Вишеструке личности на филму

Поремећај вишеструке личности је прилично често присутан као део заплета у светској кинематографији, те је ред да се и о томе прозбори која реч. Ја вас сада нећу замарати са медицинским дефиницијама из области психологије и психијатрије, већ ћу се посветити филмовима који су прилично добро обрађивали поменуту тему. Због њене осетљивости, неопходно је бити веома пажљив при презентовању датог поремећаја, тако да то делује уверљиво и неисфорсирано. Такође, плашим се да такође има људи који све то не схватају довољно озбиљно, па им звучи као фолирање или потреба за пажњом. Наравно да то није случај, али ја ћу се сада задржати само на филмовима, као што сам већ и рекао.

Трудићу се да се ограничим на коментарисање познатих филмова у којима је у једном јуначком телу присутно више личности, и оних где само особа о којој је реч види неке друге личности које су део њега (назовите то алтер-егом или како већ хоћете), а да избегнем оне у којима су два "лика" заправо различити аспекти исте личности, као што је на пример случај код већине суперхероја. Већина ових наслова је апсолутни мејнстрим и то није спорно, циљ овог текста и није ископавање неких опскурних остварења, мада ће у будућности бити и тога. Мислим да сваки од ових филмова треба погледати, али не мислим да је сваки од њих ремек-дело, чак има и врло просечних. Наћи ће се ваљда за сваког понешто. А вероватно ћу нешто и да заборавим. Нумерација свакако није фиксна, она може да варира чак и од данас до сутра.

                                                *** СПОЈЛЕРИ ***

20. ЧАСНИ ПОМЕН - Roy (Primal Fear, 1996)

Овај филм Грегорија Хоблита би био поприлично боље пласиран да нема тај последњи твист на самом крају који открива да је шизофренија на коју се Едвард Нортон (у бриљантној дебитантској улози) извукао са робије, уствари одглумљена. Фино је истранжирао девојку и надбискупа педофила, довољно заинтересовао егоцентричног адвоката да га брани бесплатно, а онда искусно одиграо на карту лудила и подељене личности, правио се да је доброћудни злостављани дечко, тврдивши да је за убиство одговоран зли део његове личности, чијих се поступака он касније не сећа. Едвардова глума је заиста прворазредна, и право је уживање видети како ново лице глумачки једе за доручак самозваног хотшота и вечитог надувенка и увређену младу, Ричарда Гира, који за три секунде скида са лица самозадовољно-саркастични смешак који је носио у току целог филма. Да се филм састоји само од те сцене, опет би био вредан гледања, бар за мене, који у глумачком смислу, гајим озбиљан анимозитет према Ричарду Гиру. Са мачо стране у реалном животу му се мора скинути капа, јер је човек својевремено хефтао Синди Крофорд и за то ће увек имати максимални респект од мене. Елем, не обазирите се на спојлере, погледајте филм, вреди. И прочитајте књигу.

19. Charlie - Me, Myself, and Irene (2000)

Кључна ствар у вези са овим филмом је да га не схватате сувише озбиљно, јер му то није ни сврха. Мада, ако знате да је у питању филм са Џимом Керијем, док су иза камера јединствено бизарна браћа Фарели, онда већ отприлике знате шта можете да очекујете. Џим глуми Чарлија, пандура који је толико добар да је постао свачији отирач за ципеле. Када га у једном тренутку најзад гурну преко ивице, у самоодбрани ствара лик Хенка, који је сушта супротност Чарлију, неотесани манијак који хоће да искористи свакога и увек тражи шансу да се огребе, нарочито за секс. Чарли добија наизглед рутински задатак враћања наводно одбегле Ајрин (Рене Зелвегер) у државу Њујорк, али га константно омета корумпирана полиција, као и чињеница да се Хенк константно појављује у крајње неадекватним моментима. Ако вам не смета ишчашени хумор по коме су двојица редитеља већ позната, препун грубих шала и сексуалних конотација, мислим да ћете уживати, тим пре што је, по мени, уз "Лажов, лажов" и "Ејс Вентуру", ово Џимова најуспешнија комедија. Наравно да није у питању светски класик, већ класични time-killer, али свеједно, успео је пар пута да ме насмеје, што не може да се каже за 95% модерних комедија. То је већ довољна препорука.

18. John Skillpa - Peacock (2010)

Овај сасвим солидан филм није имао не знам какву прођу нити је нешто екстра познат, али има неких својих квалитета који га чине легитимним чланом ове листе. Иако је сценарио помало конфузан на моменте, карактеризација је сасвим задовољавајућа и ситуација у којој се нашла главна личност се може разумети како треба. Реч је о повученом и ненаметљивом банкарском службенику Џону, који отаљава живот у градићу из наслова у Небраски. Можда је један од разлога повучености и велика тајна коју има, а то је да у њему живи још једна личност, Ема, која му спрема доручак и ради кућне послове. Личности се ниједног тренутка не преклапају, функционишу сасвим одвојено, иако су свесни постојања оног другог. А онда, бизарна железничка несрећа мења све и присиљава главног јунака/јунакињу на фундаментално преиспитивање. Мора се рећи да је Килијан Марфи одиграо сјајну улогу, ја нисам нешто навикао да он заслужи неке велике похвале, али овде је остварио одличну ролу, балансирајући између два потпуно супротна сензибилитета, па на крају крајева, и пола. Адекватну подршку пружају имена попут Сузан Сарандон, Елен Пејџ и Била Пулмана. Евентуалне замерке би се свеле на неке техничке ствари које нису најсрећније обрађене, као и мање логичке недоследности, али опет, овај филм је рецимо измислио логику за општепопуларни "The Notebook", с тим што шупља прича тамо никоме не смета.

17. Mort Rainey - Secret Window (2004)

Дело по литерарном предлошку Стивена Кинга. О писцу у изолацији и његовој ауторској блокади. Ол врк енд ноу плеј...а, чекај, ипак није у питању "Исијавање". Овде је у питању писац у редитељској столици, и то Дејвид Кеп, који нам је са једне стране подарио бритко писаније виђено у одличном Де Палмином "Карлитовом путу", али са друге и бисер квази-трилера, ретко бедан филм "Соба панике", који је сигурно најгори у режији Дејвида Финчера. Рекао бих да је "Тајни прозор" негде на пола пута између та два, дакле нити тотално срање, нити ремек-дело, али свакако да се више очекивало, имајући у виду екипу која је учествовала, Џони Деп, који је рођен за улоге чудних ликова и неприлагођених фрикова, те се савршено уклапа у профил писца, коме усред блокаде, почињу да се дешавају чудне ствари у животу, а богами и у глави. Вазда занимљиви Џон Туртуро, овога пута са неким отегнутим јужњачким нагласком и бесомучно понављање "You stole my story", које из комичног прелази у уврнуто, те Марија Бељо, солидна глумица, коју је увек лепо видети. Иако цепидлаке могу да нађу неке мане и на почетку, заправо крај руинира филм и позитиван утисак који исти носи, пре свега због Депове одличне глуме. Крај је толики клише да је то просто болно и зато ово остварење никад и неће бити у врху филмских топ листи.

16. Robert Elliott - Dressed to Kill (1980)

Брајан Де Палма, мајстор трилера, је у овај убацио и мало еротике, па тако имамо Енџи Дикинсон (упркос зрелим годинама, и даље сјајно изгледа), жену незадовољну лошим браком, која најпре безуспешно наваљује на психијатра, затим наскаче на странца кога је срела у таксију и у музеју, а онда је неко исецка бритвом, а неко други то види. Тражи се убица, а сведок је елитна проститутка, која је због тога сада потенцијално следећа жртва. Де Палмин омаж (мада би то неки назвали и крађом) Хичкоку, те италијанским ђало мајсторима попут Дарија Арђента, видљив је чак и површном посматрачу, и у сценама и у атмосфери, све је узаврело, насилно, бизарно и перверзно. Има и неких добрих глумачких креација, наравно, пре свих је у питању Мајкл Кејн, кога бих гледао и како два сата облачи панталоне, али и остали су углавном на висини задатка. Е, сад, мој је утисак да се Де Палма овде мало више ослонио на редитеље које сам поменуо, па је филм често превише campy за мој укус. Има тренутке бриљантности, има неке добре елементе, али веома је далеко од врхунског филма. Крај је предвидив и готово смешан, све је то how convenient на крају, а овај редитељ има бар 5-6 бољих филмова од овог. Ако сте обожавалац неког од глумаца, можете да погледате, али не очекујте филм о коме ћете размишљати наредна три дана. У питању је остварење које може да прође као strictly entertainment, и ништа више.

15. Carter Nix - Raising Cain (1992)

Ако прескочимо 12 година од претходно поменутог филма, доћи ћемо до још једног остварења Брајана Де Палме које се бави феноменом о коме је у овом тексту реч. Код нас преведен као "Кејнов експеримент" (надам се да знате значење оригиналне фразе), овај филм нам доноси бриљантног глумца Џона Литгоуа у главној улози, а то је сасвим довољно за погледати шта ово остварење има да понуди. Има доста, упркос очевидним манама, од којих је највећа некохерентан сценарио, но ипак има и квалитета. У питању је психолошки трилер пун темпа, на моменте духовит, а на моменте истински језив, ношен изванредном глумом поменутог Литгоуа, који глуми еминентног дечјег психолога који крије страшне тајне које избијају на површину након што открије да ни његова жена (Лолита Давидович, глумица нашег порекла) није без тајни. Цела ствар је спакована у једва нешто више од сат и по, и успева да испоручи довољну количину саспенса, мада не и мистерије (то и није била намера). Ово је свакако потцењен и неправедно испљуван филм, мада, како сам већ рекао, има одређене мане, а једна од њих је и лоша глума, ако изузмемо феноменалног Литгоуа и Френсис Стернхејген. Ипак, свакако није губљење времена и мени је ОК, чак га сматрам прилично потцењеним, обожаваоци жанра и Де Палме би требало да га погледају.

