Суптилни магнетизам Борине личности

Пре неколико дана, у 84. години, у Београду је умро Бора Тодоровић. Његова, без обзира на године, изненадна смрт ме је подсетила и опоменула да на овом блогу досад уопште нисам писао о доајенима српског и југословенског глумишта, нити улогама које су остварили. И почевши од овог текста, намеравам да ту грешку исправим. У данима док се још опраштамо од барда позоришне, телевизијске и филмске сцене, покушавам да нађем речи које би најадекватније описале оно што је он у себи имао. Али, то је неко већ учинио пре мене, и то Синиша Павић. Док није упао у колотечину рециклаже бајатог хумора кроз серије којих би се као млад писац сигурно стидео, у одређеним периодима своје каријере је знао да буде по потреби истински духовит, сатиричан, оштар, циничан, али и драматичан. Једна од најуспелијих његових серија је свакако и "Врућ ветар", није ни чудо што разуме то поднебље и њихов хумор, власотиначки је зет. У улози Боба блиста Бора Тодоровић, а на Чкаљино чуђење што је изабран за Мистера порторошке ривијере са икс ногама, он самоуверено одговара "Изабран сам због суптилног магнетизма моје личности". Е, то је управо оно што је Бору красило и у приватном животу - било је многих глумаца који по квалитету могу да се мере с њим, наша кинематографија је заиста богата изузетним великанима, али ретко ко је био шармантнији на сцени и на платну од њега - таква харизма и истински шарм се ретко рађају.  На моју велику жалост, интернет није нарочито богат информацијама и детаљима из живота наших глумаца, па макар били и легенде оваквог реномеа. Стога ћу морати да се ослоним искључиво на моја виђења одређених улога и неке ствари које сам приватно прочитао. Плашим се да то неће бити довољно ни за почетак. А како почети? Довољно је рећи да је двадесет и кусур година био члан Атељеа 212, које је у том периоду имало можда најјачи глумачки ансамбл у Европи, а то се не говори олако. Али, кренимо редом. Од раног детињства.

Боривоје је рођен 5. новембра 1929. године, без обзира што сви постојећи интернет извори тврде да је годину дана млађи. Лично он је то рекао у емисији "Бардови театра" Небојше Глишића (2005), тако да нема разлога сумњати у веродостојност информације. Нажалост, немогуће ју је проверити, јер је и сам Небојша упокојен већ неколико година. Елем, Бора је рођен у Београду, а лако се могло десити због родитељске службе (обоје професори математике) да се то деси у неком другом граду. Био је најмлађе дете Радомира Тодоровића из устаничког Орашца и Данице Станишић из Ливна, који су се упознали и заволели на београдском универзитету. Најстарије дете је, наравно, била Мира Ступица, а пре Боре су рођени Предраг и Зоран, обојица су рано умрла, са две, односно три године. Убрзо после тога је остао и без оца, који је умро са 36 година од туберкулозе. Бора је тада имао само три године. Уследила је селидба у Аранђеловац код рођака због лоше финансијске ситуације изазване мајчиним губитком посла у Горњем Милановцу (ту су дошли из Београда, јер је Борин отац мислио да ће му боравак подно Рудника побољшати здравље). Ту су остали три године. Номадски начин живота у раном детињству је био завршен повратком у Београд, где је јунак овог текста пошао у основну школу (ако неког занима, у питању је ОШ "Старина Новак"). Прву аматерску улогу је остварио током основне школе, и то у Уметничком позоришту, где му је играла сестра. Било им је потребно неко дете које ће у одређеној сцени заплакати, те се Мира сетила да би то могао да одигра њен мали бата. Још тада су сви били одушевљени Борином спонтаношћу и аутентичношћу. У то време је добио и доживотни надимак Чвока, због чудне чворуге на глави која је настала рашчешавањем комарчевог уједа. Кад имаш сестру која је глумица таквог калибра, онда си ваљда и генетски предодређен за тако нешто. Међутим, иако је Бора често боравио у позоришту, још увек ништа није указивало на то да ће оно и њему постати кућа. По завршетку средње школе, спремао се да студира на Машинском факултету, где је и положио пријемни. Ипак, брзо је схватио да се у томе не проналази, те је већ после првог семестра напустио студије и отишао у војску. Није се знало шта ће радити после ње, те му је сестра предложила да покуша на Академији, што је он после војске и учинио. Положио је пријемни из прве и уписао ФДУ 1949. године, како сам каже, вероватно умногоме због своје сестре, у шали називајући себе родоначелником непотизма у глумачкој професији. Говорио је "Крваву бајку" и одломак из "Аутобиографије" Бранислава Нушића. И тако је почело, а трајало је све до пре неки дан.

Жилијен, драго ми је (Национална класа, 1979)

Бора је стигао у класу професора Јоза Лауренчића, који је баш у то време глумио Помета у "Дунду Мароју", док је Петруњелу тумачила Мира Ступица. Од свог професора је, како каже, научио да је у глуми најважнија искреност и природност, да се не примети глума. У тој класи су били све сами супертешкаши глумачке сцене, као што је Љуба Тадић (који је већ стигао као млади првак крагујевачког позоришта), Слободан Цица Перовић, Тома Курузовић, Марко Тодоровић, Растислав Јовић, и још неколико других.  Бора често није знао шта ће са рукама, па је стално држао цигарету, да би их смирио, а када се пожалио професору да има малу главу (за разлику од класића Љубе Тадића, на пример) и да се неће видети на сцени, овај му је рекао "Кад нико не види, ти ударај њоме о зид, па ће нарасти". Академија га је, наравно, чврсто везала за позориште и био је спреман да почне. Добио је ангажман у Београдском драмском позоришту који је трајао три године. Почео је на занимљив начин, глумећи ехо Ђузе Стојиљковића у представи "Три сестре", а глумио је и столицу - ишао је четвороношке по сцени и намештао се тако да главни глумац седне на његова леђа. Тај почетак у БДП-у није био нарочито славан, била је то ОК егзистенција, али добијао је махом слабије улоге и практично вегетирао. Када је његов зет Бојан Ступица дошао у конфликт са људима из ЈДП-а, решио је да се пресели са женом у Загреб, па је са њима пошао и Бора. С обзиром да је дошао у пакету, примили су и њега. То је било 1957. године, и може се рећи да је у Хрватском народном казалишту почела његова глумачка афирмација. Он је тај период увек истицао као веома леп, а убрзо је остао и сам, јер су се Мира и Бојан Ступица вратили у Београд, у Народно позориште. Између осталог, Бора је играо у "Смрти трговачког путника" Артура Милера и у представи "Беби Дол", по тексту Тенесија Вилијамса, као и у "Звезданим часовима човечанства" Штефана Цвајга. За поменуте представе је добио одличне критике.

Бора као Јеленче Вилотић

Пред сам одлазак у Загреб, дебитовао је и на филму, у остварењу "У мрежи" Бојана Ступице (1956). Играо је младог рибара са гитаром, а у главној улози је била, наравно, Мира Ступица, као и словеначки глумац Берт Сотлар. Играо је и у неколико телевизијских драма које махом нису сачуване, што у Загребу, што у Београду (између осталих, редитељи су били Јосип Мароти и Србољуб Станковић). 1961. се коначно и дефинитивно вратио у Београд и нашао ангажман у Атељеу 212, што ће се испоставити као пресудан корак у његовој каријери. Ја сам већ рекао да је то можда био најјачи европски глумачки ансамбл, упоредив можда само са престижним британским позориштима која су красили глумци попут Лоренса Оливијеа и Џона Гилгуда. Пре него што помислите да сам луд, навешћу нека имена: Бата Стојковић, Зоран Радмиловић, Ташко Начић, Љубиша Бачић, Милутин Бутковић, Миодраг Андрић, Петар Краљ, Ружица Сокић, Неда Спасојевић, Мира Бањац, Драган Николић, Слободан Алигрудић, Рахела Ферари, као и многи други (на слици прва постава "Радована Трећег", Бора као Јеленче и Бата Стојковић у улози Османа Аврамовића, ве-ка). Задесило се да је Бору погледала срећа одмах по ангажману, јер се баш пред премијерну поставку чувеног црнохуморног комада Џозефа Кесерлинга "Арсеник и старе чипке", у новембру 1961, главни глумац разболео, а није било никог другог слободног да ускочи у главну улогу Мортимера Брустера, те је редитељ Миленко Маричић одлучио да покуша са Бором. И није погрешио.

Већ прве критике су биле фантастичне и видело се да ће представа бити пун погодак. Бора се сјајно снашао играјући позоришног критичара Мортимера Брустера, који са ужасом схвата да његове две "добронамерне" тетке лишавају мука усамљену господу која су сама на свету и немају са киме ни за кога да живе, а то чине - трујући их, и то из потпуно (бар су оне убеђене у то) филантропских побуда. Кад се у целу збрку укључи још буљук гротескних ликова, циркус је неминован. Бора бриљира уз феноменалне Рахелу Ферари и Вуку Дунђеровић, а емитован је и телевизијски снимак представе 1967. године, који је сачуван, али готово опскурно раритетан. Када је коначно постао признат глумац, Бора је свој део славе чврсто зграбио и није га пустио до краја. "Постао сам глумац штребер и ишао сам само напред", рекао је он. Испред њега су биле двадесет две плодне године у Атељеу 212, али кад бих говорио о свим представама које је тамо одиграо, била би ми потребна три текста само о томе. 1961. се по први пут оженио, и то балерином Снежаном Матић. Што се тиче филма, прву значајнију улогу је имао као колебљиви и неодлучни партизан Мурџа у "Корацима кроз магле" Жоржа Скригина (1967), али морам да поменем и малу улогу поштара у филму Јоце Живановића "Горки део реке" (1965) са Љубом Тадићем, Ружом Сокић и Николом Симићем, као и "Рој" Миће Поповића (1966), сјајан филм у коме блистају Мира Ступица, Раде Марковић и Беким Фехмиу, а Бора се појављује као један од оних који јунакињу Стојанку оптужују за издају мужа. На почетку каријере на телевизији се махом појављивао у мини-серијама и различитим емисијама из циклуса драме и комедије, који су у то време били веома чести ("Волите се, људи", "Љубав на плајваз", "Вукадин", "Парничари" и друге). Док су улоге почињале да се нижу, крајем марта 1965. родио му се син Срђан, који је данас такође познати глумац и језиво много физички личи на свог оца. Најстарија серија коју сам ја гледао са Бором у једној од главних улога је била "Рађање радног народа" (1969), Аце Поповића и Небојше Комадине, горко-слатка прича о три младића различитих карактера и социјалног статуса, који после одслуженог војног рока покушавају да постану своји људи у великом граду. Сценарио, иако на моменте патетичан, је сјајна мешавина хумора и драме, сатире и патоса (поред Боре, играју и Ђуза Стојиљковић, Слободан Алигрудић и Ружица Сокић, између осталих). Улога Рулета је савршено легла Бори и већ ту се фантастично показао као слаткоречиви муљатор и шармантни муфљуз, профил личности који ће неким каснијим ролама још више усавршити, и по којем ће вероватно бити и најпознатији. Серија је први пут репризирана 35 година после емитовања, у емисији "Трезор" 2004. године.

