, али ништа мање није бриљирао ни иза камере. Једно од три-четири најбоља остварења у којима је учествовао глумачки је свакако "Трећи човек" Керола Рида, по сјајном роману Грејема Грина. Писац вестерн треша, Холи Мартинс, долази у Беч где га је пријатељ из детињства позвао да му понуди посао, међутим, стигавши, он открива да је пријатељ убијен пар дана раније, наизглед у саобраћајној несрећи. Ипак, сваки дан проведен тамо га још дубље увлачи у проблеме, испоставља се да несрећа то није била, а околности су неразјашњене. У причи су још девојка, полиција и пар сумњивих типова, а тајне које ће Мартинс открити ће га прилично уздрмати, али му и дати инспирацију за ново писаније. Практично нико није оно за шта се издаје и мораће добро да се пази да би преживео. Легендарни саундтрек, и још легендарнији Гринов сценарио, који је Орсон Велс ингениозно допунио (гунђање о стомачним проблемима и монолог о сату са кукавицом), су највећи квалитети овог филма, наравно уз прворазредну глуму свих уплетених, најпре самог Велса који је од реално епизодне роле створио легитимног јунака, али и Џозефа Котена, Алиде Вали и Тревора Хауарда. Филм за све генерације, коме се увек враћам.

11. WHITE HEAT (1949) - RAOUL WALSH

Овај култни филм се сматра врхунцем Џејмса Кегнија кад је у питању гангстерски филм, а зна се да је то жанр у ком је био најпрепознатљивији, и поред тога што је изузетно успешно глумио и у драмама, комедијама, а познато је да је свог јединог Оскара зарадио за мјузикл "Јенки Дудл Денди". Џими тумачи Кодија Џерета, насилног и поремећеног вођу криминалне банде, који пати од повремених тешких главобоља, а има и веома бизаран однос са подједнако му удареном мајком (инспирација за лик који тумачи Маргарет Вичерли је чувена "Мама Баркер". Сцена у затворској мензи где Коди сазнаје да му је мајка умрла држи рекорд у историји филма по броју крупних планова). Ни жена му такође није из много боље приче. На Кегнијеву гангстерску персону смо већ навикли у одличним филмовима као што су "Државни непријатељ" и "Анђели гарава лица", али нигде као у "Белом усијању" није тако бруталан и застрашујућ. Вирџинија Мејо блиста у својој вероватно најпознатијој улози, као Верна, подмукла змијурина, можда и гора од Кодија кад се све сабере и одузме. Таква љигавост и поквареност је ретко виђена. Ту је и добро познати Едмонд О' Брајен (већ присутан на листи, у филму "Приспео мртав" као убачени пандур који успева да задобије поверење главног зликовца. Темпо је веома брз и све време напет, не осети се да траје скоро пуна два сата. Пут до врха света је ипак могао да се заврши на само један начин за Џерета, од почетка није имао никакве шансе.

10. TOUCH OF EVIL (1958) - ORSON WELLES

Као и већина филмова Орсона Велса, и овај има веома занимљиву историју настанка - пре свега, Велс је требало само да глуми, па је онда Чарлтон Хестон тражио од студија да га узме и за режију, на шта су они пристали, уколико плата остане иста. Џенет Ли је прво одбила улогу због мале плате, али пошто јој је Орсон лично написао у писму колико се радује због рада са њом, рекла је свом агенту да је рад са Орсоном Велсом вреднији од сваког хонорара. Такође је сломила руку пред почетак снимања, што је камера вешто сакривала, осим у сценама у хотелу, где је гипс пажљиво уклањан, па враћан. Велс је значајно преправио већ готов сценарио у битним сегментима, да би на крају био отпуштен и филм поново другачије измонтиран. Пред смрт је оставио упутства како би желео да се филм монтира и то је тако и урађено 1998, откад потиче тзв. режисерска верзија. Осим поменутих, ту су глумачке величине попут Марлен Дитрих и Акима Тамирофа, а у по једној сцени се појављују и Џозеф Котн, Мерседес Меккембриџ и Заза Габор. Сам Велс је једва издејствовао да се листа учесника испише тек на крају филма, да не би одвлачила пажњу од познате уводне сцене. Изузетна прича о корупцији и освети смештена у свет дроге на америчко-мексичкој граници по мени има само једну ману - Чарлтона Хестона, и то углавном због чињенице да његов лик, Мексиканац, нема хиспански акценат, што је била велика грешка, по његовом сопственом признању. Али, верујте да је филм одличан, тако да се то неће много приметити, ако баш нисте цепидлака. Обећавам.

9. THE POSTMAN ALWAYS RINGS TWICE (1946) - TAY GARNETT

Прва холивудска, а укупно трећа верзија одличног романа Џејмса Кејна, још једна прича која смело истражује доскорашње табу теме прељубе и убиства (филм који је пробио баријеру је "Двострука надокнада", такође на овој листи, а литерарни предложак је такође написао Џејмс Кејн). Постоји и римејк Боба Рафелсона са Џеком Николсоном и Џесиком Ланг, али ова верзија је дефинитивно број један, иако значајно умањује сирову сексуалност књиге и римејка. То и јесте један од елемената који га побољшава, јер му не треба ништа експлицитно да би дочарао чисту пожуду, као и безизлазност ситуације у којој се главни јунак нашао. Он је Френк Чејмберс (игра га Џон Гарфилд), који се запошљава у ресторану Ника Смита и пада под утицај његове знатно млађе жене Коре, која му продаје причу како је заробљена у лошем браку и да је само радница у ресторану који би требало да поседује. Наговара Френка да убију Ника због новца и започну нови живот, преузевши ресторан. Међутим, чак и кад се то оствари, не иде све како је замишљено. Већ сам рекао да је атмосфера фантастична, чему доприноси сјајан сценарио, као и глумци као што су Хјум Кронин, Сесил Келавеј, Одри Тотер и Леон Ејмс. Али, уз сјајну улогу Џона Гарфилда, адут број један у овом филму је femme fatale, Лана Тарнер. Никад је нешто нисам мирисао као глумицу, али ово јој је улога каријере, и то нисам измислио, сама је тако рекла. Пожељна, еротична, ласкава, цинична, кад треба самосажаљива, а увек перфидна, она тачно зна шта жели и како то да добије. Види се да је ту стратегију примењивала веома често у животу. Пажљиви гледаоци ће приметити да, као опозит свом суштински злом лику, она је у већем делу филма обучена у бело. Филм је био велики хит, а због поменуте деликатне теме, снимљен је тек 12 година од изласка романа, потпомогнут успехом поменуте "Надокнаде".

8. KISS ME DEADLY (1955) - ROBERT ALDRICH 

Још један од филмова скрпљених с коца и с конопца, који су дали феноменалне резултате. Снимљен за мање од три недеље и са занемарљивим буџетом, "Смртоносно ме пољуби" је адаптација романа Микија Спилејна о приватном детективу Мајку Хамеру (у тумачењу сјајног Ралфа Микера) који се ни крив ни дужан уплео у шпијунске заврзламе које могу да утичу на читав свет, након што колима покупи девојку у бекству од опаких зликоваца (будућа Оскаровка Клорис Личмен у свом филмском дебију). Такозвана Кефовер комисија, федерална јединица оформљена да истражује штетне и коруптивне утицаје, означила је овај филм као претњу број један америчкој омладини 1955. године. Насупрот томе, 44 године касније је уврштен у национални филмски регистар, као "културно, историјски и естетски значајан". Спилејн је имао замерке што је мафијашка завера из његовог романа претворена у шпијунску, као и што је лик Мајка Хамера, који је, иако већ веома чврст и непоколебљив, претворен у нарцисоидног силеџију који уцењује неверне жене и мужеве, и не либи се да употреби силу. Нешто као још доста жешћи Прљави Хари много пре Прљавог Харија. Сјајни Роберт Олдрич ће касније режирати и филмове као што су "Последњи залазак Сунца", "Шта се догодило са Бејби Џејн" и "12 жигосаних", али са овим је, рекао бих, убо први прави џекпот у каријери. Препорука.

7. ACE IN THE HOLE (1951) - BILLY WILDER

Још један од филмова већ поменутих у тексту "Цинизам Кирка Дагласа", "Кец у рукаву" сурово распршује причу о америчком сну, љуто оптужујући представнике медија и њихове тенденције ка сензационализму да би дошли до славе, пара, тиража, и чега све не...веома горка и мрачна сатира прати Чака Тејтума, амбициозног, себичног и ироничног репортера без среће, који је отпуштен са сваког посла на коме је био, не зато што нема талента, напротив, већ због клевета и алкохолизма, између осталог. Коначно му упада секира у мед када му се у некој пустари кваре кола и он почне да ради у месном листу, да би годину дана касније чуо да је човек заробљен у пећини у близини, после обрушавања, за време потраге за индијским артефактима. Видевши златну прилику, он користи ситуацију и од целе приче прави медијски циркус, ствар доспева у националне новине, а за све то време, он, уз пристанак корумпираног шерифа и жртвине жене, одлаже операцију спасавања, због већег публицитета. Кад постане касно за искупљење, постаће касно и за душу главног јунака. Рекох већ да је овај филм бар четврт, ако не и пола века испред свог времена, јер америчка јавност није била спремна за истину о себи. Стога је и сам филм био велики неуспех на благајнама, али немојте да вас то одврати од гледања. Немојте да вас одвуче ни то што сам Вајлдер каже да му је филм очајан. Кирк Даглас и Џен Стерлинг у улози жртвине жене блистају и остварују неке од својих најбољих улога. Фантастична рола и један од бољих приказа Америке на филму икад, свакако.

6. THE KILLERS (1946) - ROBERT SIODMAK

Када је за писца оригиналне кратке приче, Ернеста Хемингвеја, организована приватна пројекција филма, пред његов излазак, у једном џепу је имао пинту џина, а у другом пинту воде, са намером да пијуцка ако је филм лош. Међутим, на изласку је показао да су обе пуне, уз констатацију да му нису биле потребне. Двојица професионалних убица сређују човека који ради на бензинској пумпи у малом месту у Америци. Он не пружа отпор, као да их је очекивао, а полиција том случају не придаје велику важност. Међутим, један осигуравајући агент неће одустати тако лако. Састављајући делиће слагалице о животу жртве, он открива комплексну причу о злочину и издаји, у чијем центру је заносна и веома опасна Кити Колинс. Типична ноар атмосфера, анти-херој, фатална жена и мрачан амбијент. Веома квалитетно исприповедана прича, флешбекови су искоришћени на прави начин, а Берт Ланкастер дебитује на филму правим бисером од улоге. Све похвале и за Аву Гарднер која је испунила сва очекивања у улози заводљиве и привлачне Кити. Едмонд О'Брајен, кога сам већ помињао у овом тексту, ради одличан посао као истражитељ, а слику употпуњавају и позната ноар лица попут Алберта Декера и Чарлса Мекгроа. Ипак, највећи квалитет лежи у првокласном сценарију, из кога се развила фасцинантна прича. Постоји и солидан римејк из 1964, али оригинал је ипак непревазиђен.