14. The ensemble of characters/John Malkovich - Being John Malkovich (1999)

Прво се мора рећи да је ово један од оригиналнијих и креативнијих филмова снимљених у последњих неколико деценија и на томе се режисеру мора честитати. Замислити овакву идеју и спровести је на овај начин се не дешава често. Још да додам и да је Камерон Дијаз ретко боље глумила у животу, а наравно не заостају ни стандардно добри Џон Кјузак, Кетрин Кинер и, наравно, Џон Малкович. Заплет је крајње бизаран, али ево покушаћу да о њему кажем две реченице, без да звучим кретенски. Луткар у климавом браку на послу открива пролаз који води до ума познатог глумца Џона Малковича, кога је по уласку могуће контролисати на 15 минута. Ово откриће ће имати далекосежне последице по животе луткара и свих око њега. Посебна похвала мора да иде самом Малковичу, изванредно је избалансирао тумачења различитих личности у његовој глави. Крај је подједнако бизаран као и читав филм и оставља у чуду. Наравно да није савршен, али врлине и те како преовлађују. Највећи квалитет је свакако у изузетној оригиналности сценарија, креативном осмишљавању сет-писова, и прилично доброј глуми већине уплетених у целу ствар.

13. Mr. Brooks - Mr. Brooks (2007)

Уз "Open Range", вероватно најбољи филм Кевина Костнера у последњих 20 година. Прилично уверљиво тумачи Ерла Брукса, изузетно поштованог бизнисмена који, погађате, крије страшну тајну. Други део његове личности, кога је успешно контролисао две године, Маршал, је серијски убица који се поново појављује и жели да настави посао. Ово је један од ретких филмова у коме су различите стране личности од почетка јасно издиференциране, те их тумаче два различита глумца, поменути Костнер и фантастични Вилијем Харт, који нема проблем да убија, али је зато згрожен чињеницом да пар жртава води љубав са отвореним завесама. Уопште, филм комбинује брутално са хумористичним, и то на доста успешан начин. Још када се уплету господин Смит (Дејн Кук), сведок једног злочина који би да постане Бруксов шегрт, упорна детективка која истовремено решава убиства и пролази кроз буран развод (Деми Мур), али и Бруксова ћерка, која и сама има неколико тајни, ситуација измиче контроли. Иако су одређене ствари могле да буду реализоване мало боље, ово је свакако занимљив психолошки трилер, интелигентно осмишљен и прилично напет, са неколико изузетних глумачких креација. Треба да се нађе на вашој листи за гледање, ако досад нисте имали прилику да га видите. Није то психолошки трилер ранга, на пример, "Седмице" или "Јагањаца", али доста је добар.

12. Smeagol - The Lord of the Rings franchise (2001-03)

Мислим да међу читаоцима има довољно обожавалаца поменуте трилогије и да већ знате све о Смиголу, Голуму, илити, како једном рече један познаник, не могавши да се сети имена, "оној ружној, буљавој сподоби". У питању је један од најзанимљивијих ликова из франшизе из простог разлога што је један од ретких који поседују нијансе сиве у свом карактеру, а заправо су код њега и највише изражене. Он одмах пада под мрачни утицај прстена, који му је значајно продужио живот. Истовремено га је волео и мрзео, баш као и себе, а био је константно растрзан између жеље за њим (тј. моћи коју нуди) и жеље да се ослободи његовог утицаја. С обзиром да је у питању компјутерски генерисан лик, Енди Серкис (који, ако смем да кажем, чак мало и подсећа на Смигола) је имао изузетно тежак задатак да само гласом дочара поменуту растрзаност, и мислим да је то учинио прилично добро, сва комплексност карактера је видљива у филмовима. Можда ће прва асоцијација на лик бити "буљава наказа", али Серкис је свакако дао свој допринос и и те како је заслужан што се Голум издвојио из галерије црно-белих ликова, а то само по себи довољно говори о квалитету урађеног посла.

11. Dr Jekyll - Dr Jekyll and Mr. Hyde (1920/31/41)

Феноменална новела Роберта Луиса Стивенсона која први пут проговара о поремећају личности и шизофренији, преточена је, мање или више успешно, у 123 адаптације до сада. Треба рећи да ниједна није у потпуности верна литерарном предлошку, пре свега због чињенице да укључује и понеки женски лик (којих у новели нема), да би се додало на драматичности. Издвојио сам три најуспешније адаптације из класичног периода, где су двоструке улоге један за другим тумачили великани - Џон Беримор, Фредрик Марч и Спенсер Трејси. Почнимо од средњег, који је овде зарадио свог првог Оскара. Изузетно добро одглумљен филм, спакован у напетих 98 минута, уз музику Јохана Себастијана Баха, свакако има мана, на моменте је превише застарео и мелодраматичан, али са друге стране, види се да иновативна својства у њему просто капљу са траке, стварно је био нешто посебно у своје време, упркос томе што се само благо наслања на оригиналну причу, пре свега због добре глуме и ингениозних сценских решења. Марч је заслужено зарадио Оскара (мада, поделио га је са Воласом Биријем, за улогу у филму "Шампион"). Верзија са Спенсером Трејсијем је директни римејк овог филма, обогаћен лепотицама Ланом Тарнер и Ингрид Бергман, али не види се ништа што претходни филм не садржи. Нема верзија са великим Џоном Беримором траје једва 50 минута, али је то довољно да нам он покаже шта уме, а и ефекти су сјајни за 1920. годину.

10. Eve White - The Three Faces of Eve (1957)

Један од првих документованих истинитих случајева овог поремећаја је направио звезду од младе Џоен Вудворд, доневши јој Оскара. Она глуми смотану домаћицу која има честе главобоље и повремено губи свест, да би хипноза открила да заправо у њој постоје још две жене, једна дивља и разуздана, а једна нормална и чврсто са ногама на земљи. Почиње тешка борба да управо та последња постане и једина. Упркос неким очевидним мањкавостима, пре свега очигледној застарелости, фактографској непрецизности (заправо је било двадесетак личности), али и нешто лошијем сценаристичком приступу, где је главна ствар одмах објашњена кроз нарацију, постоје и многе вредне ствари у њему, пре свега врхунски одглумљене три улоге, у којима је свака жена имала различит глас, покрет, понашање и све остало, а све делује изузетно лако - Џоен је заиста дала лекцију и додела Оскара за глумицу је те године била изузетно лак задатак. Посао је одлично одрадио и вазда одлични Ли Џеј Коб, али и Дејвид Вејн у улози мужа. Нанали Џонсон је неке сцене врхунски изрежирао, држећи напетост све време, а скор је такође адекватан за дато окружење, мада на моменте превише индикативан. Све у свему, ипак топла препорука за овај филм, пре свега због вансеријске глуме Џоен Вудворд, али и због доброг психолошког увида у озбиљну болест којом се бави, нарочито ако се узме у обзир да је филм снимљен пре читавих педесет седам година.

9. Payton - Pandorum (2009)

Ово је вероватно једини филм са ове листе који апсолутно не бих могао да сврстам у мејнстрим, штавише у питању је остварење које је очајно прошло код критике, а мишљење публике широко варира, од обожавања до тешког пљувања. Истина је да садржи доста тога доброг, пре свега, неколико оригиналних решења што се тиче заплета и одржавања саспенса, као и много бољи Денис Квејд, те Бен Фостер, него што смо иначе навикли. Са друге стране, и поред поменуте оригиналности, очигледни су утицаји многих других филмова, од "Планете мајмуна", па до "Осмог путника". Иако сама премиса није баш најоригиналнија на свету (двојица астронаута се буде на удаљеној планети, не сећајући се ничега о томе како и када су ту доспели, нити ко или шта је побило остатак посаде), нити има неког нарочитог развоја ликова, заплет и мистерија који се нуде су прилично занимљиви, а и разрешење није често виђено и урезује се у памћење гледалаца (можда ће неке гледаоце подсетити на "Забрањену планету", али са потпуно другачијим контекстом). Можда и највреднији елеменат филма је његова константна напетост, која није често део садржаја новијих остварења. Овде је све то реализовано на прави начин,што доноси резултате у виду узбуђења и појачане клаустрофобије, што је оваквом филму свакако потребно.

8. Malcolm Rivers - Identity (2003)

Пред погубљење већ осуђеног убице, у минут до 12 се појављују нови докази и случај мора још једном да се преиспита. У исто време у једном мотелу се заглавила група људи која због јаке кише, поплаве и рањавања не може нигде да изађе. Напетост расте, а гости мотела један по један бивају мистериозно убијени. Да ли их нешто повезује и шта је то? Најпре се мора поменути изузетно талентована глумачка екипа, предвођена Џоном Кјузаком, Рејом Лиотом, Амандом Пит и Џоном Хоксом. Напетост се у првих сат и нешто изузетно добро гради, све је потпомогнуто језивом атмосфером и сјајним глумачким креацијама. У последњих двадесетак следи обрт за обртом, да би на крају, наравно дошло до оног највећег, који ће неке одушевити, а неке оставити хладним и помало разочараним, јер ће преиспитивати сврху неких ствари које смо дотле видели. Ја сам први пут био у првој групи, а други пут у другој. Све што се издешавало је легитимно, ту нема грешке, само је мало усиљено и некако тај део не тече глатко док све то посматрате. Али, на крају се можете запитати, под условом да вам се не свиди, "па, зашто смо онда све ово досад гледали, ако се о овоме радило све време?". Како рекох, филм има веома добре елементе, али могуће је изгубити се у обртима, тако да одређене ствари делују конфузно, па и непотребно. Ипак, не може се порећи да је пред гледаоцима веома напетих 90 минута.