Рађање радног народа (1969)

Бора је често играо код Александра Поповића, као што видимо, и на телевизији (поменућу још и драме "Црни петак" (1975) и "Изгубљена срећа" (1976), те серије "Цео живот за годину дана" (1971, прва српска "мамутска" серија, већим делом сачувана) и "Успон и пад Жике Проје" (1976), али што је још важније у представама, и то у Атељеу "Крмећи кас" и "Развојни пут Боре Шнајдера", као и забрањена "Капе доле", и у Звездара театру "Мрешћење шарана" (одлична улога Свете Милосављевића) и "Пазарни дан". Напоредо је већ радио и са будућим доајеном телевизијске режије Савом Мрмаком. А онда су му се почетком седамдесетих десиле две ствари од виталног значаја за каријеру - добио је главну улогу у још једној хит серији, која му је отворила велика врата телевизије и после које су улоге почеле само да прште, а друга је била упознавање студента у чијим ће готово свим комадима играти - Душана Ковачевића. Серија је, наравно, "Дипломци" (1971) Александра Ђорђевића, по тексту Синише Павића, која се на духовит начин бави животима ускоро свршених студената и њихових породица. Бриљантна глумачка подела (Мија Алексић, Никола Симић, Пера Краљ, Ђуза, Милан Гутовић, као и Бата Стојковић у бравурозној епизоди као Бубулеја) и заиста сјајан сценарио, омогућили су да се ова уживанција од десет епизода заиста прими у народу, а посебно је популаран био Бора у лику Буде Бумбе, вечите ленчуге која никако не успева да положи последњи испит, али уз помоћ оца добија посао. Интеракција са поменутим Батом Стојковићем је такође урнебесна. После ове серије су улоге на телевизији ишле једна за другом.

Дакле, нужна одбрана (Дипломци, 1971)

Поменућу само неке култне драме Радио Телевизије Београд. "Неспоразум" (1972) по тексту Албера Камија, у коме Бора глуми сина и брата који се после 20 година враћа у родни крај и долази у хотел који воде његова мајка и сестра, не знајући да гости тог хотела повремено нестају под сумњивим околностима. Бриљирају и Мира Ступица, Неда Спасојевић и Капиталина Ерић. Затим, ту су "Милојева смрт" као адвокат одбране, и "Сироти мали хрчки" (1973) као начелник министарства. Поменућу и сјајну драму "Реквијем за тешкаша" (1974), где сјајно глуми менаџера истрошеног боксера на коме жели да заради, иако се са здравственим стањем његовог штићеника не треба играти. Феноменална карактеризација љигавка који оставља моралне скрупуле на страну када треба добро зарадити. Па, затим "Власт" и "Ујеж", две драме по текстовима Бранислава Нушића. А за све то време низале су се и успешне представе.
Поменуо сам већ Душана Ковачевића, који ће од самих својих почетака постати нераскидиво везан за Бору, као и Бату Стојковића. У представи "Маратонци трче почасни круг" (1972) која љуто критикује тада постојећи режим и идеологију, Бора је играо Лакија Топаловића (за ту улогу је добио Стеријину награду). У првој постави "Радована" глумио је Јеленчета, као што сте већ видели. Поменућу и Котронеа из "Дивова са планине" Луиђија Пирандела, а мора се навести и представа "Акробати" у режији Мире Траиловић, више из личних разлога. За ту представу су била потребна два-три дифовца, а редитељка се сетила да би било добро освежити простор неком младом гимнастичарком. Она је стигла из Америке и звала се Керолин Клика. Бора, чији се први брак завршио пре неког времена, по завршеном послу, позвао ју је на кафу. То се завршило склапањем брака, који је, ето, трајао од 1975. до пре неколико дана, дакле, скоро четрдесет година. Некако се поклопило да се Бора у том периоду врати и на велики екран, пошто је дотле више био посвећен позоришту и телевизији. Млади, новопридошли редитељи, прашки студенти, су знали да искористе пун потенцијал Бориног раскошног талента и могућност суптилног дочаравања најразличитијих карактера. Почело је дебитантским филмом Горана Паскаљевића "Чувар плаже у зимском периоду" где Борина улога не траје више од пар минута, али приметно оплемењује простор. Он игра Дуњића, успешног гастарбајтера који ради у Шведској и који је обећао помоћ пријатељу кога игра Бата Стојковић, пре свега за сина, који после неуспелог брака, има изузетно слабу перспективу у животу. То је дакле био први пут да су два велика пријатеља наступила у истом филму, а Бора је рекао да је један од ретких људи које је Бата истински ценио као глумца, што је и логично помислити, имајући у виду све феноменалне филмове које су заједно снимили. Али, највећи пријатељ међу колегама му је ваљда био Драган Николић.

Чувар плаже у зимском периоду (1976)

Иако их дели петнаестак година (14 тачније), били су као браћа, велики боеми и весељаци који су се сваки дан виђали у кафани и зезали један другог онолико колико су се и волели. Дружење је кренуло после Драганове академије и било је нешто у том хумору који су обојица производили. Драган је Бору највише зезао због година, а звао га је "краљем зајебанције". Прочитао сам анегдоту из времена док је Бора живео са мајком у Цетињској улици. Кад је једно вече дошао Гага да иду на бокс меч, после дуже приче, пред полазак Бора каже "Кево, изађи из шпајза и закључај врата!". Кад га је овај после, шокиран, у колима питао шта му то значи, Чвока је одговорио: "Чим неко од ортака треба да ми дође, отерам кеву у пичку материну, да нам не смета". Често су играли заједно и ван позоришта, ја се сећам Борине сјајне епизоде у "Повратку отписаних" када тумачи бившег Прлетовог пајташа по имену Драги Кента, коцкара и цинкароша. Бора је показао колики је мајстор створивши упечатљив лик током само једне епизоде. 1979. године је уследило генијално упаривање у филму "Национална класа" Горана Марковића, где Бора просто блиста у улози Жилета, механичара кога нервирају стални Флојдови нереални захтеви за "буџење" аутомобила, али ипак даје све од себе да му помогне, између осталог и у нади да ће после трке успети да омасти бркове. У плејади сјајних епизода, он сјајно налази своје место и, иако га нема баш много на екрану, успева да исплива низом меморабилних реплика. Исте године, он игра Полиграфовича и Чугункина у Булгаковљевом "Псећем срцу", које му је по личном признању најдража представа коју је одиграо и та његова креација је била заиста универзално вољена и код публике и код критике (добио другог Златног ћурана). На тим крилима је наредне године одиграо ефектну епизоду ожалошћеног човека у "Ко то тамо пева", али и створио још један бесмртни телевизијски лик по коме ће остати вечно упамћен и цитиран код публике свих узраста.

Мистер порторошке ривијере

Слободан Михајловић Боб, син на Мику казанџију, адвокат, повремени гастарбајтер, менаџер, лажни рођак, по потреби лопов, заводник и заступник, симпатична бараба која жели да уз што мање труда и муке успе у животу, остављајући морал по страни када то ситуација налаже. Фантастичан и лепршав приказ лика са маргине, уз свесрдну помоћ мајстора какви су Жика Миленковић, Чкаља, Смоки и касније Гидра, човек који све може да среди, и кога не напушта позитиван став, чак ни кад дотакне дно и заврши у ћорки. Чувене сцене са Чкаљом, глума пред стамбеном комисијом, те опроштајни ручак са Афронзином, су ствари које ће се препричавати годинама. Иако је у поменутом издању емисије "Бардови театра" рекао да никад није имао лице за улоге љубавника, што му је на срећу отворило врата комедије и карактерне глуме, ја не могу да се не присетим одређених љубавних подухвата кроз каријеру (Ђенка, Боб, секвенца у возу из "Сивог дома". У сваком случају, можда није био лепотан у класичном смислу речи, али је имао више харизме и шмека него што ће садашњи идоли нације, Боске и Тирке, икада имати. Бора је успешно одиграо и музичара Радета, у "Посебном третману" Горана Паскаљевића, једног од пацијената које од алкохолизма лечи доктор Илић. По новинама и у прегледу важних улога после Борине смрти, слабо ко помиње улогу у филму "Монтенегро" Душана Макавејева (1981), а рекао бих да треба, пошто је у питању још једна маестрална креација. Свако ко имало прати рад Макавејева, упознат је са атмосфером којом одишу његови филмови, а Бора је одиграо Алекса Росињола у свом стилу, јер је то још једна од његових трејдмарк улога маргиналца. После су, наравно, дошли и "Маратонци" у филмској верзији, где му је Слободан Шијан доделио улогу Ђенке, иако је играјући Лакија на даскама зарадио Стеријину награду, као и Златног ћурана на Данима комедије у Јагодини. Сви знамо какав статус имају "Маратонци" у нашој кинематографији, тако да о томе нећу причати, а Бора је направио фантастичну ствар, играјући филмаџију и заговорника нових слобода, који је "растурио толике бракове". Перфектан тајминг за комедију и вечито озбиљни израз лица и данас изазивају салве смеха.

Ја растурио бракове?!

Недуго затим, престаје му ангажман у Атељеу 212, где је још био запажен и у представама "Спровод", "Чудо у Шаргану", "Аудијенција Вернисаж", "Мрак и шума густа", "Вештина" (за коју је добио Награду малих и експерименталних сцена Србије). Што се телевизије тиче, наступио је у једној од најбољих ТВ драма у историји наше телевизије, "Карађорђева смрт" (1983) Ђорђа Кадијевића, у улози Карађорђевог слуге Наума. А та година је поново и филмски битна за Бору, јер је тада одиграо Пика, "буђавог који носи тетки лек" у филму "Балкан експрес" Бранка Балетића, који је такође доживео велику популарност. Заједно са остатком дружине, Бора блиста, тумачећи Пика, ситног преваранта и музичара који се труди да преживи на почетку Другог светског рата у Београду. Уз неколико незаборавних музичких нумера, те сцена које и данас одушевљавају гледаоце (сетимо се "Их бин комунист" секвенце), "Балкан експрес" остаје један од популарнијих наслова. Та чињеница је бесрамно експлоатисана снимањем потпуно непотребног и нелогичног другог дела, али о томе другом приликом.