5. DOUBLE INDEMNITY (1944) - BILLY WILDER

Већ сам поменуо да је Џејмс Кејн срушио табу теме у Холивуду као што је прељуба која укључује убиство, а за то је заслужан управо овај филм. Још једно у низу ремек-дела једног од највећих светских редитеља приповеда суморну причу о агенту осигурања који упада у мрежу жене једног клијента, и опијен њоме, планира савршени злочин који би могао и да се исплати. Међутим, све време им за врат дише упорни и искусни колега протагонисте. Филм има савршен ритам, не постоји ни секунд празног хода, атмосфера је заиста фантастична, сценарио одише љутим цинизмом и саркастичним хумором, а глума је првокласна. Само би режисер кова и класе Билија Вајлдера преузео на себе ризик да глумца као што је Фред Мекмареј, који је дотле увек био у улогама пристојних, породичних и добрих људи, стави у кожу лика коме жена до те мере заврти памет да може да убије. Барбара Стенвик блиста као фам-фатал и право је чудо како није зарадила Оскара за свој фантастични перформанс, она је све што треба да буде тачно када то треба да буде да би сироти јунак играо по њеним нотама. Једина замерка коју бих јој могао упутити је естетске природе, и односи се на плаву косу, али то је већ цепидлачење. Едвард Џи Робинсон, са друге стране, често виђан у улогама гангстера и љигаваца, овде је исправни човек са човечуљком у желуцу који му не да мира и хоће да истера ствар на чистину. Били Вајлдер је обично на сценаријима радио са Чарлсом Брекетом, али због осетљивог материјала, у први његов трилер је ускочио сценариста дебитант, иначе писац, Рејмонд Чендлер.  Овај првокласни филм је један од оних које је могуће са истим заносом гледати и по много пута, и ја то топло препоручујем, јер ћете константно откривати нове ствари.

4. SUNSET BOULEVARD (1950) - BILLY WILDER

Осећам се помало глупо што ми се на свакој листи налази више филмова Билија Вајлдера, али шта да радим, кад је човек једноставно доминантна фигура у златном добу Холивуда. Већ сам доста писао о овом филму. Доста је коцкица требало да се склопи да би ово испао филм какав јесте. Причу о сценаристи без среће који се запошљава код заборављене филмске звезде да би отплатио дугове, али добија много више него што се надао, почиње нарација мртваца, што је само једна од иновација коју је Били Вајлдер донео. Глорија Свонсон је добила улогу Норме Дезмонд тек кад су је одбиле, или су одбијене Ме Вест, Пола Негри, Мери Пикфорд и још неке, а Холден је такође унајмљен пошто је одбило много других глумаца, почевши од Монтија Клифта, који се повукао јер му је тај филм био сувише налик на реални живот. Као што сам већ написао раније, ово је филм који "љуто куне и проклиње" читаву холивудску индустрију, шоу бизнис, и бескрупулозне главешине студија, који најпре бесрамно уздигну некога до звезда, зарађујући на њему милионе, па га онда забораве и шутну чим није више у врху А листе. Иако је доживео велики успех на изласку, овај филм је жестоко критикован од неколико људи против којих је заправо уперен, чак је било речи да Вајлдера треба уваљати у катран и перје и ишибати. Он се није много обазирао, јер се видело из авиона да ће филм бити хит. Сценарио је прва класа (последња сарадња Вајлдера и Чарлса Брекета), а и глума је униформно добра, поред двоје главних јунака, из сенке се истиче бриљантни Ерих фон Штрохајм, као некадашњи редитељ, а садашњи батлер. Ово је обавезна лектира за све поштоваоце Билија Вајлдера, свих умешаних глумаца, ноар жанра, а богами, и филма уопште. Једини разлог што није на другом месту је тај што ми се чини да му ипак недостаје мрвица те усијане атмосфере. Но, то не значи да није за десетку, напротив. Ко није гледао, нека пожури.

3. THE ASPHALT JUNGLE (1950) - JOHN HUSTON

"Мајка и отац" такозваних "хајст" филмова, "Џунгла на асфалту" Џона Хјустона, је успешан у сваком свом елементу. Бескомпромисна трилерчина првог реда, филм са петљом, филм какве више не снимају. Бен Медоу и сам редитељ су написали феноменалан сценарио о криминалном мастермајнду који окупља неколико професионалаца да изведу пљачку вредну милион долара у драгуљима. Све иде по плану, али малер, и ситне издаје све доводе у питање. Глумци су познати, али нико у то време није био нека велика звезда - носталгични грубијан Стерлинг Хејден, корумпирани индустријалац Луис Калхерн, преки грбавац Џејмс Витмор (познат као симпатични Брукс у "Бекству из Шошенка"), напаћена и злосрећна Џин Хејген, интелигентни Сем Џефи и спонзоруша Мерилин Монро, чијих је 15 минута у овом филму најавило њен вртоглави успон. Буквално не постоји тренутак у филму који није напет, а током дуге сцене пљачке, која траје отприлике 11 минута, у филму нема музике, ради напетије атмосфере. Свака сцена је врхунски режирана и одглумљена, у неким ситуацијама не можете да не саосећате са јунацима, иако знате све о њима, поготово са Диксом Хендлијем, који само жели да откупи очеву фарму коња и врати се кући у Кентаки. То је доказ њихове слојевитости. Може се слободно рећи да је ово један од најбољих филмова које је студио "МГМ" снимио током златног доба Холивуда. То би требало да вам буде довољна позивница да га одмах одгледате, тако да, не часите ни часа.

2. THE MALTESE FALCON (1941) - JOHN HUSTON

Ко би рекао да ће филм који је званично започео праву ноар еру која ће потом трајати двадесетак година, истовремено бити и међу најбољим насловима које ће овај жанр, поджанр, или шта је већ, икад изродити. Уједно је и дебитантски филм горепоменутог Џона Хјустона који је оставио неизбрисив траг у Холивуду. Његов "Малтешки соко" је заправо трећа по реду екранизација романа Дашијела Хемета, и он је фрејм по фрејм и сцену по сцену исти као и роман по коме је настао. Хемфри Богарт игра Сема Спејда, приватног детектива, у чију агенцију долази извесна госпођица Вондерли, и од тог тренутка ће све бити другачије - партнера му убијају, њега сумњиче за разне ствари, а упознаће се са још убица и још опасних људи, којима је заједничка једна ствар - жеља за скупоценом статуом птице - малтешким соколом. Ово је један од оних филмова које сам са уживањем више пута гледао као килави клинац у летњем биоскопу државне телевизије, и који није изгубио нимало квалитета током скоро три четвртине века откад је снимљен. Боги бриљира, а прате га Мери Астор, Питер Лори, Сидни Гринстрит, Гледис Џорџ. Оштар језик романа даје бриткост филму, каква је тада била ретко виђена. Атмосфера при крају када главни јунаци чекају да соко стигне и пуше као ненормални је антологијски пример онога што један првокласни ноар треба да понуди. Чињеница је да је једина верзија која задржава оригинални крај као у књизи је још један додатни квалитет. Сценарио је за десетку, Џон Хјустон је све адаптирао са таквим смислом за детаљ да ниједна једина ствар није промењена, а мало је рећи да студио није био расположен да тај посао повери почетнику. Међутим, финални производ говори ко је био у праву, и стварно не могу довољно да препоручим филм.

1. OUT OF THE PAST (1947) - JACQUES TOURNEUR

Многи су ме питали шта то издваја баш овај филм ноар од свих осталих. На то питање је заиста тешко одговорити, јер сматрам да овај филм није ни по чему "тотално друкчији од других" из исте бранше. Нема ни неке посебне елементе које немају други филмови. Али, штос је у томе што је апсолутно све у овом филму (скоро) савршено. Од сценарија Денијела Мејнворинга, преко режије Жака Турнера, до феноменалне глуме Боба Мичама (који је био тачно четврти избор за улогу Џефа Бејлија), Џејн Грир (била познато име, али никад дотад није добила ништа таквог профила), као и новајлије Кирка Дагласа, који можда има најбољи почетни низ улога од свих глумаца у Холивуду. Прича прати Бејлија, бившег приватног детектива који је побегао од прошлости да ради на бензинској пумпи, где се смирио и упознао девојку, али све га сустиже у ликовима коцкара и гангстера Вита Стерлинга и заносне, али убитачне Кети Мофат. Бејли се суочава јуначки, али да ли је спреман за нове преваре, корупцију и убиства? Већ сам поменуо сценарио који је феноменално написан, са неким заиста меморабилним репликама, мрачна атмосфера је присутна од почетка до краја, а од свих фаталних жена које сте видели, ова је најфаталнија. То све јесу елементи класичног ноара, али овде све то делује толико природно и лако да је милина гледати, заиста. Нисам открио никакву топлу воду хвалећи овај филм, он је на свим ноар листама већ при врху, али заиста то и заслужује. Оно што, међутим, заиста не могу да схватим, је чињеница да овај филм није номинован ни за једну једину награду. Да, добро сте прочитали, само је уврштен у поменути национални филмски регистар као дело од значаја. Грехота и бласфемија. За мене најбољи ноар филм, који је могуће, а и пожељно, гледати бар три пута годишње, ко воли жанр. Због свега што пружа - врхунски квалитет у сваком сегменту. Сигурно у топ 25 икада.

Ретроспектива: двадесет први век - први део (2001-2005)

Не треба бити Ајнштајн нити Тесла да би се констатовало да је филмска уметност у овом веку благо речено сиромашна озбиљним насловима, али би такође била лаж рећи да је потпуно безвредна. Зато, ево прегледа наслова из претходне деценије уз кратке коментаре, са посебним освртом на номиноване за Оскара. Кренимо, дакле, редом, по годинама.

2001. 