7. Teddy Daniels - Shutter Island (2010)

Кад сам прочитао да се Мартин Скорсезе враћа трилеру и да се окупља више него солидна екипа глумаца, био сам заиста узбуђен и пун очекивања. Кад сам читао о неподељеном одушевљењу публике и критике, био сам још нестрпљивији да погледам ово ремек-дело у најави. Међутим, када сам то и урадио, био сам само половично задовољен. Пре свега, зато што се филм у потпуности ослања на ефекат крајњег обрта, који је болно предвидив, већ у првој половини, баш зато што је све већ виђено више десетина пута (мада, морам да приметим да ме је последњи кадар у коме јунак сам бира своју судбину пријатно изненадио). Дакако, овај филм има и добре елементе - одличну сценографију, солидне глумачке креације (мада је Ди Каприо реално тај који носи цео филм на леђима), задовољавајућу акцију и саспенс, до поменутог обрта. Као и код "Идентитета", на крају је легитимно питати за сврху свега виђеног ако је већ крај такав какав јесте, као и констатовати да мало предуго траје с обзиром на виђено. Све је то добро реализовано и снимљено, све лепо изгледа, фино клизи, због тога и можемо рећи да је филм доста добар, али никако одличан, а камоли ремек-дело. Био је потребан оригиналнији Скорсезе за тако нешто.

6. Su-mi - Janghwa, Hongryeon (A Tale of Two Sisters, 2003)

Један у низу азијских хорора који пружа више страве него што ће било шта из нове холивудске кухиње икад да успе, "Прича о две сестре", стар је једва нешто више од 10 година, а већ има култни статус. После неког времена у менталној институцији, две сестре се враћају кући, где их чекају полузаинтересовани отац, окрутна маћеха, али и дух који борави у кући. Очигледно је да је породична историја пуна великих трагедија, које заједно са сложеним односима унутар фамилије, изузетно компликују опоравак две сестре, тако да све прелази у отворено непријатељство са поменутом маћехом, у исто време превртљиво веселом и сурово леденом. Кастинг је фантастичан, као и у свим азијским филмовима, много се полаже на стварање напете атмосфере, пре свега звуком, сјајним саундтреком, те одличним сценским решењима. На моменте јесте мало конфузан, јер, иако је сам заплет једноставан, приближавање расплету води до неких комплекснијих средстава које екипа користи да дочара стање ума главних јунакиња. Али, ако сте од једног филма који је азијски до сржи по свим елементима, очекивали да вам све одговоре нацрта и презентује увезане машницом, као што се то ради у америчким верзијама, прилагођеним њиховим грицкачима кокица, онда сте се мало прерачунали. Можда није баш за окитити свим могућим ловорикама, али је остварење које заслужује минимум 4-, дакле добро је.

5. Trevor Reznik - The Machinist (2004) 

Чак иако нисте гледали ово остварење, вероватно знате да постоји неки тамо филм за који се ексцентрични Велшанин, Кристијан Бејл, спустио на 55 кила живе ваге (да би се затим, у року од 6 месеци, за новог Бетмена, напуцао до 85). Ово је управо тај филм. Референце на Достојевског пљуште на све стране, а сам "Машиниста" је у великој мери инспирисан "Двојником", као што је био и "Непријатељ" Жике Павловића. Бејл игра радника који није спавао годину дана, на чудан начин је отуђен од колега са посла и има чудну опсесију качења белешки по стану. Често се виђа са локалном проститутком, мада је занесен и једном младом конобарицом. Прогресивно почиње да сумња да неко, вероватно колеге, жели да га елиминише, и креће у потрагу за доказима. Премиса није не знам колико свежа и оригинална, али је изузетна глума Кристијана Бејла (на шта смо већ и навикли), као и инспиративна режија Бреда Андерсона, учинила да филм буде заиста добар и, за разлику од неких других, са сличним расплетом, веома уверљив. Сумња и напетост расту сваког тренутка, те вам неће бити нимало жао када прође стотинак минута, иако ћете можда имати осећај да сте све то већ негде видели. Треба споменути и Џенифер Џејсон Ли, која, иако одавно није холивудско име са А листе (ако је то икада и била), ради одличан посао. Заправо, овај филм, иако доста познат, не би могао да се назове класичним мејнстримом. А увек је добро када један такав филм (неочекивано) остави добар утисак.

4. John Nash - A Beautiful Mind (2001)

 Мислим да не треба нешто превише да разглабам о овом филму, верујем да не постоји особа која се назива филмофилом, а да га није гледала. Расел Кроу глуми бриљантног, асоцијалног и ментално поремећеног математичара, умешаног (или можда не) у интернационалну заверу. И глуми га за десетку. Моје мишљење је да глумци не треба пречесто да добијају Оскаре, нарочито не годину за годином (само су двојица успела), али од чињенице да је Дензел Вошингтон зарадио Оскара за "Дан обуке", пре Кроуа у улози Џона Неша, ми се заиста повраћа. Базиран на истинитом догађају, филм мења околности Нешовог лудила у односу на стварни живот, али смо интелигентно увучени у причу, и она без проблема тече 2 сата и двадесетак минута. Превазилажење параноје и халуцинација је изузетно мукотрпно, али уз помоћ Џенифер Конели у улози супруге, све је лакше. Одлично су приказане све муке и невоље кроз које пролази ментално болесна особа, а када се на то дода прилично занимљива прича, сјајно изнета од стране глумаца, добија се најбољи филм Рона Хауарда. Овај режисер, истина, готово увек тежи популизму и неким лаганим и срећним решењима, али са овим је било немогуће промашити. Знало се да ће ово бити изузетно успешан филм, и управо се то и десило. Највише захваљујући Новозеланђанину.

3. Betty Elms - Mulholland Drive (2001)

Ако се зна какве филмове прави Дејвид Линч, није чудо што су мишљења о њима увек подељена и никад нема средине. "Булевар звезда", како је код нас преведен, међу фановима се сматра једним од најуспелијих Линчових дела и бриљантном показном вежбом из области свих елемената који чине Линчов ауторски спецификум. Такође је и један од најпризнатијих, с обзиром да је сам Линч освојио канску награду за најбољег режисера. Иако је он, одбијајући да даје икаква објашњења, инсистирао да овај филм има веома јасну и кохерентну причу, за разлику од неких других његових остварења, верујте ми, ово је, уз "Главу за брисање", вероватно најбизарнији његов филм (можда у конкуренцију може да уђе и "Хотел изгубљених душа"). Загонетан, мрачан филм у коме се преплићу снови и стварност, реалност и халуцинације, са крилатицом "Љубавна прича у граду снова" ће вас оставити без даха док покушавате да склопите коцкице о томе ко је ко, шта је стварност, а шта сан, и за кога у филму заправо треба навијати. Читав филм је некако снолик, на такво окружење смо од Линча већ навикли, писао сам већ о томе у чланку о "Твин Пиксу". Рекао бих да је управо ово дело лансирало каријере Наоми Вотс и Лоре Харинг, а такође је у питању последњи филм глумице из златног доба Холивуда, Ен Милер. Као и сви Линчови филмови, и овај пршти од јаких емоција, што наравно доприноси наелектрисаној атмосфери. Треба гледати филм више пута да би се уочили сви суптилни наговештаји које режисер даје, али било да га волите или мрзите, мора му се признати да је мајстор приповедања и визуелни чаробњак. Топла препорука.

2. The Narrator - Fight Club (1999)

"Борилачки клуб" је холивудски инстант класик, који са правом, само петнаест година након изласка, већ има култни статус. Чак је и писац књиге по којој је филм настао рекао да је инфериорна у односу на њега. Разлози за тако нешто су многобројни, од мајсторске режије Дејвида Финчера, преко бриљантно презентоване приче и врхунске глуме готово свих умешаних. Едвард Нортон, тада један од најтраженијих глумаца у Холивуду, феноменално тумачи безлични ентитет, који је само шраф у машинерији корпоративне Америке. Због несанице посећује разна чудна места и упознаје разне чудне људе, а сусрет са једним од њих ће му променити живот из корена, скренувши му пажњу на зла капитализма и понудивши занимљив начин за борбу против истих. Како то обично бива, јунак тек тада почиње заиста да дише и да се осећа живим, али то повлачи и одређене последице. Осећам да ово пишем без преке потребе, јер стварно мислим да нема много људи који нису гледали ово ремек-дело, а ако случајно спадате међу њих, молим вас да то одмах промените. Ниједан тренутак није досадан, нити сувишан, епизодисти попут Мит Лоуфа су суво злато, а Хелена Бонам Картер је одиграла једну од својих најбољих улога. Треба поменути и изузетно занимљив саундтрек који се одлично уклапа у тон и атмосферу самог филма. Нажалост, ово је вероватно последњи истински вредан филм Дејвида Финчера. Волео бих да грешим.