Ја сам инвалид, човече

Бора прелази у Звездара театар од дана његовог оснивања (1984) и одмах блиста у првој представи "Мрешћење шарана" за коју добија трећег "Ћурана". Четвртог је (заједно са Златним медаљоном 'Љубиша Јовановић') добио за већ сада култну представу "Лари Томсон - трагедија једне младости", опет по тексту Душана Ковачевића, који се заједно са Божидаром Николићем бавио и режијом, тачније екранизацијом свог комада, која се претворила у један од најбољих југословенских филмова свих времена, "Балкански шпијун". Навикнут на награде, Бора је био један од ретких глумаца који је отворено признавао да му признања годе, јер говоре о томе колико је био добар у свом послу, као и то да често гледа себе на телевизији. Са друге стране, иако је без сумње и сам био свестан своје величине, није волео да поред његовог имена стоје епитети "легенда" и "величина", и одмах је мењао тему када до тога дође. Као младом глумцу, пријала му је слава и популарност, док је под старе дане избегавао рефлекторе и новинаре. Једна од ствари којих се сећао са снимања својих филмова је, да га је, после сцене када га у "Шпијуну" туче Бата Стојковић, буквално био модар. Сјајно је отелотворио Петра Маркова Јаковљевића, бившег париског кројача шећераша који се враћа у Београд да отвори шнајдерски салон и постаје жртва параноје свог станодавца који у њему види државног непријатеља. Као што се зна, цео ансамбл је фантастичан, Бата је за улогу Илије Чворовића побрао све могуће награде у СФРЈ, али то не би било могуће, да и остали чланови екипе нису били на врхунском нивоу. Хвала Богу, из филма је избачена љубавна назнака између Подстанара и Соње, која је присутна у драми. Само још да му Ђура опрости што га је тукао. И да Смиљка стигне, да скува ручак и кафу.

Ко си ти? Па, ти ниси Јаковљевић

Исте године, стигла је још једна важна улога у важном филму, која се нажалост веома мало помиње, иако бих је ја свакако сврстао међу Бориних десет најбољих на филму и телевизији. У питању је поп Јордан из остварења Предрага Гаге Антонијевића "О покојнику све најлепше", у коме је Бора једна од жртава прогона нове пролетерске власти у месту Горњи Јауковац. Још једном се срео са Звонком Лепетићем, који га овог пута није малтретирао физички, али ништа мање ефектно није функционисала ни ментална тортура. Опет је радио са Гораном Марковићем, и то на филму "Тајванска канаста" као један од мутних, превејаних типова који за превару нишане неуротичног и несигурног архитекту, Сашу Белопољанског (Борис Комненић). Уопште, просто је невероватно колико је Борина филмска каријера процветала у само десетак година, од првог рада са редитељима из прашке школе средином седамдесетих. Био је глумац и двадесетак година пре тога, али тек од тада се и на великом платну могло видети о каквој се глумчини заправо ради. А да то остане тако, побринуо се још један изданак прашке школе, Емир Кустурица. Гордан Михић је написао фантастичан сценарио за филм "Дом за вешање" (1988) и улогу Ахмеда је првобитно требало да глуми Драган Николић, али сада је веома тешко замислити икога другог сем Чвоке у тој улози (слична је ситуација са улогом Јанка у "Сабирном центру" коју је најпре требало да игра Бора, а преузео ју је Гага).

Цигански "кум"

Бора је стигао у Скопље и тамо шест месеци живео са Циганима у време снимања филма. Одлично је научио ромски, а највећи комплимент је добио од некрунисаног циганског краља, Шабана Бајрамовића, кад су га питали како наши глумци говоре ромски, греше ли много у изговору. Он је тада одговорио: "Па, нису лоши, али овај Бора Тодоровић мора да је наш". Опет је креирао невероватан лик, по сопственом признању једну од својих најбољих улога, вођу ромске мафије у Италији, који експлоатише туђу несрећу да би зарадио, мајстор манипулисања људима и искоришћавања истих за своје потребе. Постоје многе референце које говоре да је ова улога суптилан омаж Виту Корлеонеу, нарочито у начину говора после инфаркта и шлога. Чиста поезија.
Требало је да код Кустурице одигра улогу Забита Мамедова у филму "Црна мачка, бели мачор", али су сарађивали само још једном, и то на епохалном филму "Подземље", који је такође, један од три наврата када се појавио на екрану заједно са сином Срђаном. Први пут је то било у филму "Мала" (1991), а последњи у ТВ драми по тексту Драгослава Михаиловића "Увођење у посао" (2007). Многи већ сада упоређују Жику са оцем, али моје мишљење је да, иако таленат свакако постоји, он мора "још много хлеба да једе" да би био близу да достигне оца. Бора је увек говорио како је однос између њих увек коректан и професионалан и да су се увек одлично слагали и на послу и ван њега. Заправо, он никад није био конфликтна личност и увек су га истицали као колегу спремног да помогне и похвали, а он сам је говорио да не зна да се понаша када га неко хвали. Као своју ману је истицао импулсивност, али је увек био спреман да се извини. Многи не знају да су Борине велике слабости биле море и планина. Четрдесет и кусур година уназад је скијао, имао је чак и дипломе, а кратко био и инструктор скијања. У викендици у Бигову (Црна Гора) проводио је свако лето. Радовао се одмору и ове године, на дан кад је отишао у болницу због слепог црева требало је да отпутује на море, али није му се дало. Велику радост му је донео и недавно рођени унук Дејан, кога је обожавао.

Пензионисани мајор државне безбедности

После занимљиве улоге неспособног оца, преваранта и астматичара у серији "Сиви дом", требало му је десетак година да се поново појави у ТВ серији. Играо је Јеврема Катића Џекија профи лопова који са партнером Џоксом покушава да преживи транзиционо доба у серији "Горе-доле" (1996). У то доба је и први пут заиграо Белог у представи "Лари Томсон" за коју је, као што већ написах побрао силне ловорике. Исте године, одбио је улогу у филму "Нечиста крв". Практично, од "Подземља" до "Професионалца" није било значајнијих филмских улога. Култна представа са Батом Стојковићем је адаптирана за велики екран и измештена у тада актуелан тренутак, а Бора је поново заблистао. Морам рећи да ја због више ствари преферирам позоришну верзију, али због повезаности Боре са Душком Ковачевићем (били су и кумови, Бора је крстио Лену), те пријатељства са Батом Стојковићем, било је природно да га он замени. Као што се зна, Бата (који је био планиран и за филм) је умро од рака плућа 2002. године, а Бора је и сам рекао да мисли да Бата не би имао ништа против што га он замењује. Какав је посао обавио, говоре и награде - Гран При канског фестивала, као и награда Наиса (Ћеле-кула) за најбољег глумца Филмских сусрета у Нишу. У то време је за улогу Макса у Пинтеровом "Повратку" добио и награду "Зоранов брк". Зарадио је и награду "Павле Вујисић", за животно дело (изузетан допринос кинематографији), као и "Добричин прстен" 2006. године, за улоге у позоришту. Убрзо је изашла и монографија "Бора Тодоровић: уметник спонтаности", а пар година пре тога је Ранко Мунитић написао књигу "Бора Тодоровић - глумац кога је успех пронашао".

Бата и Бора на вечитом дербију (1974)

Мира Ступица се шалила "Код нас у фамилији, кад дете ништа не зна, бациш га на глуму", али далеко од тога да Бора ништа није знао. Кроз овај текст сам покушао да дочарам колико је заправо знао, а плашим се да ће се то тек видети са његовим одласком. Јер, није толика трагедија што велики људи умиру (сви то морају, кад-тад), већ што у данашње време апсолутно нема ко да их замени. А иако није волео да се то потенцира, Бора је свакако био велики. Из приватног и субјективног угла, то могу да потврдим и ја, јер ми чињенице да је био велики навијач омраженог ми клуба (на слици га видите на дербију са Батом Живојиновићем, који навија за праву страну), те симпатизер најомраженије ми политичке партије (а све су ми омражене), нису сметале да га апсолутно и безусловно обожавам. Када уз нечије филмове, серије и представе проведете цео живот, и када он толико добро ради свој посао, онда вам је тешко да прихватите његов одлазак, нарочито када се он деси после "рутинске операције слепог црева". Но, добро, озбиљне су године у питању, а и сам Бора је причао последњих месеци и година, да је живео леп и испуњен живот и да нема за чим да жали. Када се повукао са сцене, уживао је са породицом (са Керолин има две ћерке, Дану - преводиоца, књижевницу и повремену глумицу, и Тару - студенткињу) на мору и планини, одмарајући у пензији. Последњи пројекат му је био филмски промашај "Св. Георгије убива аждаху" (2009).

Лари Томсон у Звездара театру

Оно што је сигурно и што нико не може да оспори је да је са Бором отишао један од последњих аутентичних шмекера из старе глумачке гарде каква се више не рађа, а поготово не у данашње време и у садашњем тренутку. Отишао је изненада, чинећи небески ансамбл још јачим, а нас оставио да се дивимо ономе што је оставио. Несебично је давао све од себе сваки пут, чинећи да све што игра делује изузетно једноставно и лако, а свакако да није било. И поред тога што није волео хвалоспеве и суперлативе у којима се о њему причало, није заслужио ништа мање. Можда јесте био само професионалац, али је несумњиво био и мајстор свог заната, лаф, џек, фаца, друг и пријатељ, преселио се у легенду. Ваљда ће коначно успети да однесе тетки лек и да стигне до аеродрома, иако је блокиран. Ако га не изневери ђунта или гума. У сваком случају, могу само рећи да је била част и привилегија бити његов савременик и уживати у његовим бравурама. А биће и даље, јер глумци никад не старе, поготово тог калибра.

Човек из прошлог века

Ако бих рекао да је наслов овог текста заправо надимак глумца о коме ћу писати, то вам вероватно ништа не би значило.  Разлога за текст о њему је много, примарни је као и увек тај што спада у сам глумачки врх, али је такође и културна икона и једна од најважнијих личности које су продефиловале Холивудом, као и у Брандовом случају, његов утицај је немерљив. Мислим да је у питању глумац чије реплике широке масе најчешће цитирају, из простог разлога - снимио је веома велики број врло важних филмова. Али, није се бавио само глумом. Поред цигарета и алкохола, што је ваљда стандардан багаж за сваког глумца, обожавао је шах, голф и пловидбу. Без глумица изгледа није могао, све четири супруге су му биле из те професије. Упркос релативно кратком животу, много тога је оставио у наслеђе, ако бисмо погледали све култне филмове у којима се појавио, требало би нам много времена. Са друге стране, осим тог једног Оскара, није освојио баш импозантан број награда, тако да би та чињеница могла да превари површније аналитичаре. Заправо, сврха овог текста и јесте пре свега омаж и детаљан осврт на сва његова глумачка достигнућа, којих је било и те како много. Најпре да разјасним нешто кад је у питању његово име - знам како се изговара, знам да је изговор урезан у памћењу већине овдашњих људи неправилан, али немам намеру да будем цепидлака - он ће за мене, увек остати Хемфри Богарт - нисам то мењао тридесет година, па нећу ни сад. Пре него што кренем на битне ствари, да појасним надимак из наслова - пошто је било уврежено популарно веровање да нови век почиње 1900, а не 1901, а дотични се родио пред сам крај 1899. године, назвали су га "The Last Century Man". Наравно, постојао је и много чувенији надимак, Боги.