А BEAUTIFUL MIND - Није било неке велике конкуренције, можда један или два филма могу да изађу на црту овоме, али кад се све сабере и одузме, заслужени носилац ловорике за најбоље остварење. За то је пре свега заслужан одличан сценарио, и поред историјских непрецизности, потом опака глума свих умешаних, поготово Расела Кроуа који је много више заслужио Оскара те године, него претходне за Максимуса. Ипак, треба имати на уму да је ово типичан пример огавног популизма Рона Хауарда, који сам већ поменуо пишући о филму "Rush". Снимљен је и креиран баш како треба да покупи гомилу награда и удари на јефтине (и оне мало скупље) емоције. Ипак, кад се све сабере и одузме, и није имао баш неку огромну конкуренцију, нарочито међу номинованим насловима. Релативно заслужена награда.

MOULIN ROUGE - Не подносим визуелно раскошне филмове у којима нема супстанце, а Баз Лурман је мајстор да сними такве. Можда сам субјективан, али није ми се дојмило готово ништа што је човек снимио. Сложићу се да је ово вероватно најбољи филм који је направио и да изгледа спектакуларно, али ако хоћете врхунски водвиљ, зна се шта треба гледати - Кабаре и Сав тај џез.Такође, сложио бих се и да је Никол Кидмен добро одглумила, али ово је за мене тек трећа њена најбоља улога (скоро сви униформно кажу да је на првом месту, али очигледно да нису гледали "Духове у нама", нити "Сате"). Има неколико одличних песама ("Nature Boy" предњачи), али то је то. Само солидно.

GOSFORD PARK - Роберт Алтман је скокнуо до Енглеске на викенд-журку која се претвара у истрагу убиства, док у позадини класне разлике и нетрпељивости стварају узаврелу атмосферу, напетост и сумњу у све и свакога. Можда најбољи филм каснијег Алтмановог стваралаштва, који свакако профитира од звездане глумачке поставе, али човек се временом мало погуби у свим тим међукласним односима, јер отприлике свако глуми и свако се претвара, што би рекао Илија Чворовић, "све је супротно од оног што изгледа да јесте". Рекао бих да и поред добре воље, филм није довољно ефектан да би се сврстао у веома битне.

IN THE BEDROOM - Од номинованих, најјачи наслов уз "Блистави ум", и у уском избору за један од филмова године уопште. Све пршти од јаких и комплексних породично-љубавних емоција, а сјајна глума издиже филм изнад просека. Ипак, не може се назвати чистим ремек-делом јер му формула и није баш свежа, те без обзира што нема замерки на начин на који се све одвија, неко ко је гледао довољан број филмова може имати осећај како је све то негде већ видео (иако није Мустафа Надаревић). Но, све у свему, филм који заслужује да буде гледан више од једанпут, ако нисте претерано осетљиви. Успут, препорука и за наредни филм Тода Филда "Little Children".

THE FELLOWSHIP OF THE RING - Ризикујем да ме ставе у топ, али ово ми је класичан пример онога што сам поменуо у вези "Мулен Ружа" - све изгледа савршено, али је без супстанце, суштине, без кичме. Филм који је направљен са циљем да окупа парама све који су у њему учествовали, те да покупи све награде, режисер који је добио квадрилион долара на руке да екранизује омиљену књигу из детињства, која (иако је добра) сама по себи није пример врхунске литературе (примера ради, гледе епске фантастике, серијал "Песма леда и ватре" и прве две-три књиге "Точка времена" су за Толкина дела Достојевског и Кафке). Филм једноставно оставља превелике кратере у односу на књигу, 99% ликова је апсолутно црно-бело као у латино сапуницама, а осим прекаљених ветерана, не може баш да се подичи ни неким сјајним глумцима (мада је било занимљиво видети Мајкија из "Гуниса" као одраслог).

The Pledge - Иако је у питању римејк, филм је добар. Шон Пен стварно уме и у својим редитељским пројектима да смрви човека емоцијама, а ни овај филм није изузетак. Тешка драмчуга, Џек Николсон изврсно оживљава изузетно комплексан и трагичан лик, ово треба понајвише да виде људи који кажу да он "увек глуми само себе", да је "добар само за комедију" и да "не може ништа озбиљно да изнесе".
Hannibal - Има добрих момената, има и добру глумачку екипу, али не може ни на тренутак да присмрди "Јагањцима" ни по ком основу, а ни Џулијен Мур не може да носи Џодине ципеле. Уз то, иако је Ридли Скот веће редитељско име од Џонатана Демија, није се видело неко побољшање на том плану. Хопкинс стандардно добар, али јачи у 17 минута првог филма.
The Mexican - Шајт, како кажу у "Трејнспотингу". Махом је "добар филм са Џулијом Робертс" contradictio in adjecto, али због неких случајних погодака од раније и Бреда Пита који стварно зна да буде харизматичан кад хоће (а ту је и Џејмс Гандолфини), дао сам му benefit of the doubt. Ипак, узалуд.
15 Minutes - Ужасно лоше је блага синтагма за ово смеће.
Enemy at the Gates - Одавно гледах, па се не сећам, у сваком случају, није оставио неки посебан утисак на мене.
The Tailor of Panama - Просечан шпијунски трилер по роману Џона Ле Кареа, са сјајном глумачком екипом. Потражите омаленог Данијела Редклифа, који ће убрзо потом постати The Wiz Kid и згрнути милионе фанова (и долара).
Along Came a Spider - Солидан, иако предвидљив трилер. Моргана увек вреди видети, а и Мајкл Винкот је "како је добро видети те опет" фаца.
Blow - Филмчина и по. Најбоља улога Џонија Депа, после које сам помислио да ће коначно одбацити ауру Тима Бартона, али радост је била кратког даха. Врхунски, нема шта.
The Mummy Returns - Нисам гледао ниједну мумију сем оне са Борисом Карлофом, и то ми је доста. Такође, прављење наставака те врсте ми је бесмислено.
A Knight's Tale - Да не грешим душу, није тотална глупост, али да Хит Леџер није умро и тиме створио масу постхумних обожавалаца који га претварају у новог Марлона Бранда, био би потпуно заборављен и скрајнут, овако испада да је ремек-дело. Spoiler alert - није.
Shrek - Одлична ствар. Вероватно најбољи анимирани филм овог века.
Pearl Harbor - Нека песма говори уместо мене - https://www.youtube.com/watch?v=SsPrQgTO0HU
Swordfish - Просек који би сви одмах заборавили да не беше култних синхронизација.
Artificial Intelligence - Сјајан почетак и првих сат и нешто, а онда се прича непотребно разводњава и развлачи. Боље да је Кјубрик стигао да режира. Хејли Џоел Осмент сам носи цео филм на нејаким тринаестогодишњим плећима. Свака част и дубоки наклон.
The Score - Историјски значајан као последњи филм Марлона Бранда. Остало је за заборав.
Planet of the Apes - Ма колико се трудио, не могу себи да објасним потребу за постојањем оваквих филмова. Узмете култни класик који је готово савршен и 33 године касније правите модернизовани римејк који је инфериоран у сваком погледу. Страшно.
Original Sin - Још један у низу. Слабији у сваком смислу од оригинала са Белмондом и Катрин Денев. Евентуално може да прође код оних који уживају у телесним чарима највеће холивудске "хуманитарке" и најпознатијег шпанског Рома. Као битно остварење, никако.
The Others - Одличан, напет, сјајно одглумљен и режиран филм који је утврдио Амењабарово место на мојој листи озбиљних редитеља. Никол Кидмен никад боље није глумила. Можда има пар ствари које мало не пију воду, али све у свему, супер је.
Hearts in Atlantis - Нисам гледао, мада има неке привлачности у премиси "Ентони Хопкинс као чудотворац". А и Скот Хикс је радио "Сјај" са Џефри Рашом. Ментална белешка: гледај.
Training Day - Не могу да кажем да је потпуни шит, али је један од прецењенијих филмова у скорије време и Оскар за Дензела је чиста травестија, иако није био лош и искочио из уобичајеног калупа идеалисте и борца за правду.
K-Pax - Мајсторија Кевина Спејсија. Добар филм.
From Hell - Стондирани и помало видовити Џони Деп јури Трбосека улицама Лондона. Добар филм, иако овде Џони није много напуштао свој уобичајени калуп уврнутих и намучених ликова. Коначно је и она мала с краја "Твин Пикса" показала нешто добре глуме, пре и после овог филма је махом показивала сисе.
The Last Castle - Надмудривање у затвору између Редфорда и Гандолфинија. Обојица глуме веома добро. Солидан филм, иако предвидив.
Heist - Џин Хекмен је добар у скоро свему што ради, па је тако и ово веома гледљив филм, упркос и више него познатом обрасцу.
Shallow Hal - Упркос неким добрим моментима, један од слабијих филмова Фарелијевих.
Ocean's Eleven - Нисам гледао. Не треба ми препумпана Содербергова верзија поред оригинала у коме учествује Rat Pack. Ионако ми се није свидео ниједан његов филм који сам гледао.
The Royal Tenenbaums - Упркос одличној екипи, не разумем хајп који окружује овај филм. За мене је једва просек, ако не и испод тога.
Vanilla Sky - Кад сам га први пут гледао, био ми је врло добар, сваки следећи пут све гори. "Abre los ojos" већ поменутог Амењабара, са Едуардом Норијегом, који је бољи глумац и згоднији човек од Томислава Круза, је педесет пута бољи.
Ali - Морао сам да поменем ово срање од филма, јер мислим да је његово постојање непоштовање легенде каква је Мухамед Али. Гледајте било који ТВ филм на тему, бољи је од ове безвезарије. Вил Смит је толико лош да је то за причу.
Black Hawk Down - Нисам гледао. Мирише на срање.
Amelie  - Кажу да је добар, нисам се још уверио због превеликог хајпа за мој укус.
Le pacte des loups - На прво гледање солидан, на друго извикан и прилично лош.
Failan - Фантастична корејска гангстерска драма. Холивуд би требало да учи.
Frailty - Добар психо-трилер. Бил Пекстон на висини задатка, а Меконахи почиње да показује да је више од глумца из празноглавих "романтичних комедија".
Ghost World - Филм који ми се веома свидео. Без сумње спада у тинејџерске, али је веома далеко од уобичајених клишеа. Стив Бушеми је просто рођен за овакве карактере, Тора Бирч наставља са добрим низом после "Америчке лепоте", а и Скарлет коначно почиње да показује нешто више од пуке спољашњости (мада се то после није често дешавало).
I Am Sam - Бравуре Шона Пена и Мишел Фајфер чине филм незаборавним. Јесте сентименталан, јесте то све претерано у неким ситуацијама, али шта ћу, кад два глумца која волите тако заблистају, то мора да се оцени као добро.
Koroshiya 1 (Ichi the Killer) - За јаче стомаке, класични Такаши Миике. Није добар као "Аудиција", али може да прође. Веома, веома бизаран филм.
The Majestic - Најлошији Дарабонтов филм досад. Губи се поента у неком тренутку, ако је уопште и постојала. Ако хоћете озбиљног Џима Керија, гледајте "Труманов шоу".
The Man Who Wasn't There - Добар трилер и одличан омаж ноар жанру, са све црно-белом техником и фаталном женом. Били Боб Торнтон се специјализовао за улоге злосрећних маргиналаца, и веома је добар у њима.
Monster's Ball - Слаб филм са изузетком квалитетне епизоде Питера Бојла, који би данас већ био заборављен да није у питању остварење за које је Хали Бери зарадила Оскара (снимивши жестоку сцену секса са горепоменутим Торнтоном, за коју се и дан-данас шпекулише да није монтирана. Званична потврда никад није стигла).
Mulholland Drive - Линчова снолика, мрачна драма-фантазија о сјају и беди Холивуда је можда најдаљи пут у његов специфични ум. Требаће вам пет гледања да покапирате само неке од референци. Наоми Вотс и Лора Херинг су сјајне. Могу да се кладим у десну руку да је Линч гледао Бергманову "Персону" барем десет пута спремајући се за овај филм.
Yeopgijeogin geunyeo (My Sassy Girl) - Добра корејска романтична драмедија, какву Холивуд никад не би могао да направи. Заправо, покушали су да ово римејкују неколико година касније и није се добро завршило, наравно.
One Night at McCool's  - Занимљив филм са добром екипом. Мала из спотова Аеросмита никад није била привлачнија. Добра забава, само га не схватајте превише озбиљно.
Sen to Chihiro no Kamikakushi (Spirited Away) - Бриљантна Мијазакијева анимирана фантазија.
Waking Life - Филозофски анимирани филм Рика Линклејтера у коме лик иде кроз сан и расправља о значењу и смислу живота и космоса. Занимљива идеја и реализација.