1. Norman Bates - Psycho (1960)

Кад је нешто овако фантастично урађено, тешко је изразити довољно убедљиву похвалу. Историјски значајан по много чему, овај филм је први који окреће најављени заплет за 180 степени, још у првој половини филма и креће сасвим другим током. Прича је позната. Жена од свог шефа краде у то време великих 40 хиљада долара и бежи, а зауставља се у мотелу који води љубазни, али чудни младић, који има посебан однос са доминантном мајком. Гледалац се налази у вртлогу неочекиваних узбуђења до самог краја, а музика Бернарда Хермана је једна од најбољих у историји седме уметности, ако смем да приметим. О режији Алфреда Хичкока не треба трошити речи, овде показује сав свој раскошни таленат, сет писови се само нижу један за другим, повећавајући напетост. Он за овај филм није хтео да ангажује неке огромне звезде као што је у претходних неколико година имао обичај, већ се одлучио за мањи буџет, телевизијске ветеране и неколико својих проверених адута. И то му се свакако исплатило. Ентони Перкинс је одиграо улогу живота, чак су га после и превише поистовећивали с њом. Ту су још Вера Мајлс, Џенет Ли, Џон Гавин и Мартин Балзам. Сјајна екипа је све врхунски одрадила, а сценариста Џозеф Стефано је у време писања посећивао психијатра због проблематичног односа са мајком. Ово је последњи црно-бели Хичкоков филм, а он је хтео да нема боју, јер му се много свиђао француски филм "Демони" Анри-Жорж Клузоа. Све је урађено под конац и није никакво чудо што се "Психо" налази на врху свих релевантних филмских листи. Он је и дан-данас, 54 године после снимања, једноставно показна вежба и домаћи задатак, лекција за све филмске ствараоце како да искористе сав потенцијал литерарног материјала, развију ликове, изграде саспенс и мистерију и онда савршено логично све разреше. А расплет је у оно време био и те како револуционаран и од првог тренутка често копиран.

БОНУС: Sybil - Sybil (1976, TV)

За крај сам оставио одличну телевизијску мини-серију "Сибил", у трајању од око 200 минута, која се бави случајем из реалног живота. Жртва је Ширли Ардел Мејсон, која је у детињству од мајке трпела тако ужасавајућа злостављања да је развила бар тринаест различитих личности. После малог нервног слома пред ученицима којима је предавала, она одлази на психијатријско саветовање и мало-помало, открива се њен поремећај, разлози који су га изазвали, као и све личности у њој. Мини-серија, урађена на основу аутентичних лекарских списа, је веома напета и интересантна, а темељ њеног квалитета је невероватна глума двоструке Оскаровке Сели Филд (тада, додуше, још није имала ниједан), и већ поменуте Џоен Вудворд у улози докторке. Савршено се допуњују, одлично сарађују и сјајно користе веома солидан сценарио. Обе епизоде су одличне, ТВ продукција је веома квалитетна и ово је један од бољих ТВ филмова тога времена, упркос томе што је прича прилично једноставна, па и већ виђена у неким филмовима. Али, посматрано са историјске тачке гледишта, ово је, као и случај Ив Вајт, један од првих документованих, када је у питању овакав поремећај личности, и да је играни филм, био би прилично високо на листи.

Кутак за презир: Ђорђе Балашевић

Перо је поново наоштрено и дошло је време за други текст из редовне рубрике. После разуларених кобила у кризи средњих година, на ред је дошао још један феномен који треба демистификовати. Пошто није занимљиво мрзети нешто што мрзи већина људи (односно, није потребно писати текстове о томе), хватамо се у коштац са појавама, стварима и људима које су из било ког разлога предмет масовног обожавања и огољујемо исте до костију. Наравно, кад је дотични из наслова у питању, не заносимо се да ће читаоци (а посебно обожаваоци) осећати неко нарочито просветљење, нити одједном променити мишљење. Под један, зато што ни ја не бих дозволио некаквом тексту на некаквом блогу да ми толико утиче на свест и окрене мишљење за 180 степени, а под два зато што је ниво обожавања поменуте персоне међу младим људима толики да је то већ помало забрињавајуће, он му у ово модерно доба дође као некакав гуру, човек чије песме носе смисао живота, а чији стихови имају одговор на сва питања. Зато и мислим да је овај текст у основи велика борба против ветрењача. Али, пошто нисам познат као човек који одустаје, ипак ћу га написати. Многи су ме већ питали зашто гајим нетрпељивост према тако великом уметнику и човеку, ја сам свима одговарао у краћој верзији, немајући времена да то у потпуности формулишем. Вероватно имам другачија схватања по питању великих људи и уметника. Неко ће рећи да сам цинични, фрустрирани ноулајфер. Ни то није далеко од истине. Али, то нема везе с мојим мишљењем о панонском говнару (ПГ).

Најпре се ваља осврнути на најчешћу реченицу коју чујем од оних који воле Ђоку (pun intended) у његову одбрану, а то је "апсолутно нема везе какав је човек, песме су му одличне". То не пије воду из простог разлога - немогуће је у потпуности одвојити личну и професионалну сферу живота. Не можете ценити некога ко је добар у томе што ради (не кажем да ПГ јесте, ово је хипотетичка премиса) ако знате да је приватно љига и ђубре. То би било исто као да кажете "Пера Перић је најбољи писац у земљи. Јесте да ми је спавао са женом, али такве реченичне конструкције не видех још од Црњанског, свака му част". Што је још страшније, љубитељи ПГ-а то гутају као спрдњу са свим и свачим, под маском "софистицираног хумора" који ми, стока балканска, не разумемо, те пљујемо тако узвишеног уметника. Замислите да вам у кућу дође неки пријатељ кога поштујете и цените и истовари хрпу балеге насред ваше дневне собе. Док ви покушавате да дођете себи, он каже: "У реду је, матори, сад ти се боја тепиха слаже са тапетама, учинио сам ти услугу". Па, ви сад одлучите хоћете ли га избацити наглавачке или рећи "Свака ти част, матори, види се да ми желиш добро". Драги мој господине (пардон, друже) ПГ, неке ствари нису за спрдњу, зајебанцију и транге-франге. А остатак овог текста ће показати да си ти обичан увлакач и среброљубац коме ништа није свето осим сопствене позадине. А ако си такав човек, не могу да те ценим ни као "југословенског кантаутора", ма колико те њих цитирало на друштвеним мрежама. Извини. (Видиш, ипак сам изговорио ту тешку, страну реч). Да се позабавимо сада мало твојим развојним путем.

Још пре првог објављеног албума, знао си како себи да прокрчиш пут до звезда. Један од синглова је погодио у жицу. Тачно тамо где треба. Пропустио си народноослободилачку борбу, али у некој новој си спреман за прве борбене редове, чак и да пролијеш славну партизанску крв. А дотле - мора неки динар да се узме на рачун тих стихова. А како то најбоље осигурати него изјавом љубави другу Старом? Но, добро, свачије опредељење треба поштовати, и са тим се апсолутно слажем. Пошто су ти отворена врата славе, уследила су два солидно успешна албума пре соло каријере, али круг је затворен тек још једним синглом, после смрти великог вође (1981) у коме си потврдио приврженост режиму, НОБ-у, а првенствено Другу свих другова. Свака ти част на истрајности и принципијелности, још си као мало ко имао и част да га видиш три пута.

Ода слободном животу, фасцинација култом једне личности, од клиначких дана, па до зрелих година...заиста свеобухватно уметничко дело у сваком смислу те речи.

Само ми једна ствар није јасна - ако си већ таква принципијелна громада, откуд онда она реченица у "Додиру свињ...", овај, "свиле" који ћу парафразирати (немам књигу код себе, нећеш ми замерити): "Ја сам био спреман да напишем и "Трипут сам видео фелдмаршала Геринга" ако ће ми то омогућити да напустим касарну и видим своју малу принцезу". Значи, у питању су били виши, породични интереси. А шта те онда натерало, друже ПГ, да напишеш "Рачунајте на нас", кад тада мала Видра није била ни у плановима? Који су онда интереси превагнули? Чему славопојке, ако си у року од десет година почео да се гнушаш свега што си некад обожавао? Камо партизанска крв? Куд се дедоше принципи, друже ПГ? Ако си заборавио, звали су те Титов омладинац.

Лепо написа један мој пријатељ, некад је пуцао Гаврило, данас пуцају принципи.

Рећи ће Ђокисти - зар ти никад у животу ниси променио мишљење? Свакако да јесам, али скоро никада о фундаменталним животним стварима. Ако сам неко време и био у заблуди око неких ствари, то је зато што сам био дете које још увек није знало апсолутно ништа. А све и да јесам, нисам се предомислио пет пута за двадесет и кусур година, друже ПГ. А што рече друг Илија Чворовић - ниси ти млад, па да не знаш шта радиш.

Но, да се вратим на суштину. Већ крајем осамдесетих, друг ПГ је увидео да дувају неки други ветрови, па је изразио своје разочарење целом државном структуром, опасно закачивши и доскора обожавану ЈНА песмом "Реквијем", која се завршава стиховима "Све се мења и све тече, човече", што најбоље описује њега самог. ПГ звани ветроказ, дефинитивно рашчишћава са назадном прошлошћу космополитским одломком из једног свог романа. Одломак се симптоматично зове "Одјеби, ЈНА".

                                                                 

Из доба среће и благостања

Тај одломак је, ако се не варам, прочитан на концерту у Сава Центру у првој половини деведесетих, где је његов ламент представљао коначни симболични разлаз са тадашњим српским властима, јер смо ми (и само ми) криви за рат (поновљено више пута на различитим местима, углавном у Сарајеву). Подсети ме, друже ПГ, зар нису они у које си се клео и ови које си проглашавао злочинцима изливени у истој фабрици? Веже вас иста партизанска крв. Негде у вама је битака плам и ви знате зашто сте ту.