Дакле, Хемфри Дефорест Богарт се родио на католички Божић 1899. године у Њујорку, у добростојећој породици. Отац му је био угледни хирург и опијумски зависник, а мајка илустратор часописа, милитантна сифражеткиња, образована у Француској. По речима самог глумца, пољубац у њиховој кући је био догађај, јер су оба родитеља била строго посвећена каријерама, често су се свађали и усмеравали мало емоција на Хемфрија и његове две млађе сестре. Похађао је јаке приватне школе, а на крају је преко породичних веза завршио на престижној Филипс академији у Масачусетсу. Надали су се да ће на Јејл, да студира медицину, међутим 1918. године је избачен из школе. Постоји више верзија догађаја и више могућих разлога, а неки од њих су наводно бацање директора у језеро, пушење и пијење, као и ужасне оцене које је имао. Ипак, треба рећи, да је, и поред тога што је био лош студент, обожавао читање, и често опширно цитирао писце попут Платона, Поупа, Емерсона и Шекспира. Од оца је наследио љубав према пецању и пловидби, па је, кад је избачен из школе без изгледа за неку каријеру, морнарица била логичан избор. Из морнаричких дана потиче и најзанимљивија верзија приче о томе како је Боги зарадио своје сада већ чувено шушкетање у говору - наводно је пратио затвореника, који га је распалио ланцима преко уста у покушају бекства, те га је овај стигао, савладао и оборио, али они који су га ушивали нису то најбоље урадили, па је мана остала. Постоји још неколико прича, а у новије време се појавила и она да је у питању наследна ствар, јер и Хемфријев син Стивен такође шушка као отац му. Било како било, после морнарице, управљао је позоришном трупом породичног пријатеља (отац глумице Алис Брејди, Вилијем), те је ту и начинио прве глумачке кораке. Први лик који је тумачио био је јапански конобар (комад "Лутање", једна реченица текста, 1921.) и то тумачење се допало Алис Брејди и његовом оцу, али критичарима и не баш. Међутим, он је већ одлучио да је глума његов животни позив.

Боги у својим двадесетим

У време док се здравље његовог оца погоршавало, (чему је помогла зависност од морфијума), као и породичне финансије, Хемфри је уживао на позорници, иако су улоге биле минорне, а он био подизан у веровању да је глума посао испод џентлменског нивоа. Одговарала му је лежерност глумачког посла и доста је времена проводио по бирцузима, већ се одајући пићу, док је са друге стране вредно пекао занат на даскама, био упоран и марљив. За 13 година, до 1935, одиграо је двадесетак позоришних улога (углавном их је  на почетку презирао, због једнодимензионалности и млитавости, биле су то улоге малолетника или споредне роле у романсама). У то време је и упознао своју прву жену, Хелен Менкен, коју је неколико година касније (тачније 1926.) и оженио, иако се у почетку томе снажно опирао. Она је тада била истакнута позоришна глумица, 10 година старија од њега, и темперамент јој је био изразито буран. Издржали су мање од годину дана, иако је формално трајало годину и по, али су остали пријатељи. Хемфри је своју другу жену, Мери Филипс, упознао 1923. године преко заједничких пријатеља, а оженио ју је 1928, отприлике пола године после првог развода. Током везе су наступили заједно у неколико представа. Када се десио познати крах берзе, бродвејска продукција је, разумљиво, значајно опала, те су многи фотогенични глумци кренули у Холивуд, трбухом за крухом. Боги је дебитовао и пре тога у двадесетоминутном несачуваном филму "Плесачки град" са Хелен Хејз. Срећа му се најзад осмехнула када је Фокс студио потписао уговор са њим 1930. године, где је после учешћа у још једном кратком остварењу, коначно дебитује и у дужој форми, и то у раном звучном филму великог Џона Форда, крими-драмедији "Уз реку" (Up the River), која има велики историјски значај ако се зна да је у њој на филму дебитовала још једна глумачка громада, Спенсер Трејси. Трејси је тада већ био изузетно цењен глумац на Бродвеју коме се Богарт дивио, а иако су два глумачка дива постала доживотни пријатељи и заједно изгурали много тешких пијанки, никад више нису радили заједно, највише због чињенице да су их уговори везивали за различите студије, а касније нису могли да се договоре око редоследа имена на екрану ("Часови очаја" Вилијема Вајлера, Трејсија заменио Фредрик Марч). Следећи филм "A Devil With Women" изашао је само шест дана после првог. Од 1930-34. снимио је неколико филмова и одиграо неколико представа, али ништа од тога се не би могло назвати хитом. Поменућу, опет, више у историјском контексту, филм "The Bad Sister"(1931) који ће остати упамћен као деби холивудске легенде, Бети Дејвис, која је често сарађивала са Хемфријем у ранијим улогама. Фокс га је отпустио после две године и периоди без посла су били дуги. Половином тридесетих, све је ишло лоше - други брак му се распадао, улоге су биле практично никакве, а родитељски брак није штимао и окончао се очевом смрћу (1934). Умро је у дуговима које је Хемфри касније отплатио, а глумац је у то време био депресиван, раздражљив и већ озбиљан пијанац. Очајнички му је требало нешто да га изведе на прави пут, пре свега нека добра улога, која би га лансирала.

Окамењена шума

1934. године, продуцент Артур Хопкинс је чуо Богијев глас док је наступао у представи "Позив за убиство" и хтео да га ангажује у улози одбеглог убице Дјука Мантија у комаду Роберта Шервуда "Окамењена шума". Кад је видео да је у питању Богарт, признао је да се мало разочарао, јер није очекивао да ће човек који је увек играо "лепотане који машу тениским рекетом" успети да уђе у толико другачији лик. Ипак, био је толико убеђен да тај лик треба да има баш такав глас, да је решио да му да прилику. Одиграо је представу скоро 200 пута, и то сјајно, он и главни глумац, Лесли Хауард, су се сјајно допуњавали и добили невероватне критике. Богарт је блистао у за њега тотално атипичној улози. Ворнерови су малтене одмах пазарили филмска права понесени успехом представе. Потписани су Лесли Хауард и Бети Дејвис у главним улогама, али је студио хтео већу звезду за улогу главног антагонисте, па је изабран Едвард Џи Робинсон, о чему је Хемфри обавестио свог пријатеља, који се тада налазио у Шкотској. Лесли Хауард је потом послао телеграм Џеку Ворнеру, у коме је мање-више писало "No Bogart, no deal". Шеф, познат по честим неслагањима са својим глумцима, је био принуђен да попусти и изабере Богија, али је покушао да му наметне уметничко име, што је овај тврдоглаво одбио. Робинсон је био срећан што неће по ко зна који пут играти гангстера, а "Човек из прошлог века" се савршено снашао у кожи коју је већ познавао. Лик Дјука Мантија је иначе инспирисан Џоном Дилинџером. Коначно је постигао успех и у филму А продукције, што му је донело чврст уговор код браће Ворнер. Услугу Леслија Хауарда, који је касније погинуо у рату под крајње сумњивим околностима, није заборавио, те је ћерки рођеној 1952. дао име Лесли.

"Ћорсокак", са Клер Тревор (1937)

До озбиљног заокрета у каријери није дошло још четири до пет година, Богарт је одрађивао свој уговор, али није био задовољан, због новог калупа у који је убачен. У прве две године, у 8 од 12 снимљених филмова, глумио је гангстере и криминалце, што га је на дуге стазе излуђивало. Ипак, ни у лудилу се не сме рећи да је већина тих филмова лоша, напротив, доста тих наслова се може назвати веома добрим, чак и одличним. Најпре се мора поменути да су иза камере били махом великани седме уметности попут Раула Волша, Мајкла Кертиза или Вилијема Вајлера ("Dead End" са слике). Када се остварења из тог периода ставе на папир, можда Богијев глумачки профил заиста делује једнолично, али нисам чуо да ико приговара Дензелу Вошингтону, који малтене читав живот игра исту улогу, част изузецима, а успео је да напакује и два Оскара. Има ту неколико запажених филмова, пре свих Вајлеров "Ћорсокак" у коме се Богијев гангстер Бејби Фејс Мартин враћа у стари крај да посети мајку и бившу девојку, сада проститутку оболелу од сифилиса. Аутентична атмосфера гета, група деце без перспективе која спроводи лоповлуке, па и теже преступе и обрачун против криминалца који показује и неке добре стране, свакако чине овај филм важним насловом из овог периода. Један од веома битних је такође и "Анђели гарава лица" (Angels With Dirty Faces, 1938) Мајкла Кертиза, фантастични гангстерски филм, који је први пут спојио Хемфрија са Џејмсом Кегнијем, створивши тако један од препознатљивијих холивудских филмских дуета. Богарт је савршено оживео поквареног и љигавог адвоката кога обожавате да мрзите и који не преза од гажења по лешевима да добије шта жели. Негде у овом периоду се оженио трећи пут. Глумица Мајо Мето, звана Слаги (Пужић, Хемфри је такође купио и брод и дао му то име) је имала најнасилнији темперамент од свих његових супруга, па је брак од почетка био турбулентан упркос чињеници да су гајили осећања једно према другоме. Њена лудачка љубомора је често била узрок свађа, те су од првих дана добили надимак "The Battling Bogarts" (Сукобљени Богартови). До краја деценије, уследило је још филмова у којима се Богијеви ликови наслањају на оне које је већ глумио, а из хрпе треба издвојити поменуте "Бурне двадесете" и "Мрачну победу", (1939), као и "Они возе ноћу" (1940), са Џорџом Рафтом, глумцем коме Богарт, поред Леслија Хауарда, дугује каријеру, јер је одбио три филма која су Богија лансирала у орбиту.
1941. година је коначно преокренула његову каријеру у жељеном правцу. Тражио се глумац за улогу Роја Ерла, лопова кога по изласку са робије унајмљује стари шеф да помогне млађима у пљачки (филм "Висока Сијера" Раула Волша). Хемфри је месецима слао телеграме Џеку Ворнеру, преклињући га за улогу. Први избор је био Пол Муни, који је напустио студио, а затим је на ред дошао Рафт који је одбио улогу кад је од Богарта чуо да поново хоће да га ставе у кожу гангстера. Ворнер је онда позвао трећу алтернативу и рекао му да је улога његова, ако престане да му шаље телеграме. Иако изгледа као маса улога које је он већ тумачио, ова је и много више од тога, јер Хемфри Богарт у лик Роја Ерла уноси топлину и емотивност, он је лопов са осећајем за част, морал и достојанство. Сценарио за овај фантастичан филм је написао познати Џон Хјустон, коме је већ дуго амбиција била да почне да се бави режијом. Када се то најзад и десило, а Џорџ Рафт поново одбио улогу мислећи да филм неће постићи успех (а и није желео да ради са неискусним редитељем, није било дилеме да ће у главној улози бити његов велики (а касније и најбољи) пријатељ Боги. Колико је несрећни Рафт лоше проценио, нема потребе ни наглашавати. Филм је постигао огроман успех и био важан на много нивоа.