2002.

CHICAGO - Не знам, није потпуно безвезе, чак и уз присуство Ричарда Гира, кога буквално не могу да смислим, али ме нико неће убедити да је вредан 13 номинација и 6 награда, а нарочито оне за најбољи филм. Извините, али не. Чак мислим да су готово сви остали номиновани наслови бољи. Није то та категорија.

GANGS OF NEW YORK - За овај пројекат, Скорсезе се заинтересовао још касних седамдесетих, али је морало да прође четврт века да се најзад материјализује и отвори сарадњу са Леонардом Ди Каприом. Мало је преразвучен за своје добро и има неубедљиву главну глумицу, али свакако има и чиме да се похвали. Најбољи елеменат је свакако болесно систематични Данијел Деј-Луис, који је месецима пре снимања радио као касапин, говорио тврдим њујоршким акцентом док год је трајало снимање, чак и ван камере, али и наставио да снима сцену, након што му је Ди Каприо случајно у борби сломио нос, да поменем само неке од занимљивости. И остатак екипе махом одличан.

THE HOURS - Нисам гледао, што је брука, знајући колико волим и поштујем Мерил Стрип. Са друге стране, не подносим Џулијен Мур, а и Кидменка са лажним носем, токовима свести и квази-интелектуализмом ми не улива поверење. Не знам, све ми то делује предосадно. Погледаћу некад, свакако, али нема журбе засад.

THE LORD OF THE RINGS: THE TWO TOWERS - Све што имах да кажем о трилогији, већ рекох у претходном делу, то све и овде важи, поштујем све, али није моја шоља чаја. Ипак, свакако бољи филм од "Чикага" и врло добар филм пер се, вероватно и најбољи у серијалу.

THE PIANIST - Веома личан пројекат за Романа Поланског, коме се свашта може приговорити, али му се не може оспорити да зна да режира.  Ништа није спорно, режија, глума, сценографија, емоција. Предуго то траје и пар ствари ми не пије воду, али глобално, можда и успешнији филм на задату тему од "Шиндлерове листе", јер заиста ствара осећај као да се гледалац налази у пољском гету четрдесетих. Сирова експресивна моћ Едријана Броудија и Томаса Кречмана, али пре свих, самог Поланског, доноси ванредан доживљај. Осмица.

Impostor -  По мени потцењен филм о лову на ванземаљске репликанте (не, није римејк "Блејд ранера", нити има претензију да буде тако добар, нити има било какве везе са њим, сем те далеке премисе). Добра екипа, Синис, Д'Онофрио и Медлин Стоув. Ако ништа друго, није досадан, што се не може рећи за већину новијих филмова.
The Mothman Prophecies - Солидан, упркос Ричарду Гиру.
John Q - Дензел доминира у уобичајеном too good to be true калупу. Све и некако, али крај је толико бљутав и усиљено патетичан да немам речи. Штета, било је потенцијала. Џејмс Вудс и Роберт Дувал стандардно добри, остали не много запажени.
Dragonfly - Гледао сам једном, прилично давно, па се не сећам баш најбоље. У сваком случају, мислим да је у питању Кевин Костнер који покушава да комуницира са мртвом женом. У том тренутку ми је било интересантно, не гарантујем шта би било данас. Том Шедијак се, ето, окушао и у озбиљном филму, углавном је познат по комедијама са Џимом Керијем.
Ice Age - Одлично. Уз "Шрек", вероватно најбољи анимирани филм у овом периоду.
Death to Smoochy - Људи који су гледали кажу да је у питању типична комедија Денија Де Вита, прожета оштрим, циничним хумором. Ту је и солидна екипа. Погледаће се.
Panic Room - Дејвид Финчер се одавно срозао као редитељ, али из поштовања према "Седмици", "Игри" и "Борилачком клубу" још увек имам одређено поштовање и кредит за њега (можда га више нећу имати после "Gone Girl", видећемо). Ипак, најниже је пао са овим испртком од "напетог трилера" у којој провалници играју игру мачке и миша са Џоди Фостер и ћерком јој. Испразан сценарио препун клишеа и усиљене тензије, те бедних покушаја хумора.
Murder by Numbers - Рајан Гушче и Мајкл Пит су два богата и обесна клинца који из досаде чине савршене злочине, али налетеће на себи равног кад их дохвати Сандра Булок. Нешто вам не штима у реченици? Па, не штима ни у филму. Осим што је избор Булокове за бедес детективку ветерана са сто проблема болно погрешан, филм такође болује од свих могућих клишеа везаних за остварења те врсте. Једноставно није чак ни забаван, јер кад се ухвати шаблон, Стиви Вондер може буквално да га преприча по секвенцама.
My Big Fat Greek Wedding - Једино што је ново је спрдња са грчким обичајима, јер је млада одатле. Остало све иде по обрасцу.
Spiderman - Од Спајдермена сам гледао само цртане на старом РТС-у и прочитао неколико стрипова. Не верујем да филмови могу да понуде нешто што би ме заинтригирало.
Unfaithful - Римејк француског филма који вреди видети само због пар спорадичних кадрова Дајан Лејн набијених еротиком. Мени је то било довољно, с обзиром да ми је љубав из детињства. Ако се то прескочи, комотно је могуће прескочити и филм.
Insomnia - Солидан римејк норвешког филма. Паћино је Паћино, али Вилијамс доминира. Кристофер Нолан би могао у догледно време да се врати снимању "нормалних" филмова.
Bad Company - Ни генијални Ентони Хопкинс није могао ово да извади. Џоел Шумахер дефинитивно има неких проблема са балансом између филмова као што су "Falling Down" и "A Time to Kill", насупрот рецимо Бетмена и Робина, или овог срања.
The Bourne Identity - За праву верзију, гледајте ТВ филм са Ричардом Чемберленом.
Minority Report  - Није то лоше изгледало кад сам гледао, али сувише се ствари не сећам, мораћу још једном пре коначне оцене. Чини ми се ипак да је предугачко.
Road to Perdition - Добар трилер и један од последњих филмова где је могуће у пуном сјају видети великог Пола Њумена. Додуше, са предвидивим исходом.
Signs - Изузетно идиотски филм. Ванземаљцима смета вода. Више логике има чак и оно говно у коме их убија шампон, са Дејвидом Духовнијем.
Ying xiong - Ремек-дело вуксија поджанра, најбољи из те бранше, уз "Притајеног тигра, скривеног змаја". Визуелно феноменалан, са добром причом и глумцима, најбољи филм Џета Лија, а и остали су на висини задатка. Мане су минорне да би се спомињале.
Simone - У суштини веома слаб филм, али не потпуно без поенте. Како медији управљају свиме и могу да раде шта хоће, па и да направе звезде од компјутерски симулираних жена. Ипак препоручујем да на задату тему одгледате филм "Network" који сматрам Светим писмом кад је то у питању. То је ремек-дело и нема даље.
Undisputed  - Забаван боксерски филм смештен у затвору. Убедљиви Весли Снајпс и Винг Рејмс, и сјајна рола Питера Фолка. Иза камере легендарни Волтер Хил.
Red Dragon - Други филм по снази у трилогији рађеној по Томасу Харису. Одлична екипа је ту уз Хопкинса, доминирају Фајнс и Нортон. Ипак, ни принети "Јагањцима".
The Rules of Attraction - Занимљива сатира Америке, рађена по предлошку Брета Истона Елиса. Није популарна као "American Psycho", али је веома добра. Тада још увек анонимус, а данас свима најдражи серијски вампир глуми педера и доста добро то ради.
White Oleander - Просечан филм, али Мишел је легенда, њу бих гледао и како два сата прави сендвич, а камоли да глуми робијашицу.
The 51st State - Спорадично забаван филм. Семјуел Ел у свом елементу.
The Ring - Наоми Вотс није лоша и има неколико солидних сечки, али ништа револуционарно. Оригинал из Јапана је бољи.
Analyze That - По свему инфериоран одличном првом делу, мада има две сцене у којима ме блентави Де Ниро насмејао (шифре "игла" и "менаџер").
Catch Me If You Can - Занимљиво, али предуго.
25th Hour  - Филм који би вероватно већ био заборављен да није одличног Нортона и чувеног монолога у купатилу.
Adaptation - Један од бољих Кејџових филмова. И остатак екипе веома солидан.
Cidade de Deus - Већ култно бразилско остварење. Погледајте.
Confessions of a Dangerous Mind - Режисерски првенац Џорџа Клунија. Није лош, надасве забаван филм. Сем Роквел је геније, а чак ни Џулија Робертс није много иритантна.
Dolls - Три прелепо усликане, неповезане приче о љубави. Наравно, депресивне до зла Бога, како то само азијски филмови умеју.
Equilibrium - Варијација на Орвелову "1984". Има две-три крајње паљевинске сцене, али добро то изгледа, Кристијан Бејл у топ форми, те неколико заиста емотивних тренутака.
Far from Heaven - Добра драма о расним и сексуалним тензијама, упркос томе што изузетно не волим Џулијен Мур и Дениса Квејда.
In America - Погледаћу првом приликом због реномеа и резимеа Џима Шеридана (не рачунајући оно са Фифти Сентом).
Mou Gaan Dou - Хонконшки оригинал по коме је Скорсезе снимио "The Departed". Има бољи крај од римејка по мени. Одличан, напет, изузетно реализован.
Oasis - Добра корејска (мело)драма о сусрету и зближавању двоје вечитих губитника, у свету у ком је свако од њих на свој начин осуђен на пропаст.
Phone Booth - Шумахер се овде исправио. Клаустрофобични трилер спакован у 90 минута има штошта да понуди, пре свега добру глуму Колина Фарела, а то је нешто што се не виђа често.
Boksuneun naui geot - "Саосећање за господина Освету" је фантастични трилер, први у тзв. осветничкој трилогији Чен-Вук Парка. Ванредно исприповедан, напет до максимума, не штеди никога, удара у стомак (а богами и међуножје) и оставља утисак. Прва лига.
Hable con ella - Нисам још гледао, али препоручен ми је. Убрзо ћу, надам се.
Uzak - Исто.
Tasogare Seibei - Веома добар модерни самурајски филм у маниру Куросаве и Кобајашија. Право освежење. Био сам врло пријатно изненађен.
The Magdalene Sisters - Заслужен Златни лав. Одлично.