Но, добро, разумем, друго време је наступило, повео вас пут на различите стране, страст је прошла, љубав ишчилела, нема више флуида, боље је растати се пријатељски, него одржавати односе механички и на силу. Чистије је рећи "Одјеби", него правити се да је све у реду. Слажем се са тобом. Међутим, мене интригира један други однос који си баш у време овог разлаза почео да успостављаш и негујеш. Увек си био велики Југословен пар екселанс. То се знало. Зато си врло бурно одреаговао на отцепљење Словеније и послао их у три мајчине да скијају и јодлују сами са собом. Не сећаш се? Ево, да ти мало освежим памћење.

Песма се (поново) симптоматично зове "Јебо нас ко нас састави" (на туби су уклонили прави назив). И кажеш ти ондак, бечке коњушаре стављаш испод Трећег рајха и "нећеш да их се сетиш ни кад будеш гледао слалом". Поштујем, више си готивио Цурбригена и Томбу. И ја сам. Ипак, памћење ти се неким чудом освежило у року од 3-4 године кад си усред неправедних и ничим изазваних санкција (да, са поносом користим конструкције Споменке Јовић) пожурио код Јанеза, смучара, односно бечких коњушара, по држављанство и кућу. Рече ти у то време, цитирам: "Jeste, govorio sam protiv Slovenaca, zato što su rasturili moju domovinu. To ti je kao ono kad te ostavi devojka, pa prva tri dana imaš fore da pričaš ružno o njoj... E, a onda su i Hrvati hteli da se odvoje od nas. Oni su to ionako uvek hteli. A onda i Bosna. pa Makedonci, sad već i Crnogorci. E, sad i mi već hoćemo da se odvojimo sami od sebe. I shvatiš na kraju u kome je problem."

Ниси морао ни да се трудиш. У нама је проблем. Увек је и био. Уметници попут тебе нам стално на то скрећу пажњу. Само обично живе мало даље одавде. Али, зато си ти, друже ПГ, оно што јеси. Без длаке на језику. Шта бисмо ми без тебе. Посебно ти је кул ово што државу поредиш са девојком коју после од једа пљујеш. Свака част. Само, нешто си много брзо преболео тај раскид за једног Титовог омладинца. Чешће си био на релацији Љубљана - Марибор него Београд - Нови Сад. Изгледа да ипак ниси могао без својих смучара.

Јесте, лепо си нам рекао. "Криви смо ми" и само ми. Нека путује без нас Европа која је оличење морала, вредности, врлине и лепоте. Нека путује Европа која је дала све од себе да очува државу коју си ти толико волео. Нека путује са својим напредним институцијама и животним стандардом, далеко јој лепа кућа. Ми је не заслужујемо овако затуцани и примитивни. Нека друге земље остварују рај у њој кад смо ми већ тако ретроградни. Код нас су само спорадични људи отвореног ума попут тебе. Шта ћеш кад смо сировине.

Ти си наставио да показујеш колики си човек кад си на првом послератном концерту у "Зетри" изјавио да смо за рат криви ми, понизно се извињавајући за избеглице, уз чувену лалошку народну умотворину "Јебо их воз који их дон'о". Могао си успут да свратиш и до Бањалуке, није толико далеко. Сигурно би им отворио заслепљене умове кад би им рекао да смо криви за рат и псовао избеглице. Свакако би ценили што си их излечио од заблуда, друже ПГ. Само су тебе чекали да им отвориш очи. 

Још једном си натерао људе да размисле снимањем живог албума симболичног наслова"Да л' је све било само фол" и то нигде другде до усред Словеније. Да ли је, драги друже ПГ? Не, код тебе нема фола. Ти си цео од искрености. И од емоције. И интелектуалац си. И сви који те не воле су затуцани примитивци, ултранационалисти и клерофашисти. И слушају Цецу и Секу. Треба да те ставе у читанке. А они који те не разумеју - па њихов проблем. Јер "ко није дрво разумео прво, па тек онда садио, ништа није урадио". Да се најежиш.

Елем, 1999. беше прави тренутак за излазак из политичке илегале, јер је пучанство било осетљиво после бомбардовања и надрукано западном пропагандом да су искључиво "онај" и његова жена криви за убијање невиних цивила, а никако преподобне Америка и Европа, за којима смо вечито каскали. Није било адекватнијег тренутка да се наметнеш као музички месија, пошто си већ био познат као Слобеков заклети противник (иако је он, подсећам, из исте клике као и онај у кога си се клео). А кад си се "одрицао" своје прошлости, шеретски си говорио у свом маниру "Људи, ја сам те песме написао пре 20 година, да сам убио Тита, досад бих изашао". Рече Понтије Пилат, перући руке.

И тако си се на неки начин наметнуо као вођа "деце која се упиру да рођене очеве од лажи одвикну". Већ тада је требало укапирати да ће цела та ствар кад-тад засмрдети као сенгруп. Али, ко је о томе могао да мисли, друже ПГ, кад нас је милосрдни анђео ослободио јарма ретроградних деведесетих, па се свуда као у трансу понављало "Јебите се, деведесете" и "Живети слободно". Здробили смо лажне дијаманте, раскрстили са прошлошћу, а у свему томе си нам помогао ти, наш омиљени кантаутор, истовремено нас подсећајући у каквом смо паклу живели. 

"Испузали су грабљивци, па лажљивци, сналажљивци", рече ти ономад. 

Ругао се лонац лонцу, а оба су црна.Обичај ти је био да на релацији Србија - Словенија покаткад почастиш публику са "Слабо диваним хрватски", као што се види у доњем прилогу, што је наравно, увек пропраћено бурним аплаузом, јер твоја верна публика, друже ПГ, угледајући се на тебе, има памћење као Дори из "Finding Nemo".

http://www.mojnet.com/video-slabo-divanim-hrvatski/e37a8f6b301a80570dff

Ипак, на највећи хит твоје плодне каријере се морало чекати до краја јуна 2002. када си на концерту у "лијепој њиховој" изјавио да певаш на матерњем језику хрватском, односно његовој исквареној верзији, такозваном српском. Ту си заиста превазишао себе, друже ПГ. Они који те капирају и воле су одмах скочили да објасне како си хтео да кажеш како смо сви један народ. За њих питање - зашто си се онда одрицао Југославије и Тита, зашто си, кад ти је више одговарало псовао смучаре, а после им летео у загрљај? И зашто си - ако смо сви један народ - сваки концерт ван Србије користио да испљујеш Србе на пасја кола? А, извињавам се, ниси, него те ми не разумемо. Твоја лирика је виша математика за нас простаке. Волео бих да објасниш неком од потомака 700.000 покланих Срба у Јасеновцу и Јадовну, или некима који су преживели "Бљесак" и "Олују" да смо исти народ. Желео бих да чујем ту узвишену реторику.

Заборавио сам и на чињеницу да ти мајка има мађарске и хрватске крви, па отуд оно "матерњи језик хрватски". И на то ме подсетише Ђокисти. Али, имам друго питање - откуд ти оно да је српски искварена верзија хрватског? То је шлаг на торти. На томе би ти честитали Павелић и Степинац. Тога се ни они не би сетили. Али, са друге стране, они нису били интелектуалци попут тебе. (У првој верзији текста, горе је стајао видео линк са верзијом "Слабо диваним хрватски", али Ђокица је обрисао трагове са Јућуба, тако да сад постоји само урл линк).

Од осталих твојих политичких бравура, издвојио бих писмо-честитку Милу Ђукановићу, по проглашењу независности Црне Горе 2006. године (писмо је доступно на интернету, предуго је да бих га овде постављао у целости, под насловом "Разгрнули сте мрак"). А ми смо беше сви исти народ (или то више није актуелно)? Затим, као што је било очекивано, подршка онима који срушише злог тиранина Милошевића, све под паролом "Живети слободно", односно индиректна подршка западу који нас је 78 дана засипао бомбама. А сада, када су твоји пулени почели да губе превласт, окренуо си се подржавању идеје отцепљења Војводине од Србије, заједно са својим пријатељем који животом брани братаницу. Некако ме то од свих твојих поступака најмање зачудило. Баш ми онако идете један уз другог.

Заборавих и то да се недавно круг твојих дебилних изјава у потпуности затворио када си недавно у Подгорици изјавио да "ниси српски кантаутор, већ југословенски". Ја се плашим, друже ПГ, да ти од силних промена мишљења не знаш ни сам више ни ко си, ни шта си, ни чији си. Једно је сасвим сигурно, и око једног можемо да се сложимо - да ниси српски кантаутор, нити си то икад био. Био си много тога, али то никада.

Не пада ми на памет да кажем да си глуп, друже ПГ. У неку руку, ти си чак и интелектуалац. Не онакав каквим те сматрају, додуше, али интелектуалац у сваком случају. Нема везе што си једва завршио средњу школу и што си пропали студент географије. Ти си укапирао једну велику универзалну истину о народу са ових простора и на томе ти треба честитати. Овај народ воли кич. Овај народ умире за патетиком оличеном у бљутавој лирици коју пас с маслом не би прогутао. Овај народ чезне за кретенским мелодијама у три акорда у којима ће га неко учити животној филозофији. (Ђока пева односно рецитује песму о ђоки у "Песми о једном петлу", на пример). Овај народ воли да буде сапатник свакоме, па тако и јунацима твојих песама који умиру јер их је оставила драга са машницом у коси. Емоција и севдах паора који музе краве загледан у равничарске даљине. То је то. То се тражи. Схватио си то и на томе добро зарађујеш. Свака ти част, друже ПГ. Циљ оправдава средство.