"Малтешки соко", са Мери Астор (1941)

Пре свега, сматра се првим филмом ноар жанра, те првим филмом који је дословно интерпретирао књигу (филм је исти од речи до речи и од сцене до сцене). Иако нема физичке сличности са ликом из књиге, Богарт је растурио улогу Сема Спејда, приватног детектива из Сан Франциска, кога фатална жена увлачи у компликовану причу о вредној статуи сокола, крађи и убиству. Сјајно се уклопио у профил лукавог и циничног, али часног детектива, увек спремног да помогне, али и да прозре фолирање коме је изложен. Снажно потпомогнут остатком поставе (Асторова, Питер Лори, Сидни Гринстрит, Бартон Меклејн), као и феноменалним сценариом, Хемфри Богарт је најзад био спреман да се нађе у категорији најважнијих глумаца Холивуда. Две поменуте улоге су му коначно отвориле врата елите (дозволите да кажем да је филм снимљен за 2 месеца, те мање од 300 хиљада долара).

Увек ћемо имати Париз

О филму "Казабланка" нећу много да причам, јер ко га не воли и ко не зна шта је важно у вези с њим и колико је важан за светску кинематографију, нема шта да тражи на овом блогу. Рећи ћу само пар занимљивости, а једна од њих је да је поменута Богартова трећа жена много пута у наступу лудила и љубоморе оптуживала мужа за аферу са Ингрид Бергман, а заправо су једва разговарали ван снимања, из непознатих разлога. По причи глумице Џералдин Фицџералд, једини њихов разговор је био на заједничком ручку са њом, и то о томе како да напусте снимање филма. Обоје су сматрали дијалоге смешним (на лош начин), а радњу невероватно претераном. Никад више нису играли заједно упркос непорецивој хемији на екрану, а колико су погрешили у процени показало је време. Хемфри је зарадио и прву номинацију за Оскара, а по мени је требало и да га освоји. Изгубио је од Џејмса Кегнија (Yankee Doodle Dandy), али је "Казабланка"  (коју је такође одбио Џорџ Рафт) била филм године. Снимио је и веома успешан ратни филм "Сахара" наредне године, али је ипак морао да сачека још једну како би забележио још једну антологијску улогу, али и коначно на прави начин заокружио приватни живот. А све је почело наизглед безазленом опкладом.

Са будућом женом у "Имати и немати" (1944)

Хауард Хокс се кладио са Ернестом Хемингвејем да ће и од његове најгоре књиге успети да направи добар филм, а то је урадио избацивањем већег дела приче, као и класних разлика које оправдавају наслов. Када је Хокс открио Беколову, понудио јој је избор између Керија Гранта и Богија. Избор је пао и започета је једна од познатијих романси у Холивуду, а пошто је било великог интересовања јавности за њу, лик Слим је проширен и дата јој је значајнија улога. Филм је заиста фантастичан и Богарт блиста у лику Харија, капетана брода на Мартинику, који са својим помоћником алкосом бива принуђен да помогне члану француског покрета отпора у бегу од нациста, у исто време покушавајући да смота младу певачицу из бара где обично виси, а која симпатише тај исти покрет отпора. Сценарио пршти од ингениозних реплика и прожет је циничним хумором, а иначе један од косценариста је и Нобеловац  Вилијем Фокнер. Иначе, најпознатију реченицу из филма "Знаш како се звижди, зар не, Стив? Само скупиш усне и дуваш" је написао сам Хауард Хокс, који је мислио да се Хемфри заправо заљубио у лик који Лорен тумачи и да је морала да га игра целог живота (мада, неки кажу да је био љубоморан што није изабрала њега). Било како било, њих двоје су започели тренд да се муж и жена заједно појављују у више филмова, касније су га апсолвирали многи, а највише Пол Њумен и Џоен Вудворд. Да поменем само да је и на сахрани свог четврт века старијег мужа, Беколова у сандук ставила малу златну пиштаљку (референца на поменуту реченицу). А кад сам већ почео о заједничким филмовима, да се дотакнем и следећих. Прва два су по мени боља од следећа два, а други филм који су заједно снимили (такође је Хауард Хокс био иза камере) је био адаптација чувеног романа Рејмонда Чендлера "Велики сан" у коме се Богарт појављује као детектив Филип Марлоу.

"Велики сан" (1946)

За тај филм је везана занимљивост око изласка - изашао је годину и нешто дана након што је комплетиран, са значајним променама у сценарију које би експлоатисале романсу између главних јунака и разговорима пуним сексуалне тензије и предигре. Беколова је 1945. већ снимила веома неуспешан ратни филм "Поверљиви агент" и сматрало се да би јој још један неуспех запечатио судбину. На срећу, повучени су прави потези, а сам Рејмонд Чендлер је био одушевљен улогом Хемфрија Богарта, и поред тога што су му брачни проблеми (због афере са партнерком) и опијање због беса венчане жене страшно сметали, успео је да уради сјајан посао, а затим и да коначно формално оконча брак који је одавно био несрећан. У нови, четврти, ступио је пар недеља по завршетку снимања "Великог сна", у мају 1945. Уселили су се у нераскошну кућу у мирном делу Беверли Хилса и окружили се животињама, укључујући гомилу кокошака и патака, као и великог пса. После две године, Боги је набацио мастан уговор са Ворнеровима, милион долара годишње у наредних петнаест година. Отворило се са два нова партнерства, у питању су "Мрачни пролаз" и "Острво Ларго" који су по мени мање успешни од прва два. Иако је последњепоменути филм постигао велики успех и добио и појачања у екипи попут Едварда Џи Робинсона, Лајонела Беримора и Клер Тревор, која је зарадила и Оскара, ја тим остварењем нисам одушевљен, јер пуца од предвидивости, што је чудно, с обзиром да се ради о филму Џона Хјустона. Ипак, исте године је тандем најбољих пријатеља снимио још један филм, потпуно супротан поменутом.

"Благо Сијера Мадре" (1948)

Филм о двојици партнера, просјака у Мексику, који се удружују са искусним копачем у намери да пронађу злато дубоко у планинама, где поред разбојника и жеге вреба и сопствена похлепа и параноја је био веома успешан критички, али не и финансијски, што се и дало очекивати, без љубавне приче и срећног краја, али и Ворнерове најскупље продукције дотад (буџет је био 3.5 милиона, а ово је и један од првих филмова готово у потпуности снимљен ван Америке). Ипак, данас ужива култни статус и сматра се једним од најбољих филмова из тог периода, док се нарочито хвали Хемфријева глума и његова трансформација и опијеност потенцијалним богатством, где је до краја његов лик потпуно изобличен од похлепе. Утицај филма се види и по томе што је био главна инспирација за "Биће крви" Пола Томаса Андерсона, док се један од ликова из филма "Донесите ми главу Алфреда Гарсије" који сам на овом блогу већ рецензирао, зове Фред Си Добс. Који вам доказ више треба? По мени је Боги заслужио макар номинацију за Оскара за свој рад у овом филму. Те године је отворио и своју продукцијску кућу "Сантана", што је, наравно, разбеснело Џека Ворнера, који је осећао да губи моћ, јер су из студија одлазили врхунски глумци, а губио је и утакмицу са телевизијом, која је све више напредовала. Међутим, посао са "Сантаном" није дуго трајао, није био профитабилан. А отприлике у исто време је такође био и укључен у борбу против Мекартијевог иживљавања над његовим колегама, но та борба се није најславније завршила, касније је морао да се правда за све и свашта.
Наредне године (1949) родио му се и син Стивен. (Стив је његов надимак из "Имати и немати"). То се десило за време снимања филма "Токио Џо". Кад је открио да му је жена трудна, био је мало опрезан и уплашен, али уживао је у улози родитеља и био одушевљен дечјом природношћу и наивношћу. Те године је добио и награду "Кисела јабука" за најнекооперативнијег глумца године Такође, није знао да га улога најближа његовом приватном карактеру тек очекује. Та улога и филм јесу познати и хваљени (тек последњих година), али на моју велику жалост, ни изблиза колико Богартове најпознатије улоге, а по мени може да иде барабар са њима.

"На усамљеном месту" (1950)

У филму "На усамљеном месту", Богарт је заиграо човека по имену Диксон Стил. Иако му име личи на неког црног порнићара са мочугом од десет инча, он је само потенцијално насилни писац са злокобним смислом за хумор који постаје осумњичени за убиство. Лепа комшиница му пружа алиби, те се, како обично и бива, између њих рађа љубав, али како време пролази, јунак почиње да показује своје мрачније пориве, те му драгану обузима сумња. Фантастичан сценарио који вас увек држи на ивици, Хемфри каквог још нисте видели, те врхунска режија Николаса Реја, који је већ претходно радио са Богијем у филму "Куцај на било која врата", а главну женску улогу у овом атмосферичном остварењу поверио рођеној жени, Глорији Грејем, са којом му се брак тада распадао, али је знао да је најбоља за ту улогу, што је ова и потврдила. Обоје су прескочени за номинације. Велика звезда немих филмова Луиз Брукс, која је познавала Богарта из његових раних дана, у свом есеју "Хемфри и Боги" написала је да је Диксон Стил приватно најсличнији Богију, јер деле исти осећај изолације међу људима, те је могао да га одигра веома слојевито, јер је то профил сценаристе - поносан на своју уметност, себичан, пијан и склон нападима беса. Ипак, упркос похвалама критичара, награде су га заобилазиле (ако не рачунамо поменуту "Киселу јабуку"). Но, Оскар је чекао иза угла, а потврдило се утврђено правило да му се најбоље ствари дешавају у колаборацији са Џоном Хјустоном (ако не рачунамо карналне колаборације са женама).

"Афричка краљица", Боги и Кејт (1951)

Сјајно се снашао Боги у овој улози, опет му је савршено легао лик капетана пијандуре који бива упетљан у ратна дејства против Немаца усред афричке џунгле. Услови су били ужасни, али су све издржали - дизентерију, одвратну храну и воду, нападе нилских коња, и ко зна шта све не још, а само се Богарт и Хјустон нису разболели, јер су јели конзервисану храну и пили много алкохола. Филм је веома добар и сјајно је легао Богију, а на снимању се родило и доживотно пријатељство између Кетрин Хепберн и Лорен Бекол. Ипак, не могу да се отмем утиску да је за неке раније улоге могао лагано да добије награду и да му ово дође као компензација (нарочито ако се има у виду Брандово тумачење Стенлија Ковалског из исте године). Такође, много је ценио Брандову глуму, рекавши при посети сету "Трамваја": "Овај момак ће глумити Хамлета кад ми сви будемо продавали кромпире". Остао је скроман, рекавши "Најбољи начин да преживите освајање Оскара је да никад више не освојите ниједан".  И није, а имао је још једну прилику (по мени је ту направио бољу улогу него у "Афричкој краљици", али тада је вага претегла на Брандову страну и филм "На доковима Њујорка"). Годину дана после Оскара, родила му се ћерка Лесли, последњи филм са Џоном Хјустоном (комична авантурица "Удри врага") је снимио 1953, а последњи сет меморабилних филмова 1954. године. Било их је чак три.