2003.

THE RETURN OF THE KING - Већ рекох шта сам имао о том серијалу филмова. Ако стигнем, поновићу га ускоро, да проверим, али оно што већ сада могу да кажем - 11 Оскара - што би рекао горепоменути Ед Нортон у горепоменутом монологу - give me a fucking break!

LOST IN TRANSLATION - Апсолутно ми није јасно на коју фору је овај филм зарадио Оскара за сценарио. Када сам га први и једини пут гледао, био ми је неописиво досадан, а ја сам човек који воли да се радња развија споро. Бил Мареј је некакав циник који гледа у једну тачку, а Скарлет је дрвена. Ако баш хоћете филм Софије Кополе, одгледајте "Virgin Suicides", није ремек-дело, али је "Казабланка" за ово смеће.

MASTER AND COMMANDER - Поштујем Питера Вира и Расела Кроуа, али нисам гледао. И не вуче ме. Не знам зашто.

MYSTIC RIVER - Један од најбољих филмова Клинта Иствуда кад је режија у питању. Напета прича, изузетна глума свих умешаних (нарочито двојице Оскароваца), интензивне емоције и прича која вас не напушта ни после завршетка. Има пар минорних пропуста, али у питању је готово савршено реализован филм, који тера на преиспитивање и оставља горак укус у устима.

SEABISCUIT - Колико сам чуо, у питању је спортска драма са Тобијем Мегвајером. Оверићу.

21 Grams  - Сјајно испредена прича о љубави и освети. Мало је тешко испратити у првих сат времена, док похватате ко, шта, како, о чему и зашто, али све у свему, сјајан филм.
American Splendor - Нисам гледао, у питању је неки real-life цртач стрипова који је прилично чудан, игра га Пол Ђијамати. Звучи обећавајуће.
Bad Boys 2 - Ни принети првом делу, који је једини гледљив филм који је Мајкл Беј снимио. Наставак има две добре сцене, од којих је боља она када двојац плаши дечка Маркусове ћерке.
Bad Santa - Мени врло симпатична црна комедија о необичном "пријатељству" једног лопова прерушеног у Деда Мраза и једног дебелог, одбаченог клинца. Били Боб Торнтон у свом најбољем циничном издању, ишчашени хумор и једна од мени најсмешнијих сцена у новијој историји филма (боксовање са патуљком).
Big Fish - Тим Бартон на свом терену и у свом маниру, овога пута (хвала Богу) без Џонија Депа. Уз Бетмене и Едварда, вероватно његов најуспелији филм.
Bruce Almighty - Изостаје уобичајена вибрација Џима Керија, али има две-три смешњикаве сцене, понајвише она када Стив Карел чита вести. А и увек је кул кад се појави Морган Фримен, а камоли кад глуми Бога.
Cheaper by the Dozen - Стив Мартин се труди, али ово није ни принети верзији из 1950. са Мирном Лој и Клифтоном Вебом.
Keulraesik - Корејска патетика, за три копља боља од америчке.
Cold Mountain - Нисам гледао, не улива ми покојни Мингела неко поверење. Мада, можда оверим у следећих пар година. Нема журбе.
Confidence - Код нас ингениозно преведен као "Лака лова", просечан трилерчић, ништа посебно. Дастина Хофмана је увек лепо видети, а Енди Гарсија ме нервира још од "Кума 3", тако да је то то. Нека средина.
Daredevil - Жали Боже уложених пара: Сироти Мајкл Кларк Данкан је добар као Кингпин, али остало је за заборав. Бен Есфлек је у рангу Хали Бери у улози Жене-мачке. Још једном бих искористио прилику да кажем "Јеби се" Зеку Снајдеру који га је одабрао за новог Бетмена.
Dogville - Нисам гледао. Личи ми на предугачку и пренатрпану квази-уметничку папазјанију. Поштујем Фон Трира, али ето, из неког разлога, овај филм редовно прескачем. Ваљда ћу се једном и одважити да га погледам.
Elephant - Филм инспирисан Колумбајн масакром. Прилично верно приближава сво безумље тог чина, али је мало превише квази-уметнички за мој укус. Гас Ван Сант је, наравно, потпуно очекивано морао да убаци и педерске конотације.
Ondskan - Фантастичан шведски филм о момку који због кратког фитиља бива избачен из школе, а потом уписан у другу, елитну, где ће се научити раду и дисциплини, као и контроли беса. Но, као и увек, зло је увек највеће где га најмање очекујемо. Врхунска режија и глума.
Finding Nemo - Забаван филм, универзално вољен и данас.
Gigli - Морао сам и ово да убацим, ванредно глуп и бесмислен филм, не знам само ко га је финансирао и зашто је уопште снимљен. И због чега се, за Бога милога, појављују Ал Паћино и Кристофер Вокен, осим ако нису у баш озбиљној финансијској були, у шта некако сумњам. Никад нисам узимао ИМДБ оцену за озбиљно, али 2.3 ипак говори нешто.
Gothika - Има добру премису, али са сваким минутом који протекне, поенте је све мање. На крају се осећате превареним и желите назад утрошено време. Глупост.
House of Sand and Fog - Врло једноставна прича, али феноменална глума издиже филм изнад просека. Бен Кингсли и Шоре Агадишлу бриљирају, а и Џенифер Конели је тих година баш била "у зони". Емотивна драма која не држи баш увек највиши ниво, али је свакако одлична.
The Human Stain - Очекивао сам више од екипе Бентон-Хопкинс-Кидман-Харис. Гледао сам га одмах по изласку на буђавом снимку, не могавши да чекам, те сам мислио да ће друго гледање поправити утисак. Није. Има ту коректних елемената, али све је то и превише усиљено.
Identity - О њему сам већ писао у тексту о двоструким личностима. Није лош, али има мане.
Intolerable Cruelty - Клуни и Зита-Џонс потпуно без хемије, а Коенови на територији која није њихова. По мени потпуни неуспех.
Ju-on - Веома солидан јапански хорор. Класична прича о уклетој кући, прожета релевантном иконографијом, неколико правих сечки, солидна глума.
Kill Bill - Свима већ познати винтиџ Тарантино, кунг-фу омаж, прожет референцама на друге филмове и кинематографије и одличном музиком. Није као прва два његова филма, али је свакако добар. Ко се успротиви позивајући се на насиље, нека прогугла ко је Квентин.
Ruang rak noi nid mahasan - Добра тајландска драма о односу суицидалног Јапанца и жене код које је принуђен да живи. Нуди нека оригинална решења, а такође је квалитетно одглумљена.
The League of Extraordinary Gentlemen - Баш лош филм који је окончао глумачку каријеру Шона Конерија, и то је вероватно једино по чему ће се памтити.
The Life of David Gale - Кевин Спејси поново бриљира, а Кејт Винслет и Лора Лини достојно помажу у разоткривању приче борца против смртне казне осуђеног на смрт. Све је супер режирано и одглумљено, напетост постоји од почетка до краја, мало ми измиче поента на крају, али свеједно, баш добар филм.
Jeux d'enfants - Нисам марио ни две секунде за ово двоје размажених идиота којима су игрице важније од живота. Знам да је ово само филм, али кад чујем да је ово "зрела романтична драма без клишеа", стварно ми буде смешно. Двоје имбецила коректно глуме, чак су се Котијарова и Кане смували радећи на филму (свака част), али не схватам "генијалност" овог пројекта.
Matchstick Men - Интересантан филм, чак ни Ниџа Кејџ није толико иритантан као опсесивни компулсивац са Туретовим синдромом који са партнером Семом Роквелом телефонски вара људе. Сусрет са једном девојчицом му мења живот, но нажалост, све иде ка изузетно предвидивом "hustlin' the hustler" завршетку. Није лоше, могло је много, много боље.
Salinui chueok - Изузетан корејски кримић о напорима да се реши серија убистава. На сву срећу, филм не робује холивудским шаблонима и то му доноси велики квалитет.
The Missing - Добар вестерн и један од мање популистичких наслова Рона Хауарда, о човеку који живи по индијанским принципима и мора да се удружи са отуђеном ћерком коју је давно напустио да би јој помогао да пронађе сопствене две ћерке, које је неко отео. Напетост расте, а резултат је неизвестан до краја. Томи Ли Џонс и Кејт Бланшет веома добри, задовољан сам.
Monster - Некако ми је било отужно да гледам расточену Шарлиз, па сам ово прескакао. Чини ми се да квалитет, ако га има, лежи у њеној изведби, док ми је сама супстанца и суштина веома варљива и мислим да је заправо нема много.
Oldeuboi - Средишњи део поменуте "осветничке трилогије" који доноси заиста експлозивни микс - нешто акције, мрвицу филозофије, тону првокласног саспенса, сцену-две од којих ћете се стрести, изванредну глуму и музику, као и прави правцати емотивни вртлог. Без обзира на ситне мане, у питању је заиста врхунски филм и не могу довољно да га препоручим.
Once Upon a Time in Mexico - Нисам гледао, а и не занима ме превише, чини ми се да је од Бандераса и Селме виђено отприлике све што треба у "Деспераду", не верујем да могу ишта ново овде да понуде. Мало интригирају Мики Рурк и Џони Деп, али не довољно.
Open Range - Солидан, мада помало шаблонски вестерн Кевина Костнера. Ипак, свидео ми се, фино је снимљен и одглумљен, а Анет Бенинг и Роберта Дувала је увек лепо видети.
Order - Просечан религијски трилер са Хитом Леџером. Ништа више од тога.
The Recruit - Ал Паћино помало извлачи овај скромни трилер, али како време пролази, интересовање за главног јунака (Колин Фарел) прогресивно пада.
The Room - Морате да га гледате да бисте веровали. У питању је толики треш да је морао и овде да се нађе. Прича о бизарном љубавном троуглу је толико прожета грешкама и манама свих врста да је то за причу. Са правом је неко ово остварење назвао "Грађанин Кејн лоших филмова". Заиста, један од најгорих свих времена.
Runaway Jury - Нисам гледао 7-8 година, али ми се чини да звездана постава овде није донела квалитет. Сећам се да ми је било предосадно и предуго.
School of Rock - Ведар филмић Рика Линклејтера је прилика да се пар пута насмејете и уживате у хитовима класик хард рока. Ако ваша очекивања то не превазилазе, свидеће вам се. Џек Блек је у свом фазону, ради оно што најбоље зна.
Secondhand Lions - Два матора супертешкаша, Мајкл Кејн и Роберт Дувал, удружили су се са тада потенцијалним младим тешкашем, Хејли Џоел Осментом, да направе заједнички филм, то су желели још откако су га видели у "Шестом чулу". Испало је добро, занимљива драма и авантурица која може да забави и опусти гледаоца. Наравно, легенде доминирају, то је увек лепота видети. Добра препорука за одморити мозак.
Something's Gotta Give - Просек. Џек је сјајан, Кијану отужан, а Дајан Китон негде између.
Stuck on You - Срање небеско. Морао сам да га укључим да бих рекао да га никако не гледате. Лош је у сваком смислу. Фарелијеви су дебело подбацили.
Janghwa, Hongryeon - О овом добром корејском хорору сам већ писао у тексту о двоструким личностима. Нема већих замерки. Није ремек-дело, али је фин филм.
Terminator 3: Rise of the Machines - Потпуно непотребан наставак наставка. Двојка је ефектно све завршила, није било потребе ишта настављати, али некоме је зинуло дупе за паре, па је рекао Арнију да се набифла и искеширао му за то 30 милиона. Скупа глупост.
The Texas Chainsaw Massacre - Ни близу надахнутог оригинала Тоба Хупера из 1974, али заправо није толико негледљив филм. Неки просек који може да прође.
Underworld - Било је потенцијала у причи, али реализација је изузетно траљава. Осим лепоте Кејт Бекинсејл и злокобног присуства Хуга Вивинга, филм има мало шта да понуди. Да, ту су такође и велике недоследности у вампирско-вукодлачкој иконографији. Уопште нисам задовољан финалним производом, а камоли чињеницом да постоји и неколико наставака.
Vozvraschenie - Сјајан руски филм о одрастању на тежи начин. Млади глумци пружају прави емотивни ролеркостер и поручују да се на њих мора озбиљно рачунати. Прича је смештена у хладне крајеве, али заслужује топлу препоруку. Један сусрет ће заувек променити животе двојице дечака и приморати их да се суоче са неким непријатним чињеницама. Одлично.
Zatoichi - Модерна филмска верзија популарне приче о слепом самурају доноси све што је потребно једној доброј самурајској драми. Славни Такеши Китано режира и игра главну улогу.