Није ми проблем да признам да си ми био занимљив на прелазу из нижих у више разреде основне школе, друже ПГ. Наравно, то је било пре него што сам те упознао и схватио да за тебе постоји само једна држава, једна нација, једна религија, један спиритус мовенс - ПАРЕ, и да бисте ти, и такви као ти, продали све на свету, укључујући и своје најрођеније, само да продате карту више и добијете аплауз више. Ено, чекају те Хашим и Рамуш да им честиташ границу. Играте на карту амнезије овог закреченог и напаћеног народа и млатите шолде. На страну што мислим да је твоја лирика управо за ниво основне школе. И нека је, имаш право на то. Али, осим што се свесно поиграваш са здравим разумом овог народа, друже ПГ, теби на душу иде још већа травестија. Ти све то покушаваш да продаш и пласираш као уметност, филозофију, нешто за чије је разумевање потребна медаља са такмичења и чланство у МЕНСИ. Е, то је оно што највише НЕ ВОЛЕМ код тебе, друже ПГ:

Ти своју бедну, петпарачку реторику и поезију представљаш и пласираш као да су то у најмању руку мисли једног Тагореа или Шарла Бодлера. О политикантским песмама сам већ рекао шта сам имао, оне ће се мењати у зависности од твојих интереса и увек ће имати ко да их прогута и да те прогласи за највећег мислиоца, твојим обожаваоцима ионако не треба много. Али, један од најимбецилнијих коментара које сам чуо о теби је да "разумеш мушко-женске односе боље од свих". Да је то тачно, друже, ти би прво почистио своју кућу и зауздао своју љубљену гимнастичарку која ти већ годинама набија рогове као јелену капиталцу, а о томе бруји цео Нови Сад. Тако да ти ништа не вреди патетисање у вези тога, боље предузми нешто. 

Не разумеш ти мушко-женске односе, разумеш психологију овог народа, коме никад доста квази-филозофских кантаутора и квази-дубоких текстова о животу. Још ако се убаци и понека пропала љубав, на коњу си. Али, да ти кажем нешто, друже ПГ, хиљаду пута ми је дражи херцегновски бајкер са свим својим клоновима, који ради малтене исту ствар (без политикантског мрсомуђења), али не покушава да убеди никог да је то што ради некаква вајна уметност. Човек ради оно што треба да би привукао жене које падају на колена лучећи сокове на његове просте мелодије (које су све скоро потпуно исте), али више на њега самог. Добар дан - добар дан. Зна се шта нуди и шта за то добија и то је по мени много чистије и поштеније од твојих глупости, друже ПГ. 

Сад чекам да ми Ђокисти напишу "Само лепо можеш ружити". Је л' то значи да ако ја напишем да је Исидора Бјелица смеће у сваком могућем смислу, да је она заправо лепа и добра списатељица? Ко зна, можда сам ја слеп код очију. Можда некад и ја променим мишљење. Јер, све се мења и све тече...човече...

Ма, шалим се. Одјеби, панонски говнару.

Кутак за презир: Ничим изазвани успех

После више текстова у којима су листе и ретроспективе махом афирмативног карактера, дође време и да се перо мало изоштри. Покушаћу да скренем пажњу на филмове који су, по мом мишљењу, незаслужено добро прошли и код публике и код критике, те да образложим мишљење. Како сам више пута већ истицао, незахвално је бавити се било каквим класификацијама, било позитивним, било негативним, а осим тога, врашки је тешко. Ако не верујете, покушајте да направите листу најгорих ствари из неке категорије и видећете да је јако зезнуто одредити шта треба да се нађе ниже или више на листи. Зато сам поново одлучио да не нумеришем, већ да кренем редом, од последње године. А у конкуренцији ће бити филмови добитници Оскара у главним категоријама (најбољи филм, режија и сценарио). Глумачке категорије намерно нећу да укључим, јер се неретко дешава да једно име заблиста у иначе просечном филму, који иначе нико не би ни гледао (сетите се само Мерил Стрип у улози Маргарет Тачер, осим њене глуме, тај филм нема апсолутно ништа, а само најтврдокорније присталице Гвоздене лејди могу да кажу да је добар и да нешто вреди). Моје опште мишљење се већ зна, већ сам писао и о хиперпродукцији и о прогресивној деменцији холивудских писаца, да видимо сада како то изгледа на конкретним примерима, од ове године, па надоле. Наравно, искључујем из анализе ствари које нисам гледао, то се подразумева.

                                                       *** СПОЈЛЕРИ ***

Софија Копола има Оскар
за сценарио?!

12 Years a Slave - Филм јесте одлично режиран, све је пажљиво инсценирано и визуелно, заиста немам замерки. Ипак, осећа се недостатак већег емоционалног импакта који би продубио пуку фактографију о бруталностима које су се дешавале пре 150 година. Нема дубљег увида у оно што је омогућило концепту ропства да се уопште развије, а нема ни социјалног коментара на оно што се данас дешава у свету (ако то није глобално ропство, не знам шта јесте). А шта рећи за крај без икакве емоционалне катарзе у коме добри и поштени белац (кога глуми продуцент филма) за пет минута поништава све што су зли белци радили два сата. Било је потенцијала, и те како, не могу да кажем да је филм лош, али да је просечан и непотпун, то свакако. Успут и да напоменем да је Мајкл Фазбендер опак глумац, ако настави као досад, биће нешто од њега. 

Gravity - Алфонсо Куарон важи за одважног и инвентивног редитеља у Холивуду, али овде нема ама баш ништа инвентивно. Специјални ефекти јесу и више него импресивни (како да не буду за 100 милиона), али damsel in distress прича о искупљењу је већ газилион пута виђена, овде је само савршено технички упакована, да скрене пажњу са очајног заплета. Изгубила је ћерку = изгубила је веру, сад јој се све враћа кад је суочена са опасношћу. Puh-leeese! Глупости као што су подсвесни, неживи Клуни и покушаји да се успава беба у свемирској станици само додају на нелогичности и безвезности. Иако Булокова пословично глуми веома лоше, овде је заслужила своју номинацију, али опет то није богзна какав ниво. Мада, добро, Сандра Булок на нивоу је contradictio in adjecto.

Argo - Бен Афлек се доказао као сценариста, режисер је неких задовољавајућих филмова (пре свега Gone Baby Gone) и апсолутно је никакав глумац. Међутим, у овом случају, лош је и адаптирани сценарио, а богами и филм. Све се одиграва некако too conveniently, а филм је напет колико и прича о Циганима који краду бакар, с обзиром на озбиљност ситуације и историјско-политички контекст. Осим стандардног Џона Гудмена који би добро одглумио и сцену "Мики Ђуричић осамнаести пут улази у кућу Великог брата и прича како је све срање", те једне добре сцене са Аланом Аркином, ово остварење је тешка досада, клише, глупост и безвезарија.
The Social Network - Досадан и предвидив филм у сваком погледу. Арон Соркин је добар писац, али уопште не схватам хајп око овога. Дејвид Финчер који је режирао "Седмицу" и "Борилачки клуб" би се вероватно постидео овога, али ово је вероватно онај други Дејвид Финчер, који нам је такође подарио и "Собу панике".