Побуна на Кејну (1954)

Први и најбољи је био "Побуна на Кејну" проказаног редитеља и бившег члана партије, Едварда Дмитрика, који се тријумфално вратио у Холивуд после робије, филмом у коме официри једног брода самовољно разрешавају капетана дужности када овај покаже знаке менталне нестабилности. Да ли је то био злочин или неопходна мера која спасава животе? Упркос томе што је било противљења избору Хемфрија Богарта за улогу капетана Квига због старости и све горег здравља, он је пружио једну од својих најкомплекснијих и најбољих улога, која се по профилу наслања на Добса из "Блага Сијера Мадре". Одлучан и ауторитативан, али и психички лабилан и повремено агресиван, у једном тренутку губи конце, а ту је и посада препуна различитих профила људи који на то различито реагују. Глумачка екипа препуна звезда - Ван Џонсон, Хозе Ферер, Фред Мекмареј, Ли Марвин - је донела студију озбиљне паре, ово је био један од највећих хитова те године и то са правом, нарочито су напете сцене суђења при самом крају. Богарт је био номинован за Оскара трећи и последњи пут (по мени, требало је пре да га освоји за овај филм), а младом глумцу Морису Миклвајту је филм био инспирација за уметничко име.
Затим је снимио "Сабрину" са пријатељем Билијем Вајлдером, али тај филм није најбоље испао, јер он и Вилијем Холден нису могли да се гледају, а и није му се свидела Одри Хепберн, коју је назвао неталентованом и рекао да не уме да глуми (и сам сам врло резервисан према глуми дотичне, али то је вероватно било због тога јер је хтео своју жену у тој улози). Филм је свакако бољи од римејка са Харисоном Фордом, али никад нисам волео тенденцију гурања Одри у романсе са 30 година старијим мушкарцима, па био то и Хемфри Богарт. Пред крај живота се извинио Билију Вајлдеру за ужасно понашање и навео личне проблеме као узрок. Глумио је и у "Босоногој контеси" са Авом Гарднер, да би се пред крај каријере вратио на комедију филмом "Ми нисмо анђели", у коме глуми једног од три одбегла робијаша који помажу породици трговца код кога се крију да превазиђе разне кризе. Стао је у одбрану Џоан Бенет, која је у то време била персона нон грата у Ворнер студију и рекао да неће да глуми без ње. Уопште, имао је тенденцију да буде великодушан и пажљив према глумцима са личним проблемима, или онима који су на црној листи. За време снимања филма "Лева рука Бога", партнерка Џин Тирни је била усред борбе са маничном депресијом, и он јој је много помогао да запамти текст и да одради ту улогу до краја. У "Часовима очаја" се пред сам крај вратио у младост и улоге тврдокорних негативаца. У последњем филму је глумио боксерског промотера.

Зашто си ми заврљачио у лице суву питу
од кокосовог брашна?

Популарност Богија се огледа и у многим другим сферама, а са леве стране видите кадар из култног цртаћа "Slick Hare" када несрећни Елмер покушава да дође до зеца по наруџбини Лутке (надимак Лорен Бекол је "Baby"), али Душко Дугоушко по обичају задаје проблеме. У другом ("8 Ball Bunny") се појављује у Добсовом лику и пита Душка који покушава да одведе малог пингвина кући: "Would you help a fellow American who's down on his luck?" Филмови "Свирај то поново, Сем" и "Човек са Богартовим лицем" су директан омаж Хемфрију, а број песама које садрже референце на њега је веома велики. Такође, једна од епизода стрипа "Фантом" има причу која је мешавина заплета неколико његових најпознатијих филмова. Како је сам признао пријатељу Ричарду Бартону, једна од неостварених жеља му је била да заигра Шекспира у позоришту, али је знао да га никад не би озбиљно схватили због вечитог "tough guy" имиџа. Рекох већ на почетку, иако је био лош ђак, читао је изузетно много.
Средином педесетих, здравље је почело рапидно да му се погоршава. Пристао је да посети доктора тек у јануару 1956, кад су проблеми са јелом и кашаљ постали неподношљиви. Убрзо му је дијагностикован рак једњака, чему су, наравно, значајно допринела пијанства и три до четири пакле дневно. Почетком марта су му уклоњени једњак, ребро и део плућа, али је већ било прекасно. Дотад му је већ било тешко да се креће, али се јуначки борио и шалио на свој рачун. Чести посетиоци су му били Френк Синатра, као и Кејт Хепберн и Спенсер Трејси, који га је први назвао Боги. Њих двоје су били са њим и ноћ пред смрт, када је на Спенсерово "Лаку ноћ, Боги" мирно и са осмехом одговорио "Збогом, Спенсе". Трејси се заледио. Разумео је.
Хемфри Богарт је умро следећег јутра, 14. јануара 1957. Био је тежак 36 килограма. Одржана је једноставна сахрана уз звуке омиљених му композитора, Баха и Дебисија, и присуство свих највећих звезда Холивуда. Џон Хјустон је одржао посмртни говор, а било је и читања поезије. Кад смо код звезда, Боги је своју добио 1960. године (мислим на ону на чувеном Булевару, наравно), а 1997. је добио и своју поштанску марку из едиције "Легенде Холивуда". На крају, 2006. године, део 103. улице у Њујорку је добио име "Humphrey Bogart Place". Нема сумње да фасцинација његовим ликом и делом траје и данас. Потпуно заслужено, ако смем да додам.
Живео је само 57 година, али је успео да постане један од највећих. Можда му је надимак био "Човек из прошлог века", али његово наслеђе ће трајати и у столећима која долазе.

АПЕНДИКС - СУБЈЕКТИВНА ЛИСТА ДЕСЕТ НАЈБОЉИХ БОГАРТОВИХ ФИЛМОВА :

1. CASABLANCA (1942) - MICHAEL CURTIZ
2. THE BIG SLEEP (1946) - HOWARD HAWKS
3. TO HAVE AND HAVE NOT (1944) - HOWARD HAWKS
4. THE MALTESE FALCON (1941) - JOHN HUSTON
5. THE CAINE MUTINY (1954) - EDWARD DMYTRYK
6. THE TREASURE OF THE SIERRA MADRE (1948) - JOHN HUSTON
7. IN A LONELY PLACE (1950) - NICHOLAS RAY
8. HIGH SIERRA (1941) - RAOUL WALSH
9. ANGELS WITH DIRTY FACES (1938) - MICHAEL CURTIZ
10. THE AFRICAN QUEEN (1951) - JOHN HUSTON

Ретроспектива: Година кад је Холивуд процветао

Често ми говоре када покушавам да направим било какво поређење између старог и модерног Холивуда, а знамо како се такви покушаји завршавају, да због носталгије не гледам на ствари реално, и да су се и у златно доба снимали лоши филмови и жестоки промашаји, а ипак сам према њима много благонаклонији него према данашњим блокбастерима и помпезно најављиваним филмовима од 300 милиона препуних специјалних ефеката. Ја никад нисам ни покушао да порекнем чињеницу да је и раније било лоших филмова, али се у највећем броју случајева пажња обраћала на важне ствари, а то је пре свега квалитет сценарија. Било је и тада размажених звезда које су радиле по своме, али се значење те речи временом користило све слободније, па смо некад имали на пример Бети Дејвис и Џоан Крофорд, а данас имамо Сандру Булок и Џулију Робертс. Мислим да заиста не треба додатно да појашњавам аналогију. Још неке ствари које апсолутно није за поређење су оригиналност писаца, глумачки квалитет и количина новца у оптицају. Тада филмови нису морали да се прилагођавају просечним дебилима који не желе да замарају мозак док гутају помфрит и цевче кока-колу. Дакако да је и тада било лимунадица, филмова за опуштање и идеалистичких остварења (за оне који не знају, жанр романтичне комедије је зачет тридесетих, а не осамдесетих или деведесетих година прошлог века), али су они имали много више душе и искрености него данашње бљувотине, из простог разлога што је у њих лакше поверовати, лакше је везати се за ликове, филмови су реалнији и много боље одглумљени. Тако да није никакво чудо што константно пљујем визуелно спектакуларне, али идејно празне филмове, који би без бомбастичних ефеката вредели колико и епско остварење наше кинематографије "Свемирци су криви за све". Никад није могуће рећи за много филмова да су екстра квалитетни, само што је некад тај број био 10-12, а данас је рецимо 2. Логично питање које се намеће би било која је прва година са мало већим бројем веома квалитетних филмова. Било их је подоста (узмите у обзир да је и тада 9-10 наслова било номиновано за филм године, додуше са пуним правом, за разлику од данас), али мислим да је логичан избор за годину почетка холивудског процвата управо она о којој ћу овде писати - 1939. Као и увек, покушаћу све да поткрепим чињеницама.

Ако бисмо погледали имена људи номинованих за најбољу режију, који су тад сви одреда били режисери у повоју, са ове дистанце је јасно зашто је испало да је ово веома битна година за свет филма. То су били Френк Капра, Сем Вуд, Џон Форд, Виктор Флеминг и Вилијем Вајлер. Помаже и чињеница да је година жанровски била веома разноврсна, а када су у питању највеће зараде, поред неколико највећих хитова, међу првих десет се нашло и неколико наслова који дугорочно гледано нису оставили неки посебан траг у светској кинематографији, пре свега ту мислим на Babes in Arms (мјузикл са Џуди Гарланд и Микијем Рунијем), као и већ поменут наслов The Rains Came, па и Dodge City, једно у низу партнерстава Ерола Флина и Оливије де Хавиланд. Но, како ће се видети у наставку текста, ова година је заиста веома богата и плодна сјајним насловима, управо зато и пишем о њој, јер су неки просечни наслови доста бољи од најбољих филмова из неких других година. Зато мислим да је и наслов овог текста потпуно на месту, 1939. се са правом може назвати годином процвата Холивуда, једна од оних у којој се немерљив потенцијал ове индустрије могао јасно видети. Но, да не дужим више, ево уобичајене листе.

1. GONE WITH THE WIND - Victor Fleming 

Спектакл у правом смислу те речи, у многим сегментима остао недодирљив од настанка па до данас. У своје време, наравно, био један од највећих блокбастера икад (ако се то тако може назвати), коштао нешто мање од 4 милиона и траје нешто мање од 4 сата. Снимљена у раскошном техниколору, епска сага по роману Маргарет Мичел је такође и први филм у боји који је освојио Оскара за филм године. Сценарио Сиднија Хауарда је савршен (освојио првог постхумног Оскара), а боље је не улазити у детаље око перипетија које су творци претрпели у току снимања да би све испало како данас јесте. Поменућу само неколико битних и занимљивих ствари - и после три четврт века са правом слови за једну од најбољих љубавних прича на великом платну, врхунски усликан филм који је започео Џорџ Кјукор, а завршио Виктор Флеминг. Од 400 глумица које су читале текст за улогу Скарлет О'Харе, изабрана је у Холивуду готово потпуно непозната Вивијен Ли. Доста мушкараца, укључујући и Кларка Гејбла и Леслија Хауарда није волело филм, нити је у њему хтело да глуми, али су на крају из различитих разлога пристали (конкретно, Гејбл је то учинио због бонуса који му је омогућавао развод од жене и будућу женидбу са Керол Ломбард). Остало је, у правом смислу те речи, историја и нећу предуго говорити о значају овог филма, јер се све углавном зна. За оне који нису гледали, нећу улазити ни у детаље око заплета, нека то учине што пре. Глума готово свих умешаних је врхунска, и велика је ствар што је Хети Мекданијел освојила Оскара за споредну улогу усред расно подељене Америке (мада, руку на срце, Оливија де Хавиланд је била боља). Бићу слободан да кажем да љубавна прича у сенци рата, премиса гомиле филмова, никада ни пре ни после овог филма није боље исприповедана него у овом остварењу.