2004.

MILLION DOLLAR BABY - Симпатична премиса, Клинт на свом терену што се тиче тумачења маторог циника кога прогоне духови прошлости (то му је трејдмарк у каснијим улогама), Морган уобичајено сигуран. Хилари је таман довољно мушкобањаста и довољно набифлана да одигра боксерку. Фино све то тече, али је предвидиво и пред крај тоне у непотребну патетику. Коректно је, али ништа специјално неочекивано кад је тај концепт у питању.

THE AVIATOR - Занимљива биографска драма у Скорсезеовој режији и свакако једна од најбољих улога Леонарда Ди Каприја. Нажалост, још нисам гледао Реја да бих правио упоредну анализу, али смрди ми на крађу, пошто је Лео заиста до танчина скинуо понашање опсесивног компулсивца. Увек је лепо гледати Кејт Бекинсејл, а и Бленшетова је пристојно скинула Кејт Хепберн, нарочито ако се има у виду да је Аустралијанка. Добар је.

FINDING NEVERLAND - Малчице је спор и углавном предвидив, али овај филм је заиста освежење у смислу улоге Џонија Депа, који се не кревељи, не дрогира и није некакав фрик. Наравно, ту је и стандардна критика друштва која обично провејава кроз овакве филмове, ништа нападно, али ипак видљиво. Кејт је исто веома добра.

RAY - Нисам гледао, али планирам да то врло ускоро исправим, јер желим да видим да поменути Ди Каприо није покраден због старог клишеа "инвалид добија Оскара". Очекујем да је стварно задро у психу Реја Чарлса и очекујем добар саундтрек, те две ствари су под обавезно да бих озбиљно схватио овај филм.

SIDEWAYS - Срам ме било, ни ово нисам гледао. Знам да је режирао Александар Пејн, чији други филмови су ми били углавном ОК, да је у питању роуд муви, те да глуми Пол Ђијамати. Погледаћу, свакако, што је пре могуће.