The Hurt Locker - Ужасно прецењен филм који је узео Оскара у све три категорије које се овде разматрају. Кетрин Бигелоу је смејурија од редитељке која је шансу добила само на конто чињенице да ју је својевременo фирцао Џејмс Камерон. Сада је пронашла рецепт за успех - никад доста америчке пропаганде. А овај филм је баш то - пропагандно смеће без правог аналитичког приступа, без емотивног удара, све је вештачко. Џереми Ренер се труди колико може, али то није довољно, овај филм не би извукао ни Марлон Брандо.
Milk - Класична победа геј лобија над супериорнијим сценаријима, филм "У Брижу" је овде жестоко опљачкан, а право да кажем, мислим да и "Wall-E" има бољи текст од овог пропагандног смећа. Зна се како те ствари функционишу, тако да и не чуди превише.
Crash -  Предуго, пренаглашено, премелодраматично. Није то потпуни промашај од филма, има искупљујућих елемената, а руку на срце, ни конкуренција није ништа посебно, али ипак, жестоко исхајповано остварење у односу на стварни квалитет.
Lost in Translation - Не знам да ли је потребно ишта објашњавати. Бил Мареј покушава да пренесе некакву озбиљност и дубину гледајући у једну тачку и лицкајући виски, Скарлет и глума су одавно "на ви", а цела ствар је једноставно досадна. Софија Копола не заслужује коментар ни као глумица, ни као редитељка, а ни као сценариста и ово мора да је једна од највећих глупости која је икад добила Оскара за било шта, а камоли тако важну ствар као што је сценарио. Ако већ тражимо искупљујуће елементе код Софије, "Девичанска самоубиства" су далеко бољи филм, овај без проблема може да се преспава, толико је упечатљив.
Lord of the Rings: The Return of the King - Најкласичнији пример шта добар маркетинг, много пара и ултра-мега-гига специјални ефекти могу да учине за промоцију једног филма. Ја разумем све - и огромну фан-базу (која је омасовљена тек појавом филмова), и епску популарност (и године и пубертет), али где нађе баш кумицу и то 11 пута? Ако је ово чудо заслужило 11 Оскара, ја сам Хуан Антонио Сан Епифанио. Ни сам литерарни предложак, ни његова филмска адаптација не вреде толико, и крај приче. Ма колико маркетиншки напумпани били.
Chicago - Само ћу изнети мишљење да су сви остали номиновани филмови бољи. Толико.
Traffic - Содерберг никад није био врхунски редитељ, а ово му је најпретенциозније остварење. Снимано да освоји што више награда, усиљено, предугачко и заиста без много додира са реалношћу. Четири Оскара би требало да значе нешто, овде то није случај.
Shakespeare in Love - Мислим да објашњење није ни потребно, филм је очајан.
Titanic - Иста прича као и са Господаром прстенова, болно прецењен, усиљен, мелодраматичан, нереалан, напуцан филм, који је ни крив ни дужан зарадио 11 Оскара, укључујући и онај за филм године, а сви други су били бољи. Ипак, зарадио је гомилу пара, махом због техничког дела који је на високом нивоу. Али, нема никакве супстанце.
The English Patient - Изузетно досадан, дугачак и лоше одглумљен филм. Типичан пример ничим изазване популарности. Чак ни жене не разумеју зашто ово траје готово три сата.
Dances With Wolves - Не сматрам га лошим филмом, али сматрам да је превише што је победио Скорсезеове "Добре момке" у готово свим категоријама, јер су по мени супериорнији филм.
Driving Miss Daisy - Сви други су бољи.
Moonstruck - Ово чак нисам ни гледао, али довољно је знати да је Шер добила Оскара.
Out of Africa - Превише патетично, већина номинованих филмова је боља, мада морам да одам признање Мерил Стрип, за акценат, као и увек. Такође, веома прецењено.
Gandhi - И поред савршене глуме Бена Кингслија, остали сегменти нису тако убедљиви, те овај филм не вреди толико Оскара колико их има. Предуг је, историјски непрецизан и превише епски, ако мене питате. Још један класични британски филм сниман да покупи награде.
Chariots of Fire - Још један ни због чега напумпан филм. Једино што је од њега остало је Вангелисов саундтрек. "Галипоље" које је снимљено исте године и има сличну премису је кудикамо бољи филм. Заправо, још једном су готово сви номиновани били бољи.
Ordinary People - Иако мислим да ова прича о распаду породице после трагедије није лоша, мора се рећи да је у односу на неке друге филмове мало више истакнута у први план него што би требало. Пре свега ту мислим на "Човек слон" Дејвида Линча. Ипак, режисерски деби Роберта Редфорда је вредно остварење, а поготово је скрајнута глума Доналда Сатерленда.
Kramer vs. Kramer - Доста добар филм Роберта Бентона о борби родитеља за старатељство над сином и о менталној трансформацији оца у том процесу је и више него ОК, али ставити њега у било којој категорији, испред филма као што је "Апокалипса сада", друге да не помињем, је ван памети. Мислим да је Оскар Дастина Хофмана и више него заслужен, али за све остало нисам сигуран шта да мислим и кажем. Свакако је прецењен кад су у питању награде.

Брука, Миљенко

Rocky - Изабрати ово за филм године у конкуренцији "Таксисте", "Свих председникових људи", "Мреже" и филма "Предодређен за славу" је само по себи светогрђе, тако да нећу ништа додати. Мислим да није потребно. Сви смо се ми, као клинци, ложили на Рокија, али будимо озбиљни.
In the Heat of the Night - Иако ми се филм поприлично допао, ипак треба поменути да је доста питом за тему којом се бави. Притом, "Дипломац", а вероватно и "Бони и Клајд" (нисам га дуго гледао) могу да се сврстају у боље наслове.
Мy Fair Lady - Због пијетета према Одри Хепберн, већини људи је мрско да каже да је немузикална верзија са Венди Хилер поприлично бољи филм. Иако је визуелно све како треба, нешто ми ту фали, није ми баш најбоље, а свакако није вредно толико освојених Оскара.
West Side Story - Иако ова музикална, модерна верзија Ромеа и Јулије свакако има својих квалитета, није вредна толиког хајпа, и комерцијални успех није мерило вредности. Нарочито када се упореди са изузетним филмом "Хазардер". "Прича са западне стране" је доста одважан и интелигентно осмишљен филм, са неколико изузетних нумера, али није вредан толике славе. Чак ни глума није толико сјајна како се прича, бар по мени. Но, према суду времена, изгледа да ипак грешим.
Ben Hur - 11 Оскара. Немогуће да вреди толико, иако јесте одличан, за разлику од друга два која су освојила исто толико. Нисам га одавно гледао, сећам се да је визуелно импозантан и добро одглумљен, али број 11 ми је просто превелики за било шта кад су у питању награде.
Gigi - Нисам гледао, мирише ми на жестоко прецењен мјузикл, видећемо.
Around the World in 80 Days - Иако је ова папазјанија проткана кратким појављивањима многих звезда, те прилично забавна, не би се рекло да завређује превише пажње. Рекао бих да је предуга и превише лежерна за своје добро. Најбољи филм би ипак требало да буде нешто друго.
The Country Girl - По мени филм није лош, чак га и волим, али у категорији сценарија, сви други су бољи.
The Greatest Show on Earth - Нисам гледао, филм важи за један од најчуднијих избора кад је у питању ова категорија. Чак и овако наслепо, не верујем да је бољи од "Тихог човека" и "Тачно у подне". То могу да кажем већ сада.
Going My Way - Мјузикл о неконвенционалном попу је типичан feel-good movie који је увек пролазио код публике, и ја немам проблема с тим пер се. Проблем настаје кад неко хоће да ме убеди да је тај филм бољи од, на пример, филмчине попут "Двоструке надокнаде", "Лоре", "Плинске светлости", и још многих других. У то већ не могу да поверујем.
Mrs. Miniver - У време настанка овог остварења, било је најнормалније снимати филмове обојене америчком пропагандом и то треба разумети, али не треба их схватати преозбиљно. Овај је дефинитивно добио превише признања, иако морам да признам да није без какве-такве сценаристичко-глумачке вредности. Али, да је било и неких бољих, јесте.
How Green Was My Valley - Иако увек волим да погледам ово остварење Џона Форда о тешком животу велшких рудара, са младом, дивном Морин О'Харом и фантастичним Доналдом Криспом, који је зарадио и Оскара, мора се признати да није нарочито узбудљиво, нити нешто што помера границе. Изабрати овај, у конкуренцији девет других филмова, од којих је бар пет боље, је заиста превише. "Грађанин Кејн" је класичан пример, као и "Малтешки соко", Хичкокова "Сумња", "Заустави зору" Мичела Лајзена, и тако даље. Можда је тешко одредити који је од набројаних филмова најбољи, али је лако закључити да добитник то није.
The Philadelphia Story - Прецењен филм који се по мени своди на преглумљавање Кејт Хепберн и за мој укус превише позоришну атмосферу. Ако желите добре комедије са њом и Кери Грантом, гледајте "Holiday" или "Bringing Up Baby". Такође, Џими Стјуарт је остварио небројено много бољих улога. "Плодови гнева" и "Ребека" би били много срећнији избор за најбољи сценарио године.

You Can't Take It With You - Једна у низу идеалистичких Американа Френка Капре по којима је постао препознатљив. Увек се неки једноставан, простодушан лик, пун добрих намера, искрених побуда и наде бори против свих који би да му то покваре, било да је у питању појединац, група, друштво или систем, те после много перипетија побеђује све, добија женску и живи срећно и дуговечно. Ја немам ништа против таквих филмова, неки су чак и одлични (рецимо, Божићни класик "It's a Wonderful Life"), само мислим да је овај прецењен. Штавише, мислим да је бар пет бољих наслова номиновано те године (Пигмалион, Џезебел, Велика илузија, Авантуре Робина Худа и Цитадела, ако хоћете конкретно).
"Живот Емила Золе" нисам гледао, али ћу изразити жаљење што је без релевантних награда прошао одличан, одличан филм Грегорија Ла Каве, "Врата позорнице". Раније поменути Вајлеров "Ћорсокак" и "Звезда је рођена" су такође могли боље да прођу са наградама, што се мене тиче.
Исто важи и за наредну, тј. претходну годину, из које ми је промакао "Велики Зигфилд", али са друге стране, хоћу да истакнем квалитет филма "Додзворт", те допадљивост следећих "Ентони Адверс", " Господин Дидс иде у град", те неноминоване комедије "Мој човек Годфри", која је уз мало бољи и реалистичнији крај могла да буде и у топ 3 те године.
Нажалост, из првих 5-6 година додељивања награда ми треба још одгледаног материјала да бих могао да формирам неко валидно мишљење. Надам се да ће се то ускоро и десити, а такође се надам да је и овај пресек био довољан да предочи да се ни раније није баш увек поштовао највећи квалитет у односу на неке друге критеријуме, али да је једноставно било много више материјала који је легитимно могуће узети у обзир за некакво признање по квалитету. Данашњи продуценти и филмски ствараоци су нажалост реч квалитет свели на ниво архаизма.