2. STAGECOACH - John Ford

Џон Форд је био изузетно занимљив редитељ. Већини људи је познат као режисер вестерна, мада му ниједан од четири Оскара није припао за вестерне. Први његов звучни филм у овом жанру је управо "Поштанска кочија", која је у време настанка била прилично храбар потез, јер су са доласком звука и потешкоћама са снимањем на локацији вестерни пали у други план. Такође, овај филм је означио и почетак дивног пријатељства (мислим на професионално партнерство, знали су се још од раније) између Форда и Џона Вејна које ће трајати много година. Ако смем да кажем, у питању је њихова најуспешнија сарадња уз "Трагаче" и "Тихог човека", не зато што је Џон Вејн специјално добар глумац, већ зато што је лукави режисер увек некако знао да из њега извуче најбоље и просто га на разне начине терао да буде бољи глумац (слично је Саша Петровић радио са Батом Живојиновићем). Ја на овај сјајни вестерн гледам као на холивудску варијанту "Ко то тамо пева". Група људи различитих занимања и карактера путује поштанском кочијом, свесна да треба да пређе територију коју држе Џеронимо и његови људи. Док пут траје, развијају се различити односи међу ликовима, а како то обично бива, људи сазнају понешто и о себи самима. Квалитет филма лежи управо у чињеници да је премиса изузетно једноставна, али да добар сценарио и изузетна глума могу да дочарају комплексне емоције и односе међу ликовима. Уз Вејна, доминирају Клер Тревор и изузетни Томас Мичел, као пијани доктор, за чију је интерпретацију награђен споредним Оскаром. Апаче су играли локални Навахо Индијанци, а филмска продукција је омогућила развој њиховe сиромашне заједнице, јер је много њих добило посао глумаца, статиста, реквизитера, итд. То их је много економски оснажило.

3. THE ROARING TWENTIES - Raoul Walsh

После дужег периода тумачења гангстера, студио је решио да више не ангажује Џимија Кегнија за такве улоге, да га не би укалупио и да би му мало проширио глумачки спектар. То се и десило и он је паузирао десет година, до снимања "Белог усијања", када се попео "на врх света". Али, пауза је почела тек пошто је одиграо Едија Бартлета у "Бурним двадесетим". Сјајна прича, касније толико пута експлоатисана, како  држава слабо обраћа пажњу на оне који су за њу крварили, овде се фокусира на тројицу другова који се по повратку из рата посвећују различитим пословима, један адвокатури, други кријумчарењу алкохола, а трећи, који није ни имао посао постаје таксиста и партнер у шверцу и превозу истог тог алкохола. Све иде фантастично, док се наравно не умеша ривалство на више нивоа, као и две жене да зачине ствар, бет њих ништа не може да прође. Опет подвлачим оно главно, одличан сценарио нам помаже да схватимо сву комплексност Кегнијевог лика, који упркос незаконитости и погрешности својих поступака успева да од гледаоца измами саосећање, јер му пориви нису зли, нити садистички. Нарочито обратите пажњу на сцене кад му се руши царство шверца, као и на крају када схвата шта мора да учини да би се искупио. Џими, очекивано, блиста, а исто се може рећи и за великог Богија који ће сачекати још две године да постане играч топ класе у Холивуду (отприлике до "Малтешког сокола" и "Високе Сијере"), али ће и овде показати сву раскош свог неизмерног талента као немилосрдни и бескрупулозни гангстер и шверцер Џорџ. Такође морам да поменем и Присилу Лејн и Гледис Џорџ које свака на свој начин доприносе квалитету овог остварења. Ово је гангстерски класик брзог ритма и константне напетости који никог не оставља равнодушним, а нарочито обожаваоце чувеног тандема Кегни-Боги.

4. OF MICE AND MEN - Lewis Milestone

"О мишевима и људима" је прва адаптација за велики екран дела великог писца Џона Штајнбека. Редитељ Луис Мајлстоун, већ познат у Холивуду по филму "На западу ништа ново", показао је велику храброст изабравши тада мало познате глумце, Бурџиса Мередита (вероватно најпознатији као Мики из "Рокија"), Бети Филд и Лона Чејнија Јуниора (глумац у сенци свога оца, хорор иконе), а они му, како то обично бива, вратили десетоструко. Сјајна адаптација новеле о два радника који лутају од посла до посла у време велике депресије, један интелигентан и циничан, а други изузетно физички снажан, али ментално ограничен, пружа увид у трагичност њихових судбина, јер их економски, друштвени, па и интелектуални фактори, као и зло у разним облицима, спречавају да остваре свој мали сан, а то је парче земље и миран живот. Као и обично, дотле им фали веома мало, али то што момку мало фали, то девојци срећу квари. Филм је номинован за четири Оскара, фасцинантно преноси атмосферу безнађа и немоћи обичних људи пред невољама које их спутавају у друштву које је немарно и лицемерно и у атмосфери глобалне нетрпељивости. Сличну тему Штајнбек обрађује и у филму Џона Форда "Плодови гнева" који се бави надничарском породицом Џоуд, такође у доба велике депресије. Филм је номинован за четири Оскара, а по мени је брука била макар не номиновати Лона Чејнија млађег за улогу Ленија, по мом скромном мишљењу, најбољу у његовој каријери. Она се сматра и прекретницом после које су почели стално да га бирају за улоге доброћудних дивова, тако да је у неку руку била и благослов и проклетство. Верујем да је већина вас гледала верзију у којој играју Гери Синис и Џон Малкович, али ако нисте од оних којима се гаде стари филмови, дајте прилику и овоме, неће вас разочарати. 

5. LE JOUR SE LEVE - Marcel Carne

Окружење као из романа управо поменутог Штајнбека, али премештено у Француску, у режији Марсела Карнеа, који је са великим Жаном Габеном (громада слична оној каква је био Кегни у Америци тада, или Боги кроз пар година) претходне године сарађивао на филму "Лука сенки", јавља се у остварењу "Дан се буди", које се одвија у фабричком кругу у току једне ноћи. Користећи технику флешбека, по сценарију Жака Превера, филм истражује мотиве који су натерали радника да направи радикалан корак, тј. да одузме туђи живот. Класична трагедија свакодневице у којој је позитивац унапред осуђен на пропаст, јер му је, захваљујући различитим факторима ван његове контроле, већ подељена такозвана dead man's hand и џабе се труди да се извуче. Рефлексија суморне реалности такође својствена рецимо Фрицу Лангу овде је спакована у динамична 93 минута, прича о маргиналцу коме никад није дозвољено да изађе ван зоне удобности. Прича тако позната свима нама са којом сви можемо да саосећамо. Један од првих случајева римејка европског филма се десио управо овом остварењу, у питању је филм "Дуга ноћ" Анатола Литвака, у коме квалитет глуме није споран, али апсурдни крај је толико усиљен да квари све претходно. Мислим да нема потребе да причам који филм треба погледати. Успут, мала сугестија да подробније истражите каријеру Жана Габена ако то већ нисте урадили, сигуран сам да ћете бити позитивно изненађени.

6. GOODBYE, MR. CHIPS - Sam Wood

Канадски глумац Роберт Донат је претходно већ блистао у једном од најбољих раних филмова Алфреда Хичкока "39 степеница", као и у "Тврђави" Кинга Видора, али је најбољу улогу каријере остварио управо у овом филму, тумачећи омиљеног филмског наставника из наслова. Остварење прожето меланхолијом и носталгијом у коме се остарели наставник кроз флешбекове осврће на лични и професионални живот, данас из много разлога изгледа застарело и отрцано, пре свега због чињенице да су ђаци морали изузетно да поштују своје наставнике. Може деловати и досадно, јер нема негативаца у класичном смислу. То је заправо хроника једног живота у коме има свега - среће и туге, победа и пораза, уживања и патње, плача и смеха. Наизглед ништа посебно, а опет, то је она врста филма за коју са сигурношћу можемо да кажемо "не праве их више као некад". Колико је поменути глумац био успешан у својој креацији, тумачећи господина Чипинга (од милоште Чипс), говори и чињеница да је победио Кларка Гејбла у оскаровској трци (наравно, говорим о улози Рета Батлера). Треба поменути и дебитанткињу, будућу Оскаровку Грир Гарсон. Можда овај филм и јесте прегажен временом и делује као избледела слика из давних дана, али има душу и то му нико не може одузети. Има и главу и реп, што је много више од свега чиме се многа модерна остварења могу похвалити. И сасвим је довољно да буде уврштен на листу, јер ниједна листа није валидна без макар мрвице носталгије.

7. MR. SMITH GOES TO WASHINGTON - Frank Capra

О Френку Капри се са правом прича као о врховном проповеднику "Американе", приче у којој простодушни и обични јунак идеалиста упркос свим перипетијама и невољама које га сналазе на путу до успеха, ипак успева да се одупре свему што га спутава, оствари снове и живи срећно до краја живота поред дјевушке коју успут упозна. Кад се претходна реченица прочита без предзнања добија се премиса филма који вероватно никад не бих гледао. Али, зато је Френк Капра мајстор и зато су драмедије из златног доба незаменљиве. Што се његових филмова тиче, ја највише волим један који малчице одступа од шаблона (Догодило се једне ноћи) и један који је толико емотиван и толико позитивно меланхоличан и добро одглумљен да изазива одушевљење сваки пут, упркос томе што испуњава сваки критеријум одозго (Живот је диван). У топ 5 се свакако налази и ово остварење без обзира на све - због доброг сценарија, сјајне глуме, квалитетне режије, смелог приказа корупције у америчком сенату (мада је дефинитивно у питању класична заслађена Американа и зна се како ће се окончати, ипак држи пажњу све време). Џими Стјуарт је био отелотворење Каприног хероја који је спреман да у свом наивном идеализму погине за ствар за коју се бори - један од најљубазнијих људи у Холивуду, који је увек избегавао афере. Зато је и дошло до оволиког успеха филма, уз наравно остатак глумачке екипе предвођен невероватном Џин Артур, увек инспиративним Томасом Мичелом и фантастичним Клодом Рејнсом.