The Butterfly Effect - Веома добар и занимљив СФ трилер који сам замало пропустио због Ештона Кучера. Он јесте идиот и скоро сви филмови које ради су очајни, али знате оно о ћоравој коки? Е, овај филм је његово нађено зрно. Био сам фасциниран као студент, и то се досад није много променило. Напето је од почетка до краја. Заиста одлично.
50 First Dates - Метиљави Адам Сендлер и Дру Беримор добро функционишу на екрану још од "Свадбеног певача", чак сам скоро гледао и њихов трећи заједнички филм (додуше,заборавио сам како се зове). Ово је други, и није ништа посебно. Није смеће, али нема у њему ништа оригинално, другачије и лепше него иначе. Непотребно је развучен и (нужно) репетитиван, али ако сте у том фазону, погледајте поново "Дан мрмота", бољи је.
EuroTrip - Одлично стартује и негде до пола имате чему да се надате, а онда почиње вртоглаво да срља у пропаст, напрасно поставши болно недуховит. Одлична мини-секвенца Мета Дејмона. Појављује се и Пеђа Бјелац као побожни Римљанин. Скоти дазнт ноу.
The Passion of the Christ - Гледао сам га у биоскопу где су ми највећи утисак биле оне најмучније сцене и само се њих и сећам, те ћу морати поново да га оверим ради потпунијег утиска. Имам огромно поштовање према Мел Гибсону као режисеру (волим га и као глумца, али оно што је урадио режирајући "Храбро срце" и "Апокалипто" је заиста запањујуће. Такође, свака част за кохонес око коришћења арамејског у дијалозима. Дакле, очекујем много.
Secret Window - Већ сам писао у једном од претходних текстова о овом филму. Предвидивост га убија. Глума је махом у реду, али стоји онај осећај да је било много више потенцијала.
Dawn of the Dead - Доста је добар. Наравно, Ромеров оригинал из седамдесетих је бољи.
Eternal Sunshine of the Spotless Mind - Веома добра романтична драма Мишела Гондрија која је тада вратила наду да оригиналност у Холивуду није потпуно изумрла, нажалост само за кратко. Идеја о брисању сећања на прошлу љубав је сјајна и нигде није тако до краја изексплоатисана као овде. Добар избор протагониста, иако Џим Кери делује помало премрзовољно за своје добро, али такав му је карактер. Са друге стране, Кејт је у свом елементу као отворена и помало разуздана Клементина, сјајна је. Илајџа Вуд и Кирстен Данст су индивидуе које ми генерално иду на репродуктивац, али чак ни они нису лоши овде. Свиђа ми се и наслов, узет из песме Александра Поупа, на шта постоји референца у филму.
Taking Lives - Анђа се намерила на серијског убицу, али та потрага има пуно препрека. Бла, бла, бла, два сумњива типа, с једним је већ кренула да општи, морална дилема, бла, бла, бла. Провалићете све у првих сат времена, нема грешке, све сте то већ видели.
The Ladykillers - Коенови су урадили овај римејк класика из 1955. и нису се прославили. Том Хенкс и екипа упадају да опљачкају бабу, али испод бабе сто ђавола вире. Ма колико ја готивио Тома, Сер Алек Гинис то ради боље у британском оригиналу.
The Whole Ten Yards - Наставак "Убице меког срца". Ни први није нешто, а камоли овај.
The Girl Next Door - Заправо доста добар филм, а у поређењу са очекивањима, фантастичан. Мора да је нешто било у ваздуху те године кад су у питању романтичне драме/комедије, јер сам заиста успео да поверујем у приказане емоције. Наравно, Елиша ми је отад постала предмет обожавања, штета што углавном снима срања. Заиста штета.
Shaun of the Dead - Сјајна британска пародија на "Dawn". Права хорор-комедија.
Man on Fire - Солидан, чак доста добар римејк. Дензел у свом елементу, поново тумачи профил у коме се осећа најсигурније, и који ме изузетно нервира, али морам да кажем, то овде уопште не делује лоше, чак је на моменте одлично.
Laws of Attraction - Некад сам стварно мрзео Џулијен Мур, сад је то почело мало да бледи, није она баш без талента, и може да заблиста понекад. Нажалост, то овде није случај, а чак и да хоћу да опростим недостатак хемије између ње и Пирса Броснана, као и све клишее из књиге, не могу да опростим то што филм неодољиво личи на "Адамово ребро", а није римејк.
Mean Girls - Филм очито намењен да буде star vehicle за Линдзи Лоуен, међутим њу су занимале друге ствари. Класичан средњошколски филм из женске визуре, ни мање ни више.
Kill Bill vol.2 - Замишљен изједна, али је изашао одвојен од првог дела, од кога је реално слабији за нијансу, мада има добрих сцена и музике, наравно.
Troy - Жешћа глупост и идиотизам. Свестан сам да су за благајну били битнији набифлани Бред Пит и пичкасти Орландо Блум, али филм је толико пун рупа да немам речи. Од огромних непрецизности у односу на књигу, преко углавном лоше глуме, до траљаве реализације одређених сцена. Да човек не поверује да је Волфганг Петерсен у срећна времена режирао "Подморницу", ремек-дело своје врсте. Филм донекле спасавају Брајан Кокс и Питер О'Тул.
Shrek 2 - Није лоше, засмејава појава Мачка у чизмама и још неких ликова, али први део је ипак закон и далеко је изнад наставка.
The Stepford Wives - Ова верзија је ту и тамо, баш ништа посебно, иако је Никол Кидмен била коректна. Али, у сваком тренутку бих пре изабрао оригиналну верзију и Кетрин Рос. Занимљива премиса и просечна егзекуција, да сумирам у једној реченици.
The Terminal - Спилберг је изашао из своје уобичајене жанровске зоне комфора, што је за похвалу, и као што рекох, волим Тома Хенкса, али осим њега, овде заиста има мало шта за похвалити. Изузетно смешна (не на добар начин) премиса, неуспели покушаји духовитости, превише развучени сегменти. Неке идеје су добре и има пар лепих сцена, али то је све.
Fahrenheit 9/11 - Вероватно најуспелији Муров документарац, мада су и остали ОК. Још једно разоткривање јавне тајне зване "inside job" везане за 11. септембар.
The Notebook - Осим чињенице да је Рајан Гушче у филму, не видим посебан разлог за оволико балављење око овог наслова (сад ће оне да питају, је л' то мало). Права, одурна, комерцијална "романтична драма" прављена на тај начин да дирне одређену циљну групу и на тај начин напуни касу. Овај филм је пројектован за велике успехе, исто као што је рецимо "Титаник" на силу постао филм године и напаковао 11 Оскара. Сви елементи су ту, и ја претерујем са употребом речи клише у овом тексту, али заиста, овај филм је покретни клише од почетка до краја. Све виђено хиљаду пута, све се зна од првог минута, ни трунка неизвесности не постоји, тако да је за мене овај филм као шминкање мртве бабе - џабе вештачко улепшавање када је у својој суштини лош. Још она патетика на крају, ослеп'о сам, што рекоше у "Џет сету". Има Гушче и других, бољих филмова, овај заобиђите.
Spider-Man 2 - Прво да погледам први.
King Arthur - Гледао сам га одмах по изласку, те се слабо сећам, знам да играју Клајв Овен и Кира Анорексија, те да ми је главни утисак био - па, добро, очекивао сам горе. Поновићу.
Shi mian mai fu  - Још једно визуелно ремек-дело Јимуа Жанга. Најбољи модерни вуксија филм уз његовог "Хероја" и "Притајеног тигра" Анга Лија. Јапанац Такеши Канеширо је одличан, а Зији Жанг ће бити велика глумица и на ширем подручју од Кине, сигурно.
I, Robot - И ово ћу морати да поновим, знам да ми је било доста млако кад сам гледао. Од Пројаса ми се више допао "Dark City", мада ни ту нисам баш задовољан крајем.
Garden State - Још један наслов који је пружио више од очекиваног. Повратак у родни град на суочење са неколико непријатних демона прошлости. Врло смео подухват Зека Брафа, који је иначе познат искључиво као откачени Џеј Ди из "Скрабса". Још једна добра улога Натали Портман. Још један од људи које увек волим да видим је Ијан Холм (Еш из "Осмог путника").
The Manchurian Candidate - Све је то врло коректно, Мерил је на уобичајено високом нивоу, Дензел солидан, Шрајбер врло добар, режија инспиративна. Али, зашто је морао да се прави римејк нечега што је већ скоро савршено? Филм Џона Франкенхајмера из 1962. године нуди све то и још више - изузетног Френка Синатру и магичну Анђелу Лензбери која је превазишла Мерил Стрип, што, сложићете се, није лако. Једино ми је Лоренс Харви малчице дрвенаст, али такође солидан. Врхунски трилер, што би и нова верзија била, да није римејк.
The Village - Један од бољих Шјамаланових филмова, који има својих мана и прилично је предвидив, али ту су и многи задовољавајући елементи, пре свега добра глума.
Collateral - Да се понови. Кад сам гледао пре десетак година, са лошим снимком, реакција је била "нит' смрди, нит' мирише". Видећемо.
Layer Cake - Солидан трилерчић у коме први пут видех садашњег Бонда. Помислих тада да ће можда нешто бити од Сијене Милер, али после ме разуверила.
Cellular - Овај филм помињем само да бих рекао колико је то небески шит. Заобиђите га у широком луку и немојте, молим вас, губити време. Један од већих ужаса.
The Forgotten - Добра идеја, добар почетак, траљава друга половина и завршница. Ипак, треба га једном погледати. Џулијен Мур користи прилику да плаче, то је увек волела.
I Heart Huckabees - Врло добра екипа, али недефинисан и веома конфузан филм. Штета.
Saw - Добар концепт, добра замисао и добра реализација. Овај минималистички хорор је одрађен на прави начин и показује да није потребан велики буџет за добру ствар. После су претерали и покварили све безбројним наставцима и полудупастим рип-офовима.
Team America: World Police - Од креатора "Саут Парка" стиже скоро савршена политичка сатира, прожета истим ишчашеним хумором, плус је ту неколико добрих песама. Коме не смета таква врста хумора, ово остварење је за сваку препоруку.
Alfie - Није Џуд Ло без харизме, може он много, али један је Морис Миклвајт.
The Incredibles - Један од бољих анимираних филмова у овом веку. Одлично.
After the Sunset - Симпатичан филм и солидна забава. Најупечатљивији ми је био Вуди Харелсон, који јури двоје главних јунака. Разбибрига, ништа више.
National Treasure - На прво гледање, било је забавно, насмејао сам се два-три пута и испратио авантурицу, али филм је толико пун рупа и нелогичности да је немогуће схватити га озбиљно на било који начин, иако покушавају тако да га продају. Плус, Ниџино стандардно кревељење.
Alexander - Џаба напумпана глумачка екипа, филм све време пуца у празно. Не постоји ниједан искупљујући елемент. Ужас од приче и ужас од глуме.
Closer - Кажу да је добар. Ухватих га на пола пре једно 6 година и ништа нисам скапирао ко ту шта с ким и како. У сваком случају, четворо људи и њихове компликоване везе. Погледаћу.
A Series of Unfortunate Events - Комична мрачна фантазија о злосрећној деци коју малтретира рођак Џим Кери, који хоће да се дочепа богатства које ће они са пунолетством наследити. Спорадично занимљив и солидно одглумљен филм, али заиста ништа специјално.
Spanglish - Још један од шачице нешто бољих филмова са Адамом Сендлером. Добра режија Џима Брукса и невоље кућне помоћнице која не зна енглески и њене ћерке. Сјајна улога Пас Веге и солидан филм уопштено говорећи. Није "Време нежности", нити "Емитовање вести", али је сасвим ОК.
Hotel Rwanda - Никако да га погледам, а имам утисак да би требало.
Meet the Fockers - Дастин Хофман ми је био занимљив, остало је за заборав.
Being Julia - Добар спој драме и комедије са веома шармантном Анет Бенинг у главној улози. Она блиста као глумица која мора да усклади лични и пословни живот након сазнања да је муж вара. Чини то на занимљив начин и успешно носи филм на својим плећима.
Dead Man's Shoes - Бивши војник се враћа у родно место да се напије крви ситним криминалцима и барабама које су мучиле његовог заосталог брата. Непретенциозан мали филм, спакован у 90 напетих минута, је прилично добар, узевши све у обзир.
The Life and Death of Peter Sellers - Нисам гледао, али мораћу, због Џефрија Раша.
Stage Beauty - Романтична драма о мушкарцу специјализованом за улоге жена, коме каријера почиње вртоглаво да пада када се женама одобри појављивање на сцени, те његовом односу са верном гардероберком која и сама има аспирације везане за глуму. Занимљиво је све то, али ништа заиста озбиљно.
La Mala Educacion - Један од Алмодовара који ми је промакао, проверићу.
Mar Adentro - Сјајан филм Алехандра Амењабара, кога сам већ доста хвалио, који је поприлично комерцијалан, и јесте побрао готово све могуће награде за које се такмичио, али морам рећи заслужено. Хавијер Бардем блиста у улози Рамона Сампедра, који се безмало 30 година бори за право на еутаназију, након што остане квадриплегичар после несреће. Бриљантан материјал је омогућио Бардему да демонстрира веома јаке емоције и убеди нас у веродостојност свога лика. Он је ту прилику искористио.
Bin-jip - Буквално преведено са корејског, "Празна кућа" Ким Ки-Дука је одличан филм који више говори сликама него дијалогом, о чудној вези једног усамљеника са удатом женом у чији је стан провалио. Има веома мало дијалога, али ко зна где да гледа, видеће много.
The Machinist - Психолошки трилер познат по невероватној телесној трансформацији Кристијана Бејла који је снимао са 55 кила и заиста, као и његов лик, није спавао, да би добио потребан изнурен изглед. Добар психо-трилер, који, истини за вољу прати устаљене шаблоне, али реализација је доста добра. Препун референци на Достојевског, филм прати Бејла који пати од несанице и прогресивно губи контролу над собом кад схвати да из неког разлога хоће да га се отарасе. Одлична улога за њега.

2005.

CRASH - Многи кажу да је ово један од најгорих "најбољих филмова" у историји. Ја не бих ишао тако далеко, иако мислим да не заслужује посебне славопојке, далеко од тога да га треба пљувати преко мере. Свакако је просечан или нешто мало више, дакле ништа посебно, али није смеће. За коначни суд, морао бих поново да га гледам. Сећам се да је Мет Дилон у филму одвратан, а Сандра Булок, као и увек, комична у покушају да одглуми драму.