Кутак за презир: Секс и град

Ево првог уписа у редовној рубрици. Инспирација је непресушна, јер у свету онаквом какав јесте, encumbered forever by desire and ambition, што би рекао Дејвид Гилмур, бар за то има хиљаду разлога и повода. Нарочито кад је у питању уметност, која је у свим сферама постала сметлиште кича, депонија неоригиналности и средство за експанзију медиокритета. Холивуд је нарочито опасан, јер и те како диктира трендове и утиче на понашање људи. Што су мање они свесни тога, то је испирање мозга ефектније. Ту би могла да се отвори једна слоновска тема о медијским манипулацијама и утицају истих на животе људи, завладала је општа Орвелијана. Али, да се не удаљавам превише од теме рубрике. За данашњи хејт сам изабрао прилично лагану ствар, чисто да се залауфам и да рубрика заживи. Ово је дефинитивно био зицер, бар што се мене тиче, не захтева неко посебно објашњење. Кад ме људи питају зашто не волим "Секс и град", увек се сетим оног дијалога из драме "Ђенерал Милан Недић" Синише Ковачевића, кад иследник ОЗНЕ пита Недића: "А зашто ти, Мајка, нас комунисте толико мрзиш?", а овај му одговара са изразом искрене саблазни: "Па, зар је и за то потребан разлог?!". Ја се питам слично - треба ли човеку заиста неки велики разлог и нека велика памет да би ову серију сврстао у категорију лоших, штетних, безвезних, ужасних, глупих и изнад свега непотребних? Али, покушаћу да аргументујем, ради задовољења имагинарне милионске армије фанова у Србији која ће ово читати и бити љућа на мене него Марсовац на Душка Дугоушка кад му овај украде експлозивни свемирски модулатор. Вежите се, полећемо!

Реакције на писма обожаватељки

Да кренемо прво од "радње" ове серије. Четири пријатељице на прагу баба-девојаштва имају различите карактере и различите приступе везама и мушкарцима, чешљају језике у скупој одећи и покушавајући да нађу идеалног мушкарца, успут их мењајући као чарапе, од разних успутних крес-комбинација по џет-сет журкама до покушаја заједничког живота који се завршавају бедно, како су и почели. Оне би из неког разлога требало да представљају пожељне (???), лепе (????????????), емАнциповане трендсетерке које треба да женама покажу како треба да изгледа савремена припадница лепшег пола, шта да мисли, како да се облачи и пре свега, како да се односи према мушкарцима да би сачувала самопоштовање. У суштини, пожељне су колико и чир на дванаестопалачном цреву, о каквој-таквој лепоти може да се говори само код Кристин Дејвис, мада је сексуално изразито непривлачна, Ким Катрал (стара кока - добра јуха, видети прву "Полицијску академију" и "Велике невоље у Малој Кини за илустрацију) се још помало држи, а позитивне ствари о СЏП и Синтији Никсон кад су у питању лепота, сексепил или било каква привлачност би евентуално могао да изнесе Филип Вишњић на кристал мету. ЕмАнципована СЏП пише некакву колумну о мушко-женским односима у коме их анализира и пресеца попут Канта и Хегела...и све време само покушаји анализе...она је често и наратор епизоде у којој нема ни комедије, ни сатире, нити праве драме...само лажно моралисање и патетика, а чак ни то није урађено како треба, Телевисине теленовеле су пример андрићевске нарације у односу на ово смеће.

 

Оне? Не, хвала!

Шта то заправо значи? Да се испод све те шминке, буквално најновије и најскупље одеће, таксија и лимузина крију кретенасте креатуре са мозговима амебе које су толико несигурне у себе и толико бедно изгледају са својим смешним уверењима које прате, да не би смеле да буду узор ниједној интелигентној жени (погледајмо Саманту, коју заједно са њеном девизом "Примам (госте) увек и свуда", светске феминисткиње држе у кући уместо Св. Николе - са разликом што мушкарци желе да буду са Самантом), коју су на друштвеним мрежама почели да цитирају попут Душана Радовића и Мирослава Антића. А јесу им узор. У тој једначини се нешто дебело не слаже.

Зашто жене (већина њих, којима се ова ТВ серија свиђа) обожавају овај испразни, материјалистички нонсенс? Немам појма, вероватно им је некаква илузија раја тај Менхетн, та скупа одећа у орманима, ти мушкарци постају предмет фантазија (Ах, тај мистер Биг), а колумна се доживљава као нешто револуционарно и интелектуално. Њузфлеш - и Јелена Карлеуша је писала колумну за Курир, како то да она није никакав трендсетер? А, чекај...

У реду је да се све то свиђа размаженим тинејџеркама које фризирају своје кучиће, воле Ијана Сомерхалдера и у фазону су "Ја сам за европске вредности и пушила бих Чеди Јовановићу, баш је сладак". Али, кад се такве ствари примете код жена које имају 30-40 година, то је знак да је ђаво однео шалу. Анализирајмо сада основне техничке елементе серије.

За успех сваког филмског пројекта је вероватно најбитнији сценарио. Он се овде састоји од бесомучног цвиљења и цмиздрења четири главне јунакиње на различитим локацијама по Њујорку, шепурење у крпицама које 95% америчког (а камоли српског) народа не може да приушти и скидање истих. Када чујем неке женске особе како хвале ово смеће као серију која је интелектуално занимљива и промовише женске слободе и независност, заиста ми се бљује. Ово је заиста једна од највећих увреда за жене. Ако причати као наложени (мушки) тинејџер, за време скупих ручкова у отменим ресторанима, бесомучно куповати непотребне ствари само тренда ради, и ускакати у кревет са најближим мушкарцем у видокругу, треба да буде идеал коме женски род тежи, онда га заиста треба жалити, јер му се смеши јако брза пропаст.

Седлај ову лево, па да идемо кући

Осим што чини непоправљиву штету женском роду, приказујући га управо онако како жене не желе, и на страну све остало, серија НИЈЕДНОГ ТРЕНУТКА није забавна нити занимљива, смешна, заразна, нити оригинална. Ово говорим после психичке тортуре коју су проузроковале одгледане епизоде (њих 5), којој сам се подвргао да бих себи потврдио да сам у праву и да би уопште ово писање имало какав-такав кредибилитет. Све су се одвијале монотоно, у свакој су јунакиње биле лутке у излогу које се увек понашају на апсолутно исти начин. Ниједна од њих ни у једном смислу не напредује, не еволуира ни емоционално ни интелектуално, нити учи из својих грешака, као што би свако нормално и рационално људско биће. Све су плитке, а предводи их перјаница са последње слике на којој је са братом близанцем. Осим што је зрела за улар и дизгине, и што сваки успутни секс анализира попут поменутих филозофа (тачније покушава, што гледаоца који нема креч уместо мозга може само да отера на спавање), она у својим уписима приказује мушкарце као гомилу празноглавих лезилебовића који не могу да се посвете здравој вези. Чак и када се спорадично појави пристојан човек, он је некако обојен као зликовац и хуља. Потпуни недостатак саосећања за мушкарце нам показује да је Кендис Бушнел - ауторка, чије је у ствари "перо" Кери Бредшо некаква амерички хибрид трилинга Маринковић - Манчић - Бјелица. Што је најгоре, читава серија је фестивал баналности, а најбаналнији су ликови. На крају крајева, све те модерне, слободне, независне хероине живе усамљеничке и бедне животе, у којима су им једина радост марке одеће коју носе. Ако је испразност и потпуна зомбификација мушких ликова донекле очекивана, шта рећи за женске? Апсолутно је немогуће емоционално се повезати са било којом од њих. Иритантно туњава и безобразно богата Шарлот трага за мушкарцем из бајке? Жао ми је што ћу да те разочарам, душо, тако нешто НЕ ПОСТОЈИ. Исто важи и за жене. Миранда је стално "out of touch with her emotions", а већ поменута Саманта и њен "I would fuck anything that moves and you can kiss my botoxed ass if you don't like it" манир. Нема шансе да би иједна интелигентна жена која има самопоштовања и држи до себе икада могла да им завиди. Серија вређа права женска пријатељства и срозава мушкарце на ниво сексуалних играчака које треба одбацити кад се са њима заврши.

Далај Лама би позавидео на овој мудрости,

да је спелинг ОК, могла би у читанке

Глуму сам свиме реченим већ објаснио. Аматерска трупа из најгоре запиздине у Србији делује као ансамбл Глоуб театра у односу на ове креатуре закреченог мозга које "ходају сад као зомби кроз ноћ", без икакве трансформације, без емоција ван калупа и без икаквог циља. Једино што би се могло видети јесу модне колекције, ако то неког специјално занима. И то је то. О чињеници да се у серији са презрењем гледа на појмове као што су породица, брак и деца, нећу ни да говорим. Испаде да се не исплати да будеш добра, љубазна и осећајна жена. Уместо тога, треба бити арогантна, незрела и емотивно нестабилна кучка, треба драматизовати без резерве, никад не преузимати одговорност за своја дела. И баш због чињенице да су овакви ликови узори данашњих девојчица, вредности у друштву су потпуно поремећене. Наравно, има ту још много фактора, почевши од неадекватног кућног васпитања, али ако причамо о овој серији, она нам показује управо оно што код жена не ваља и то је њена једина вредност. То што је жене широм света прихватају као јеванђеље је нека друга прича.

Декадентна ствар коју ова серија чини је да константно извргава руглу пристојне и искрене жене и мушкарце. Она је права рефлексија једног дегенерисаног друштва данас. Шотрине разоноде за ментално кататоничне са српским Кларком Гејблом у главној улози су мед и млеко у поређењу са овом гомилом гована. Боске, волимо те, ти си наш идол! Чак и у серији "Лисице", чији ауторски тим по мом мишљењу треба кривично да одговара за снимање исте (а Јелени Ступљанин да се забрани улазак у земљу) има више реалности и додира са стварношћу него у овом избљувку од "серије". Али, из неког разлога ће изгледа увек бити популарна. Воле жене да се поистовете са чланицама џет-сета на Менхетну, па макар оне биле најпразноглавије коњасте идиоткиње пуне комплекса, који се представљају као "сложени емоционални конфликти". Како сам већ раније са жаљењем констатовао, док је оваца, биће и маказа.