8. LA REGLE DU JEU - Jean Renoir

Драмедија Жана Реноара о људима из вишег сталежа и њиховим слугама у Француској пред сам почетак 2. светског рата се сада сматра једним од најбољих филмова у историји, иако је по изласку била униформно испљувана и од публике и од критике. Ипак, ко је имало упућен у Реноаров опус, зна да је био далеко испред времена, тако да овакве етикете не чуде. После успеха филмова "Велика илузија" и "Човек звер", "Правила игре" су очекивана са великим нестрпљењем, али није било реално да ће изазвати одушевљене реакције, с обзиром на комплексне љубавне и друге односе између људи са различитим платежним моћима, уз приличну количину цинизма и сатире и са Другим светским ратом анте портас. Заиста одличан филм, рестауриран тек 1956, након што је преко пола сата исечено после првих негативних реакција публике. Тај феномен је сумирао сам Жан Реноар у својој аутобиографији "Приказао сам публици оно што сам знао, али то је нешто што људи не воле, истина чини да се осећају непријатно". То није далеко од истине, али бар сада ништа не спречава људе да цене овај филм по ономе што он јесте, тако да га од свег срца топло препоручујем филмским сладокусцима, као уосталом и друга два поменута од истог режисера.

9. THE WIZARD OF OZ - Victor Fleming

Сматрам да нема потребе за неком дубљом анализом овог филма, иако за њу и те како има елемената, а и лично мислим да је он много више од пуке бајке и мјузикла. Ипак, чак и да то све ставимо на страну, ова визуелно раскошна, сјајно одглумљена и одлично усликана прича је део детињства свих нас, а ко макар једном није певушио "Over the Rainbow", макар и у интерпретацији Беби Дол, као да није ни био дете. Непоновљиве глумачке креације, реплике које се цитирају и данас, непревазиђена костимографска решења имајући у виду годину снимања, као и глас Џуди Гарланд, су нешто што остаје заувек. Још један од филмова који је тешком муком угледао светлост дана, због бројних продукцијских проблема, четири режисера су се прихватала посла, између осталих и злосрећни Џорџ Кјукор, који је још једном од Флеминга извисио за финални производ, као и за први филм са ове листе. Без жеље да улазим у потенцијалне културолошко-политичке референце које сам на почетку поменуо, мислим да је овај филм скоро идеалан за провести поподне са мањом децом, јер је оригинални шарм остао нетакнут чак и после толико времена. Као што је познато, постоји много филмских верзија ове књиге, али је ова, због свега наведеног, далеко најбоља и непревазиђена, а колика је популарност ове приче и дан-данас сведочи и чињеница да се филмови везани за њу још увек снимају (последњи у низу онај са Џејмсом Франком из прошле године, који је, очекивано, пуки просек).

10. NINOTCHKA - Ernst Lubitsch

Редак излет Грете Гарбо у жанр комедије се показао изузетно успешним, по мени пре свега зато што је главни сценариста био вазда инспиративни, креативни и надасве духовити Били Вајлдер, заједно са дугогодишњим партнером Чарлсом Брекетом. Остаје жал што нису стигли да сарађују кад је он преузео редитељску палицу у Холивуду (Грета се повукла годину дана раније). Овде је иза камере био Вајлдеров ментор и идол, Ернст Лубич, тако да није могло да буде промашаја. Најпре је смишљена крилатица за филм, "Гарбо се смеје" и око тога је конструисан сценарио (по узору на први звучни Гретин филм "Ана Кристи" где је била "Гарбо говори"). Она овде игра руску званичницу владе која чврсто верује у тамошњи ригидни систем, па је и сама таква, а онда путује у Париз да заврши посао за владу и пада на човека који представља све што презире. Класика, али одрађена са мером и укусом, са доста оригиналних и истински духовитих реплика. Једино што заиста иде на живце је отворено сатирично карикирање Русије и онога што она представља. Није то нешто посебно безобразно, али је и више него видљиво, што је довело до тога да филм буде забрањен у Совјетском Савезу и његовим "сателитима". Ако бисмо се ипак вратили на битно, Грета Гарбо, жена са најправилнијим и најсавршенијим цртама лица у историји филма, није била само лепотица, била је и сјајна глумица, чак и у жанровима где није искоришћена - комичарски тајминг јој је фантастичан и здушно је потпомогнута Мелвином Дагласом, Ином Клер и Белом Лугошијем, који су јој помогли да се опусти, јер није била навикнута на комедије. Четири номинације за Оскара ипак говоре да у овом филму има шта да се види.

Што се тиче остатка понуде: 

Blackmail - Стандардна потка за кримић, главни јунак није оно за шта се издаје и прошлост га сустиже, претећи да му наруши тренутну идилу мирног живота. Лепо је за промену видети великог глумца Едварда Џи Робинсона као позитивца. Да не беше исфорсираног краја, могло је да буде и много боље и успешније. Али, добар покушај, свакако.

Dodge City - Још једно у низу упаривања Ерола Флина и Оливије де Хавиланд, овога пута у вестерну. Класика, није у питању ремек-дело, али може се погледати, режија је добра, а реално, Оливију треба гледати увек и свуда. Сасвим пристојан филмић, само без нереалних очекивања.

Jesse James - Једна од бољих верзија приче о легендарном одметнику. Има својих мана, али може да прође, упркос местимичној развучености и несналажењу младог Тајрона Пауера.

Gunga Din - Епски филм о борби тројице британских наредника у Индији против култа тамошњих опаких насилника. Заснован на поезији Радјарда Киплинга, сјајно режиран, са спектакуларним секвенцама, није у топ 10 само зато што одише британском пропагандом. Сјајна глумачка екипа, сачињена од тадашњих и будућих великих звезда.

The Women - Филм који је Џорџ Кјукор коначно успео да комплетира те године, после отпуштања са снимања два горепоменута остварења. Комплетно женска постава, пуна садашњих и будућих звезда говори више о женским карактерима него све епизоде дебилних полупроизвода типа "Секс и град" или безазлених лимунадица као што су "Очајне домаћице".

Drums Along the Mohawk - Чуди ме како га још нисам гледао, с обзиром да је иза камере Џон Форд, а играју Хенри Фонда и Клодет Колбер. Исправићу првом приликом.

Union Pacific - Борба око изградње пруге и наравно око девојке. Да се гледа, из једног разлога. Барбару Стенвик бих гледао како прави сендвич три сата. 

Destry Rides Again - Солидан вестерн. Џими Стјуарт спасава дан.

At the Circus - Стандардан комичарски репертоар браће Маркс. "Ноћ у опери" је ипак боља.

Beau Geste - Авантуре тројице браће у легији странаца усред напада арапских хорди. Занимљив филм, једна од бољих улога Герија Купера, уз несебичну помоћ Миланда и осталих.

Изнад просека, али није ремек-дело. Ипак, треба га погледати.

Dark Victory - Филм који би без учешћа велике Бети Дејвис био просечна патетична сапуница, под њеним утицајем се претвара у веома добро остварење, што је потврда колика је звезда била. Стандардна прича о богатој девојци која мења свој пребрзи и прераскалашни живот кад јој он поручи да нема баш много времена. Свесрдно помаже Џералдин Фицџералд, а добар је и још неафирмисани Богарт, чији усиљени ирски акценат нажалост боде уши. Препоручујем овај филм свима, а нарочито женама, али не без паковања марамица.

Each Dawn I Die - Солидан затворски филм са Џејмсом Кегнијем, али због превише нереалности, ипак неупоредив са "Анђелима" и "Двадесетим".

Four Feathers - Бољи од верзије са Хитом Леџером, свакако.

Golden Boy - Филмски деби Вилијема Холдена, који га је учинио звездом. Упркос томе што је талентовани виолиниста, Џо жели да јури боксерску каријеру, и брзо напредује. Међутим, тај свет је опасан када се упетљају и локални гангстери. Занимљив филм, ту су и увек сјајна Барбара Стенвик (Холден није отпуштен на њено инсистирање) и Ли Џеј Коб у улози оца Жабара. Занимљивих стотинак минута.

The Hound of the Baskervilles - Сјајна адаптација класика Артура Конана Дојла, прво појављивање Базила Ретбоуна, најбољег Холмса уз Џеремија Брета, у тој улози. Да није начињена једна кључна промена у односу између Џека и Берил Степлтон у односу на књигу, филм би био право ремек-дело. А и овако је врло добар.

The Hunchback of Notre-Dame - Вероватно најбоља верзија чувеног дела Виктора Игоа, непревазиђени Чарлс Лотон блиста као Квазимодо, будућа пиратска краљица, Морин О'Хара, сјајно глуми Есмералду, а прелепо и изгледа. Веома амбициозан пројекат у своје време.

Intermezzo - Холивудски деби Ингрид Бергман. Имам и шведску и америчку верзију, погледаћу, али нема журбе, иако обожавам дотичну.

Jamaica Inn - Још једна сарадња Чарлса Лотона и Морин О'Харе у претхоливудској ери Алфреда Хичкока. Није лоше.

Little Princess - Вероватно најпознатија рола Ширли Темпл. Гледао сам једном пре двадесет и кусур година на летњем биоскопу РТБ-а. Не верујем да ћу скоро опет.

Love Affair - Оригинал чувене приче о чекању на врху Емпајер Стејт Билдинга. Има својих предности у односу на познатији римејк са Керијем Грантом, али римејк има Дебру Кар. 

The Oklahoma Kid - Први вестерн Џејмса Кегнија, наравно, опет у пару са Богартом. Такође сам га гледао као клинац, поновићу првом приликом пре детаљније анализе.

Only Angels Have Wings - Један од филмова којим је Кери Грант учврстио статус звезде. Романтична драма пуна клишеа, али и као таква, домаћи задатак за многе данашње. Блистају и Џин Артур и стандардни Томас Мичел, а ту је и веома млада Рита Хејворт. Режира мајстор Хауард Хокс и ради то одлично, иако није у питању његов жанр.

The Private Lives of Elizabeth and Essex - Историјска драма у режији легендарног Мајкла Кертиза, са Бети Дејвис у улози краљице Елизабете. Чучи на диску већ јако дуго, оверићу овог лета сигурно.

Wuthering Heights - Без сумње најбоља филмска адаптација, иако има својих мањкавости и не може да се упореди са књигом, ипак је уживање гледати Лоренса Оливијеа и Мерл Оберон као Хитклифа и Кети. Можда је требало још мало ближе испратити литерарни предложак.

Zangiku monogatari - Сјајан Мизогучијев филм, који сам, ако се не варам, већ помињао у тексту о јапанским редитељима, који говори о тамнијој страни позоришне сцене. Емотивна, одлично одглумљена прича, визуелно спектакуларно остварење, и један од његових најбољих предратних филмова, уз "Елегију из Осаке" и "Сестре из Ђиона".

Како сте могли да прочитате, ово је свакако једна од најплоднијих година за истражити, а сигурно постоји и неколико вредних филмова које се нисам сетио да поменем. Ипак се надам да је и ово довољно да заинтригира читаоце да почну да истражују. До читања.