BROKEBACK MOUNTAIN - Неколико људи којима верујем ми кажу да је добар. Ипак, два и по сата љубавне приче о геј каубојима са свим артси-фартси заврзламама које Анг Ли нуди ми ипак делује мало превише. "Милк" заиста нисам могао да гледам, надам се да је ово барем мало суптилније. Видећемо, можда се и решим убрзо.

CAPOTE - Не сећам се много тога, осим одличне глуме Филипа Сејмура Хофмана. Знам да ми се допало. Мислим да глуми и Кетрин Кинер. Очигледно је те године нешто било у ваздуху кад су у питању филмови о педерима. Мораћу још једном да погледам ради објективније оцене. Бенет Милер је сад радио овог Фокскечера, па да видимо развојни пут.

GOOD NIGHT AND GOOD LUCK - Други редитељски пројекат Џорџа Клунија. Политичка драма-трилер у црно-белој техници која се бави ловом на црвене вештице. Није лош. Ако се добро сећам, Дејвид Стретхерн има занимљиву улогу. Свакако није ремек-дело, али шта јесте?

MUNICH - Спилберг и његови политички ангажовани филмови с којима је Богу досадио. Озбиљна прича као позадина, неколико јаких глумачких имена, али нисам био увучен, далеко од тога. Све делује као бескрвни памфлет, осим пар инспиративних тренутака. Ништа посебно.

Bad News Bears - Пропалица и алкос преузима дечји бејзбол тим пун губитника и покушава да им врати веру у сопствене могућности, а пре свега да себи докаже да није потпун промашај. Били Боб Торнтон је просто рођен за тумачење оваквих ликова. Верзија са Волтером Матауом јесте боља, али и овај филм има шта да понуди, у оквиру својих могућности. Допало ми се неколико политички некоректних шала, још смешнијих и другачијих јер су деца актери.
Batman Begins - Добар почетак нове франшизе. Нолан је морао да вади кестење из ватре после Шумахеровог фијаска и то је урадио врло солидно, узевши све у обзир. Кристијан Бејл и остале познате фаце сасвим пристојно одрађују посао, уз неколико свежих решења.
Brick - Малтене нео-ноар који се дешава у средњошколским круговима. Џозеф Гордон Левит тражи несталу бившу девојку за коју се (наравно) испоставља да није баш била невинашце како је мислио, па су ту дроге и остала модерна зла. Лепо то иде, али нисам најзадовољнији целокупном реализацијом, а и измиче ми поента. Симпатично, али ништа много више од тога.
Broken Flowers - Бил Мареј покушава да лоцира сина, након што сазна да га има, с тим што не зна тачно којој бившој девојци га је направио. Креће одисеја по домовима бивших, самоанализа, трабуњање и остатак стандардног пакета. Досадно је и не води ама баш ничему.
Casanova - Препорука за све обожаваоце Хита Леџера који су се од 2008. сетили да постоји. Не зато што је у питању неки предобар филм, него зато што се појављује у већем делу. Просек. Више ми се допао Доналд Сатерленд, али претпостављам да је то ствар личне преференције ка одређеном глумцу. Опет, не кажем да је Хит лош, само није толико добар као што сад кажу.
Charlie and the Chocolate Factory - Извештачен и инфериоран римејк у односу на верзију из 1971. са сјајним Џином Вајлдером. Боља технологија не чини бољи филм.
Cinderella Man - Слабо га се сећам, био је ОК, кад гледах, али вероватно ништа посебно чим ми ниједна сцена није остала упечатљива. Проверићу поново.
Constantine - Морао сам ово да ставим на листу, пошто се ретко виђа оваква дискрепанца између филма и стрипа по коме је настао. Стрип је оштра и љута критика викторијанског друштва огрезлог у корупцији и неморалу. Филм је, једном речју, велико говно, које са тим апсолутно нема никакве везе, већ се своди на неку испразну "борбу" са демонима.
Corpse Bride - Нисам гледао, мирише на стандардни троугао Бартон/Деп/Картер.
The Exorcism of Emily Rose - Мораћу да поновим. Сећам се да је било боље него што сам тада очекивао, али с обзиром да нисам очекивао баш ништа, то не мора ништа да значи.
Hide and Seek - Разочаравајући трилер са Робертом Де Ниром даје предвидиве резултате, а ни build-up му није нешто ефектан. Има ту пар занимљивости, али све у свему веома слабо.
A History of Violence - Солидан филм Дејвида Кроненберга о мирном човеку који држи ресторан, за кога се испоставља да није баш онакав каквим се представља. Не спада у ранг бизарних ремек-дела из осамдесетих, али бејах задовољан кад сам га гледао у биоскопу. Виго Мортенсен је одличан, као и Вилијем Харт који у пар сцена колико га има демонстрира класу.
The Ice Harvest - Екипа обећава, али ме увек нешто спречавало да гледам. Можда чињеница да Кјузак, кога иначе волим, није снимио добар филм од пре Христа. Видећемо.
In Her Shoes - Ово сам гледао због обожаване Ширли Меклејн, али лоши елементи су овде нажалост превладали. Смех Камерон Дијаз треба прогласити кривичним делом. Од почетка до краја је све било uninvolving.
The Interpreter - Просечан трилер и баш ништа више од тога. Историјски значајан као последњи филм који је снимио Сидни Полак, али осим тога, ништа.
The Jacket - Мораћу да поновим, први пут ми је све било конфузно, мада се нешто нисам ни трудио да разумем, јер сем несрећног Броудија, није било ниједног лика који ми је нешто значио. Видећемо, али не надам се превише. Свакако сам више очекивао, с обзиром да је у питању адаптација дела Џека Лондона. Но, књига је књига, а филм је филм.
Jarhead - После "Америчке лепоте" и "Пута без повратка", чекао сам на ово са нестрпљењем. Међутим, нисам добио баш ништа посебно. Да ли је до лоше књиге, не знам, али много ствари ми је ту фалило, чак ни глума ми није била убедљива, а имао сам огромна очекивања од Гиленхала, на основу "Дони Дарка". "Expectation is the root of all heartache", нажалост.
King Kong - Глупост. Верзија са Феј Реј је стара 80 и кусур година, али је и даље мајка за ово недоношче од филма. Џексоне, егоманијаче и среброљупче, паре нису живот и дигитална технологија није филм. Онај лик који је режирао Bad Taste и Heavenly Creatures би те се данас постидео. Али верујем да те баш брига за то.
Kingdom of Heaven - Дуго нисам могао да гледам ово, јер нисам могао да се навикнем на Блума у кожи витеза. На крају није испало лоше, али ми се чини да је Ридли Скот овде покушао да се још једном омрси на славу "Гладијатора".
Kiss Kiss Bang Bang - Солидан филмић, крими-комедија која је спојила Даунија и Килмера. Један од бољих филмова овог другог отакд је почео да се растаче. Да упозорим, требаће вам добар превод, наркоман се просипа, прича 300 на сат. Добра забава.
The Legend of Zorro - За разлику од првог дела који је био местимично занимљив и имао Ентонија Хопкинса да га покрпи, овај нема баш ништа.
The Longest Yard - Један од два римејка филма из седамдесетих са Бертом Рејнолдсом. Није то лоше, нарочито за филм са Адамом Сендлером, али најбоље смо већ видели.
Lord of War - Није лоше, нарочито за филм са Николас Кејџом у 21. веку. Има мана, али није празан и досадан, може се у њему накратко уживати.
Match Point - Генерално имам јаку аверзију према филмовима Вудија Алена, али овај филм је, на моје велико изненађење, доста добар. Нарочито у последњем делу, када све иде у правцу који нико није очекивао. Добра ствар. Рис Мејерс је deliciously wicked.
Mr. and Mrs. Smith - Нахајповано испразно говно које је спојило најогавнији холивудски пар. Нема дубине, нема супстанце, нема емоције, само решетање мецима и извештачени бедес ликови. Има исту премису као "Част Прицијевих", а не треба говорити колико је слабији.
Proof - Ту и тамо премиса, али иритира Гвинетина "blank" фаца шта год да уради. Просек.
Sin City - Добра ствар, добра екипа, визуелно ингениозан пројекат и одлична улога Микија Рурка. Класичан Родригезов филм, у коме је једну сцену режирао и пајтос Квентин Тарантино (и то ону са главом Бенисија дел Тора). Треба да погледам и наставак, јавља ми се да је доста слабији, али даћу му прилику.
Syriana - Политички трилер, који никако да одгледам. Требало би да буде ОК. Клуни је добио Оскара, па рачунам да не може да буде баш потпуно срање.
Two for the Money - Спортска драма са Паћином и Меконахијем. Није лоша.
An Unfinished Life - Иако је филм крајње предвидив и прати већ деценијама утабану стазу, увек је добро видети Редфорда и Фримена на задатку, а и Џеј Ло није одурна као обично.
Walk the Line - Одличан филм који прати причу о Џонију Кешу и Џун Картер. Изузетне глумачке креације Финикса и Витерспунове, уз подршку Роберта Патрика. Један од најбољих мејнстрим филмова године и требало је да буде макар номинован.
The Weather Man - Солидан и интересантан филм, нарочито за филм са Николасом Кејџом у 21. веку. Овде стварно није лош, у улози метеоролога усред кризе средњих година који покушава да поврати стари живот, буде добар отац и заради поштовање свог оца. Сув и помало мрачан хумор доприноси квалитету, а и Гору Вербинском је користио излазак из пиратског окружења кад је режија у питању.
The Proposition - Туробни вестерн са занимљивом премисом и праћен одличном музиком, али не испуњава очекивања у другом делу. Гај Пирс је ванредно злокобан као негативац.
Revolver - Види се да је у питању Ричијев филм, мада нема толико фазона и забаве као "Двоцевке" и "Снеч". Можда га треба одгледати два пута ради неких разјашњења.
Dalkomhan insaeng - Моћна корејска гангстерска трилер-драма у којој утеривач дугова за мафију бива присиљен да преиспита начине на које је дотад пословао, чак иако то значи да ће довести себе у опасност. Филм не штеди никога, пун је насиља и емоција, како само корејски филмови могу да буду, али на крају се исплати.
Chinjeolhan geumjassi - Последњи део Паркове осветничке трилогије, можда најблажи у емотивном импакту, али далеко од тога да је слаб. Треба га гледати у пакету са прва два.